Записи из подземља

VI

О, кад би мој нерад био посљедица љености! Господе, како бих ја тада себе поштовао! Поштовао бих себе управо зато што бих био у стању макар лијен да будем. Имао бих макар једну особину бар наизглед позитивну — особину у коју бих и сам вјеровао. На питање: ко си? одговарао бих: лијенштина; то би било изванредно пријатно чути о себи. Дакле, конкретно одређено, значи о мени би се имало шта рећи. „Лијенштина!” па то је звање и позив, то је права каријера! Не шегачите се, то је одиста тако. Ја тада с правом постајем члан најистакнутијег клуба и једина ми је брига да стално поштујем себе. Познавао сам једног господина који се цијелог живота поносио тиме што се разумијевао у вину званом лафит. Сматрао је то за своју позитивну особину, и никад није посумњао у себе. Умро је не само мирне савјести већ побједоносно и задовољно, и био је сасвим у праву.

А ја бих у том случају изабрао себи овакву каријеру: био бих љењивац и ждерач, али не обичан, већ, рецимо, такав који саосјећа у лијепоме и узвишеноме. Како вам се то допада? Мени је то одавно лебдјело пред очима. То „лијепо и узвишено” страшно ми је нажуљило мозак у току мојих четрдесет година, али зато што сам овако проживио четрдесет година, а да сам лијенштина — о, онда би друкчије изгледало! Пронашао бих одмах одговарајуће занимање, и то: да пијем у здравље свег лијепог и узвишеног. Ја бих у свакој прилици нашао повод: да прво пролијем сузу у пехар, а затим да га испијем у здравље свега лијепог и узвишеног. Све бих на свијету онда претворио у лијепо и узвишено, у најодвратнијем и несумњивом ђубрету пронашао бих лијепо и узвишено. Постао бих плачљив као мокар сунђер. На примјер, умјетник је насликао портрет сликара Ге. Одмах бих испио у здравље умјетника који је насликао портрет Геов, зато што волим све „лијепо и узвишено”. Или, писац је написао „Како ко хоће”; одмах бих испио у здравље „кога хоћете” зато што волим све што је „лијепо и узвишено”. Захтијевао бих за то поштовање према себи и прогањао бих оне који ме не би поштовали. Живио бих мирно, умро бих побједоносно — па то би била дивота! Права дивота! И такав бих трбух пустио и троструки подвољак зарадио, и тако бих црвен нос добио — да би сваки пролазник рекао гледајући ме: „Е, ово вриједи! Ово је збиља позитивно!” Ви, господо, мислите шта хоћете, али такве похвале је ипак пријатно чути у нашем вијеку одрицања.

VII

Али, све су то само пусти снови. О, реците ми ко је то први казао, ко је први објавио да човјек само зато чини пакости другоме што не познаје своје праве интересе; а кад би га просвијетлили, отворили му очи да види своје праве, нормалне интересе, човјек би одмах престао да чини пакости, одмах би постао добар и племенит, зато што би као просвијећен човјек, схватајући своју праву корист, управо у добру видио своју личну корист — а познато је да нема човјека који би могао свјесно радити против својих интереса — према томе, почео би тако рећи по неопходности да чини добро. О, невинашце! О, чисто, безазлено дијете! Прије свега, кад је то било, у току протеклих миленијума, да човјек ради само из личне користи? А шта да радимо с милионима чињеница које свједоче да су људи свјесно, то јест потпуно схватајући своју праву корист, потискивали ту корист у други план, и срљали другим путем, на ризик, „на срећу”, иако их нико није ћерао туда, већ као да су управо шћели да избегну указани пут, па су зато тврдоглаво и својевољно крчили други пут, тежак и бесмислен, пипајући у помрчини. Значи да им је тврдоглавост и својевољност била пријатнија од ма какве користи…

Корист! Шта је то корист? Можете ли се подухватити да сасвим тачно одредите у чему је управо човјекова корист? А шта ћемо ако се деси да људска корист, понекад, не само што може већ и мора да се састоји у томе да човјек некад пожели себи зло, а не корисно? А ако је тако, ако је такав случај могућ, онда цијело правило иде до ђавола. Шта мислите, има ли таквих случајева? Ви се смијете? Смијте се, господо, само одговорите: да нема и таквих који не само што се не
уклапају него се и не могу уклопити ни у какву класификацију? Јер ви сте, господо, колико је мени познато, цио свој списак човјекових користи узели као средњу вриједност из статистичких података и научно-економских формула. Јер за вас су користи: благостање, богатство, слобода, мир, и тако даље, и тако даље, тако да би човјек који би свјесног устао против тог списка био, по вашем мишљењу, а наравно и по моме, мрачњак, или и потпуно луд човјек, зар не?

Али, ево шта је чудновато: зашто се увијек дешава да све те статистике, мудраци и љубитељи људског рода, приликом одређивања људских користи стално заобилазе једну корист? Чак је не узимају у обзир онако како би требало, а од тога зависи цио прорачун. То још не би била велика невоља — просто бисмо узели ту корист и унијели је у списак. Али, у томе и јесте сва невоља што ова чудновата корист не улази ни у један списак нити у класификацију! Ја имам, на примјер, једног пријатеља…
Ех, господо, па он је и ваш пријатељ — уосталом, коме он није пријатељ! Кад се спрема да уради нешто, тај господин ће вам одмах краснорјечиво и јасно изложити како мора поступити по законима разума и истине. И не само то, говориће вам узбуђено и страсно о правим, нормалним људским интересима, с подсмијехом ће прекорјети кратковиде глупаке који не схватају ни своју корист ни прави значај врлине, и — тачно послије четврт сата, без икаквог нарочитог повода са стране, већ управо по неком унутарњем импулсу који је јачи од свих његових интереса — поступиће сасвим супротно, то јест отворено ће устати против онога о чему је говорио: и против закона разума, и против личне користи — једном ријечју, против свега…

Упозоравам вас да је мој пријатељ типична личност и зато је некако тешко само њега кривити. Ето, у томе и јесте ствар, господо. Не постоји ли, доиста, нешто што је сваком човјеку драже и важније од његових највећих користи, или (да не нарушавамо логику) постоји ли некаква најкориснија корист (управо она заобиђена о којој смо сад говорили), важнија и кориснија од свих других користи, због које је човјек, ако затреба, готов да устане против свих закона. Односно, против разума, части, мира, благостања једном ријечју, против свих оних дивних и корисних ствари — само да би постигао ту основну и најкориснију корист која му је дража и важнија од свега.

— Али, ипак корист — прекидате ме ви.

— Дозволите да се објаснимо — није ријеч овђе о каламбуру, већ о томе што је та корист управо по томе занимљива што руши и ломи непрестано све наше класификације и све системе које су љубитељи људског рода створили ради људске среће. Једном ријечју, смета свему. Али прије него што вам кажем која је та корист, хоћу лично да се компромитујем и зато дрско изјављујем: да су сви лијепи системи и све те теорије које указују човјечанству на његове праве и природне интересе, тврдећи да би човјечанство, кад би инсистирало на томе да достигне те интересе, одмах постало добро и племенито — да су све те теорије, засад, по мом мишљењу, чиста алгебра!

Да, алгебра. Јер, заступати ту теорију препорода човјечанства помоћу система његових личних интереса, то је, по мом мишљењу, скоро исто што и тврдити, на примјер, по Беклу, да човјека оплемењује цивилизација, да на тај начин постаје мање крволочан и све мање способан за рат.
По логици, изгледа да је доиста тако. Али човјек толико воли системе и апстрактне закључке да је у стању хотимично да унакази истину, готов је да се оглуши и постане слијеп за чињенице, само да би оправдао своју логику. Узео сам овај примјер зато што је и сувише изразит. Погледајте око себе: крв се потоцима пролива, и још некако весело као да је шампањац. Ево, погледајте наш деветнаести век, у коме је живео и Бекл. Погледајте Наполеона — и оног великог и овог садашњег. И śеверну Америку — вјечни савез. И, најзад, карикатуру од државе — Шлезвиг- Холштајн.

