Записи из подземља

Прије 150 година Фјодор Михајлович Достојевски је написао и објавио “Записе из подземља” и, у  његову част, одлучили смо  да објављујемо то дјело у нашем онлајн часопису. Наставак сљедује за који дан!

ПРВИ ДИО
Подземље*
I

И аутор „Записа” и сами „Записи” су, природно, измишљени. Па ипак, таква лица као што је писац ових биљежака не само да могу већ и морају постојати у нашем друштву кад се узму у обзир околности у којима се формирало наше друштво. Хтио сам да прикажем публици, јасније него што се то обично ради, један од карактера недавне прошлости. То је један од представника покољења које још живи. У овом одломку названом „Подземље” та личност се представља читаоцима, излаже своја схватања и као да жели да покаже узроке због којих је настала и морала настати у нашој средини. Са наредним одломком почеће прави „Записи” те личности о неким догађајима из њеног живота.
— Фјодор Достојевски. ]

Ја сам болестан човјек… Зао. Несимпатичан. Мислим да ме боли јетра. Додуше, ја појма немам о својој болести, и не знам тачно шта ме боли. Не лијечим се и никада се лијечио нисам, иако поштујем медицину и љекаре. Поред тога, ја сам још и сујевјеран до крајности, или бар толико да поштујем медицину. (Довољно сам образован да не будем сујевјеран, али сам ипак сујевјеран.) Не, господо, нећу да се лијечим за инат. Ви то сигурно не можете разумјети. А ја, видите, схватам. Наравно, не могу вам објаснити коме ћу заправо у овом случају запаприти својим инатом. Знам врло добро да љекарима никако не могу напакостити тиме што се не лијечим код њих.

Знам боље него ико да ћу тиме једино себи нашкодити и ником више. Па ипак, не лијечим се само из ината. Јетра ме боли, нека је, нек’ ме још јаче боли. Одавно тако живим — већ двадесетак година. Сад ми је четрдесет. Раније сам био у служби, а сад више нисам. Био сам зао чиновник. Био сам груб, и у томе налазио задовољство. Мито нисам примао, па сам морао да дам себи неку другу сатисфакцију. (Ово је слаба духовитост, али нећу да је прецртам. Написао сам је увјерен да ће испасти врло духовито, а сад, пошто видим да сам се само гадно разметао — за инат нећу да је прецртам.) Кад су молиоци ради обавјештења прилазили столу за којим сам śедио, ја сам шкрипао зубима и оśећао неизмјерну насладу кад сам могао неког да увриједим. А скоро увијек сам могао. То је већином био бојажљив свијет: зна се — молиоци. А нарочито нисам могао да подносим једног официра, кицоша.

Никако није хтио да ми се покори и одвратно је звецкао сабљом. Ратовао сам с њим скоро две године због те сабље. И најзад сам побиједио. Престао је да звецка. Али ово се десило још у мојој младости. А знате ли, господо, у чему је била суштина моје љутње? У томе и јесте ствар, то је управо и била највећа гадост што сам ја сваког часа, чак и у тренутку највећег бијеса, на своју срамоту признавао себи да ја не само нисам зао већ нисам ни озлојеђен човјек и да, у ствари, само дижем прашину и тиме се забављам. Пјена ми удари на уста од бијеса, али чим ми неко донесе само неку ситницу, или мало чаја са шећером, ја се већ умирим, чак ме обузме усхићење, иако ћу касније, то знам сигурно, шкргутати зубима на самог себе и од стида неколико мјесеци патити од несанице. Такав сам ја. То сам ја малоприје лагао да сам био зао чиновник. За инат сам слагао. Просто сам се измотавао, и са молиоцима и са официром, а у суштини нисам никад могао да будем зао човјек. Сваког часа сам оśећао у себи много — и сувише много сасвим супротних особина. Оśећао сам да од тих супротних својстава просто кипти у мени. И знао сам да су целог живота киптела у мени и: тежила да се манифестују, само ја то нисам дозвољавао, намјерно нисам дозвољавао. Мучила су ме до стида; доводила ме до конвулзија и — досадила ми најзад. И те како дојадила.

Зар вам не изгледа, господо, да се ја пред вама због нечега кајем и да за нешто тражим опроштај?… Убијеђен сам да вам се баш тако чини… А мени је, увјеравам вас, сасвим свеједно што вам изгледа тако… Ја не само да нисам умио да постанем зао већ нисам уопште умио да постанем било шта: ни зао, ни добар, ни подлац, ни поштен, ни јунак, чак ни инсект.
И ето, сад таворим посљедње дане у свом куту, дражећи себе злобном утјехом која ничему не води: да паметан човјек доиста и не може постати нешто, то може само будала.

Да, човјек деветнаестог вијека мора, и чак морално је обавезан, да буде, углавном, бескарактерно створење; а човјек који има карактера и ради — већином је ограничен. То је моје убјеђење стечено у току четрдесетогодишњег живота. Мени је сад четрдесет година, а четрдесет година — то је цио живот. То је дубока старост.
Живјети преко четрдесет година је непристојно, банално, неморално. Ко живи дуже од четрдесет година? — одговорите ми искрено, поштено. Ја ћу вам рећи ко: будале и хуље. Свим старцима ћу то рећи у очи, свим тим поштовања достојним старцима — свим тим среброкосим и миомирним старцима. Цијелом ћу свијету то рећи у лице. Имам право да говорим тако, пошто ћу ја лично доживјети шездесету. Па и седамдесету. До седамдесете ћу доћерати…. Чекајте. Дајте да одахнем…
Ви, господо, сигурно мислите да желим да вас насмијем? Преварили сте се у томе. Ја уопште нисам тако весео човјек као што вам изгледа или као што вам, можда, изгледа. Уосталом, ако вас нервира ово моје наклапање (а ја осјећам да вас нервира) и падне вам на памет да ме запитате: ко сам ја заправо? Одговорићу вам: ја сам чиновник четрнаесте класе. Био сам у служби само зато да бих имао шта да једем (једино због тога), а кад ми је прошле године неки даљи рођак оставио у наследство шест хиљада рубаља, одмах сам поднио оставку и настанио се у свом куту. И раније сам живио у том куту, али сад сам се настанио у њему. Моја соба је ружна, одвратна и налази се на крају града. Служавка ми је сељанка, стара, зла и глупа, и најзад увијек одвратно заудара.

Петроградска клима, кажу, почиње рђаво да утиче на мене, и веома је скупо живјети у Петрограду са мојим ништавним средствима. Све то ја знам боље од свих тих искусних и премудрих савјетника, али остајем у Петрограду, нећу да напустим Петроград. И нећу да одем зато што… ех. Најзад, сасвим је свеједно — да ли ћу отићи или нећу. Уосталом, да се запитамо: о чему поштен човјек може да говори са највећим задовољством?

Одговор: о себи.

Онда ћу и ја говорити о себи.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio Urednik dana stu 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst