Записи из подземља

X

Ви вјерујете у неразрушиви кристални дворац, наиме у тако савршено здање да му не можеш ни језик кришом исплазити. А ја се, можда, баш зато и бојим тог дворца што је кристалан и неразрушив, и што му ни кришом не смијеш језик исплазити.

И знате шта — кад би умјесто дворца био кокошарник и почела киша да пада, ја бих можда и ушао у кокошарник да не покиснем, али га ипак не бих признао за двор из захвалности што ме је сачувао од кише. Ви се смијете и чак кажете: да је у том случају свеједно да ли је кокошарник или палата. Да, одговарам ја, кад би човјек живио само зато да не покисне.

Али, шта да се ради ако сам ја увртио себи у главу да људи не живе само зато и да, кад већ живимо, онда је боље да живимо у палати. То ја хоћу, и то су моје жеље. А њих ћете искоријенити из мене само ако промијените моје жеље. Па промијените их, очарајте ме нечим другим, дајте ми други идеал. А засад, нећу да признам кокошарник за дворац. Нека чак буде и тако да је тај кристални дворац блеф и да, по Законима природе, и не треба да постоји, већ сам га ја само измислио из глупости, усљед неких старинских, нерационалних навика нашег покољења. Али шта се мене тиче што он по природним законима није предвиђен? Зар то није свеједно ако он постоји у мојим жељама или, боље речено, постоји док постоје и моје жеље? Ви ћете се, можда, опет насмијати? Извол’те само, смијте се, — ја ћу поднијети све подсмјехе, али ипак нећу рећи да сам сит кад сам гладан, и знам да се нећу смирити на компромису, на вјечитој периодичној нули  — само зато што та нула постоји по законима природе, и стварно постоји. Нећу признати за врхунац својих жеља — најамну кућерину са становима за сиромашне станаре, са уговором за хиљаду година и, злу не требало, са зубним лекаром Вагенхајмом, чија је фирма истакнута. Уништите моје жеље, избришите моје идеале, покажите ми нешто боље, и ја ћу поћи за вама. Ви ћете, можда, рећи да се не вриједи са мном натезати; у том случају и ја вама могу одговорити то исто. Ми расправљамо озбиљно — а ако нећете да ме удостојите своје пажње, нећу вас ни молити. Имам ја своје подземље. А засад још живим и желим — и нека ми се осуши рука ако донесем макар и једну циглицу за ту кућерину! Не узимајте у обзир то што сам ја малопре одбацио кристални дворац једино зато што човек неће моћи ни језик да му исплази. Ја то уопште нисам рекао зато што много волим да плазим језик. Можда сам се баш зато и љутио што међу свим вашим зградама још не постоји таква којој човјек не би могао да исплази језик. Напротив, дао бих да ми потпуно језик одсијеку из захвалности кад би се све тако удесило да ја никад више не зажелим да плазим језик. Шта ја могу ако се то не може тако удесити, и што се морамо задовољити становима? Зашто сам онда створен са таквим жељама? Је ли могуће да сам ја уопште зато тако и саздан да бих дошао до закључка како је цијело моје биће просто подвала? Зар је могуће да је то циљ? Не вјерујем. Уосталом, знате ли шта: убијеђен сам да овакве као што сам ја, људе из подземља, треба држати на узди. Јер, мада је способан да преśеди ћутке у подземљу четрдесет година, ипак, ако једном изађе на свјетлост онда ће само причати, причати и причати…

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio dana nov 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV