Tajna podzemnog mosta
Među igračima zavlada duboki muk, dok se Anđelko, smrknuto stežući šake, polako uputi u dvorište i zađe za ugao kuće. Igra se bezvoljno nastavi, dok su đeca na džipu nesnosno grajala. Ne potraja dugo, kad se, neočekivano, iz dubine dvorišta začu duga rafalna paljba iz automata nakon koje odjeknu potmula eksplozija ručne bombe. Odmah zatim, kroz prozor iznad samih igrača, iskočiše ona dva partizana, obučeni samo u košulje, gologlavi i raspasani, te i ne osvrćući se, zdimiše u pravcu grada. Neki od igrača čučnuše uz niski betonski zid, dok se nekoliko njih oprezno došunja do kućnog ugla. U dnu dvorišta, raskrečenih nogu sa spuštenim automatom u rukama, stajao je Anđelko, dok su se u malom oboru kokoške još uvijek koprcale dižući prašinu. Njegova majka se nagnu kroz prozor, očajnički se držeći za glavu i kukajući iz svega glasa.
– Aj kuku mene, Anđelko, što učinje…, kuku meni kukavici crnoj…! Aj, lele mene nesrećnici nesrećnoj, od danas pa zadovijek..! Ajde, đavole jedan pogani, uzmi sad te i nas sve skupa pobij! Ka’ što već i jesi. Ajde…, dabogda te strelica zvečila, što učinje… Kuku mene…, jaoh !!!
Iza majke, koja se u svome jadu savijala i ispravljala u taktu svoje kuknjave i kletvi, hromim korakom se pojavi i otac, Pero, i zgranuto zagleda u Anđelka koji prezrivo baci ispražnjeni automat u prašinu, ne žureći potrča te preskoči betonski zid i izgubi se u pravcu obližnjeg brda. Na kapiji se već bješe okupio radoznali narod, koji nijemo gledaše što se događa. Pero doviknu onima koji provirivahu iza ćoška, da dođu i otključaju ulazna vrata koja Anđelko bješe zaključao nakon što je s čiviluka zgrabio napunjene automate i ostalo oružje.
Nesigurnim korakom i natovaren oružjem, Pero dođe do kapije sa koje se okupljeni narod ćutke razmače pa zastajući, odsutno i više kao za sebe, othuknu:
– A što ću i đe ću sad, crni kukavac…? A što sad da činim, crni u gori kukavac, ajte mi recite ljudi…?
U gomili nasta žagor i komešanje dok se ne oglasi, niko drugi do baba Mita.
– Ajde ti Pero, vrati se i nađi kakvu vreću za to oružje ili kakvu dekicu, pa to zamotaj i naokolo pođi te ga ponesi u ispostavu. Ovako kako si sad krenuo izgleda ka da ćeš u rat, a dekica bi ti, kako izgleda, mogla i trebati. Ajde ne boj se i gledaj da naljegneš na nekog od tijeh starijih i pametnijih… Ajde sa srećom… Nije ni njima velika volja da se čini kastig, no će i oni gledati da sve prođe bez velike vardanje. Ajde, polako, pa sa srećom…
Oni oko nje s odobravanjem zažagoriše. Kad se Pero izgubi iza ugla, žagor se pojača i pretvori u graju, sve dok se opet, svojim plačnim staračkim glasom ne oglasi baba Mita.
– Dajte de, ljudi, maknite ovo čudo, – reče pokazujući na ulubljeni džip – i prićerajte ga tamo do pumpe. Ne treba vraga izazivati, no učinjeti da sve završi bez velike vardanje. Nije ni njima u račun da se čini kastig i bruka… Ajde de !
Narod je, začuđeno i bez pogovora posluša i uskoro ulicom ponovo zavlada varljivi mir dok đeca nevoljno nastaviše prekinutu igru, stalno je prekidajući da bi se raspravljali o onome što se dogodilo. Odraslima je vrijeme prolazilo u napetom iščekivanju, dok su zavjerenički i poluglasno razgovarali u kućnim ulazima ili se bojažljivo naginjali kroz prozore.
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2946