Zapisi iz podzemlja

Prije 150 godina Fjodor Mihajlovič Dostojevski je napisao i objavio “Zapise iz podzemlja” i, u  njegovu čast, odlučili smo  da objavljujemo to djelo u našem onlajn časopisu. Nastavak sljeduje za koji dan!

PRVI DIO
Podzemlje*
I

Fyodor_Mikahailovich_Dostoyevsky_1876I autor „Zapisa” i sami „Zapisi” su, prirodno, izmišljeni. Pa ipak, takva lica kao što je pisac ovih bilježaka ne samo da mogu već i moraju postojati u našem društvu kad se uzmu u obzir okolnosti u kojima se formiralo naše društvo. Htio sam da prikažem publici, jasnije nego što se to obično radi, jedan od karaktera nedavne prošlosti. To je jedan od predstavnika pokoljenja koje još živi. U ovom odlomku nazvanom „Podzemlje” ta ličnost se predstavlja čitaocima, izlaže svoja shvatanja i kao da želi da pokaže uzroke zbog kojih je nastala i morala nastati u našoj sredini. Sa narednim odlomkom počeće pravi „Zapisi” te ličnosti o nekim događajima iz njenog života.
— Fjodor Dostojevski. ]

Ja sam bolestan čovjek… Zao. Nesimpatičan. Mislim da me boli jetra. Doduše, ja pojma nemam o svojoj bolesti, i ne znam tačno šta me boli. Ne liječim se i nikada se liječio nisam, iako poštujem medicinu i ljekare. Pored toga, ja sam još i sujevjeran do krajnosti, ili bar toliko da poštujem medicinu. (Dovoljno sam obrazovan da ne budem sujevjeran, ali sam ipak sujevjeran.) Ne, gospodo, neću da se liječim za inat. Vi to sigurno ne možete razumjeti. A ja, vidite, shvatam. Naravno, ne mogu vam objasniti kome ću zapravo u ovom slučaju zapapriti svojim inatom. Znam vrlo dobro da ljekarima nikako ne mogu napakostiti time što se ne liječim kod njih.

Znam bolje nego iko da ću time jedino sebi naškoditi i nikom više. Pa ipak, ne liječim se samo iz inata. Jetra me boli, neka je, nek’ me još jače boli. Odavno tako živim — već dvadesetak godina. Sad mi je četrdeset. Ranije sam bio u službi, a sad više nisam. Bio sam zao činovnik. Bio sam grub, i u tome nalazio zadovoljstvo. Mito nisam primao, pa sam morao da dam sebi neku drugu satisfakciju. (Ovo je slaba duhovitost, ali neću da je precrtam. Napisao sam je uvjeren da će ispasti vrlo duhovito, a sad, pošto vidim da sam se samo gadno razmetao — za inat neću da je precrtam.) Kad su molioci radi obavještenja prilazili stolu za kojim sam śedio, ja sam škripao zubima i ośećao neizmjernu nasladu kad sam mogao nekog da uvrijedim. A skoro uvijek sam mogao. To je većinom bio bojažljiv svijet: zna se — molioci. A naročito nisam mogao da podnosim jednog oficira, kicoša.

Nikako nije htio da mi se pokori i odvratno je zveckao sabljom. Ratovao sam s njim skoro dve godine zbog te sablje. I najzad sam pobijedio. Prestao je da zvecka. Ali ovo se desilo još u mojoj mladosti. A znate li, gospodo, u čemu je bila suština moje ljutnje? U tome i jeste stvar, to je upravo i bila najveća gadost što sam ja svakog časa, čak i u trenutku najvećeg bijesa, na svoju sramotu priznavao sebi da ja ne samo nisam zao već nisam ni ozlojeđen čovjek i da, u stvari, samo dižem prašinu i time se zabavljam. Pjena mi udari na usta od bijesa, ali čim mi neko donese samo neku sitnicu, ili malo čaja sa šećerom, ja se već umirim, čak me obuzme ushićenje, iako ću kasnije, to znam sigurno, škrgutati zubima na samog sebe i od stida nekoliko mjeseci patiti od nesanice. Takav sam ja. To sam ja maloprije lagao da sam bio zao činovnik. Za inat sam slagao. Prosto sam se izmotavao, i sa moliocima i sa oficirom, a u suštini nisam nikad mogao da budem zao čovjek. Svakog časa sam ośećao u sebi mnogo — i suviše mnogo sasvim suprotnih osobina. Ośećao sam da od tih suprotnih svojstava prosto kipti u meni. I znao sam da su celog života kiptela u meni i: težila da se manifestuju, samo ja to nisam dozvoljavao, namjerno nisam dozvoljavao. Mučila su me do stida; dovodila me do konvulzija i — dosadila mi najzad. I te kako dojadila.

Zar vam ne izgleda, gospodo, da se ja pred vama zbog nečega kajem i da za nešto tražim oproštaj?… Ubijeđen sam da vam se baš tako čini… A meni je, uvjeravam vas, sasvim svejedno što vam izgleda tako… Ja ne samo da nisam umio da postanem zao već nisam uopšte umio da postanem bilo šta: ni zao, ni dobar, ni podlac, ni pošten, ni junak, čak ni insekt.
I eto, sad tavorim posljednje dane u svom kutu, dražeći sebe zlobnom utjehom koja ničemu ne vodi: da pametan čovjek doista i ne može postati nešto, to može samo budala.

Da, čovjek devetnaestog vijeka mora, i čak moralno je obavezan, da bude, uglavnom, beskarakterno stvorenje; a čovjek koji ima karaktera i radi — većinom je ograničen. To je moje ubjeđenje stečeno u toku četrdesetogodišnjeg života. Meni je sad četrdeset godina, a četrdeset godina — to je cio život. To je duboka starost.
Živjeti preko četrdeset godina je nepristojno, banalno, nemoralno. Ko živi duže od četrdeset godina? — odgovorite mi iskreno, pošteno. Ja ću vam reći ko: budale i hulje. Svim starcima ću to reći u oči, svim tim poštovanja dostojnim starcima — svim tim srebrokosim i miomirnim starcima. Cijelom ću svijetu to reći u lice. Imam pravo da govorim tako, pošto ću ja lično doživjeti šezdesetu. Pa i sedamdesetu. Do sedamdesete ću doćerati…. Čekajte. Dajte da odahnem…
Vi, gospodo, sigurno mislite da želim da vas nasmijem? Prevarili ste se u tome. Ja uopšte nisam tako veseo čovjek kao što vam izgleda ili kao što vam, možda, izgleda. Uostalom, ako vas nervira ovo moje naklapanje (a ja osjećam da vas nervira) i padne vam na pamet da me zapitate: ko sam ja zapravo? Odgovoriću vam: ja sam činovnik četrnaeste klase. Bio sam u službi samo zato da bih imao šta da jedem (jedino zbog toga), a kad mi je prošle godine neki dalji rođak ostavio u nasledstvo šest hiljada rubalja, odmah sam podnio ostavku i nastanio se u svom kutu. I ranije sam živio u tom kutu, ali sad sam se nastanio u njemu. Moja soba je ružna, odvratna i nalazi se na kraju grada. Služavka mi je seljanka, stara, zla i glupa, i najzad uvijek odvratno zaudara.

Petrogradska klima, kažu, počinje rđavo da utiče na mene, i veoma je skupo živjeti u Petrogradu sa mojim ništavnim sredstvima. Sve to ja znam bolje od svih tih iskusnih i premudrih savjetnika, ali ostajem u Petrogradu, neću da napustim Petrograd. I neću da odem zato što… eh. Najzad, sasvim je svejedno — da li ću otići ili neću. Uostalom, da se zapitamo: o čemu pošten čovjek može da govori sa najvećim zadovoljstvom?

Odgovor: o sebi.

Onda ću i ja govoriti o sebi.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=2889

Objavio dana Nov 21 2014. u kategoriji Priča. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Photo Gallery

Log in | Administrator SPETROV