Шта ли цивилизација оплемењује у нама? Цивилизација ствара у човјеку само многостраност осјећања и апсолутно ништа више. А током развитка те многостраности човјек ће, можда, и дотле доћерати да ће пронаћи насладу и у проливању крви. Јер то се њему већ дешавало! Јесте ли примијетили да су најсуптилнији крволоци били скоро сви одреда најцивилизованија господа, којима разне Атиле и Стењке Разини нису дорасли ни обућу да чисте, а то што нису тако јако упадљиви као Атила и Стењка Разин, то је само зато што се често сријетају, што су сувише обични и очи су на њих навикле. У сваком случају, човјек је од цивилизације постао, ако не још крволочнији, а оно сигурно горе и одвратиије крволочан него што је био раније. Раније је гледао у крвопролићу правичност и мирне савјести је таманио онога кога је требало; а ми се данас, иако крвопролиће сматрамо за гадост, ипак том гадошћу бавимо, и то још и више него раније.

Шта је горе? — Одлучите сами. Клеопатра је, кажу (извините што узимам примјер из римске историје), вољела да забада златне чиоде у дојке својих робиња и налазила је насладу у њиховим јауцима и грчевима. Рећи ћете да је то било, релативно узевши, у варварско доба; да је и сад варварско доба зато што се (говорећи релативно) и сада забадају чиоде; да и сад човјек, иако је већ научио да понекад јасније гледа него у варварско доба, још ни издалека није навикао да поступа онако како му говоре разум и наука. Али, ви сте ипак потпуно убијеђени да ће се човјек неминовно научити кад сасвим нестану старе рђаве навике и кад здрав смисао и наука потпуно преваспитавају и нормализују човјечју природу. Ви сте убијеђени да ће човјек тада сам престати да гријеши добровољно и да ће, такорећи
хтио-не хтио, престати да дијели своју вољу од својих нормалних интереса. И не само то — тада ће, кажете ви, наука уразумити човјека (мада је то, по мом мишљењу, луксуз) да у ствари нема ни воље ни каприса, и да их никад није ни имао, — да је нешто слично клавирској дирци, или чепу на оргуљама, и да, поред тога, у свијету још постоје и природни закони; те све што он ради не бива по његовој вољи, већ некако само од себе, по природним законима. Значи, треба само открити те природне законе, и онда човјек неће одговарати за своје поступке и живјеће необично лако. Сви људски поступци биће тада, наравно, прорачунати према тим законима, математички, као у логаритамским таблицама до 108.000, и биће унесени у календар или, још боље, појавиће се добронамјерне књиге сличне данашњим енциклопедијама, у којима ће све бити тачно прорачунато и означено, тако да на свијету неће више бити ни поступака ни збивања.

— Тада ће (све ово говорите ви) настати нови економски односи, сасвим готови, израчунати са математичком тачношћу, те ће за трен ока нестати сва могућа питања управо зато што ће се на њих добити сви могући одговори. Тад ће бити изграђен кристални дворац… Тада… Једном ријечју, тада ће долећети птица Каган… Наравно, уопште се не може гарантовати (ово сад ја говорим) да тада неће, на примјер, бити страшно досадно (јер шта ће човјек радити кад све буде израчунато по таблици), али ће зато све бити необично трезвено и разумно. Наравно, шта све човјек неће измислити од досаде! Јер, и златне чиоде забадају од досаде, али то све није ништа. Гадно је то (и ово ја говорим) што ће се тада, не лези враже, људи и златним чиодама радовати. Јер човјек је глуп, феноменално глуп. То јест, није уопште глуп, али је толико незахвалан да се ништа незахвалније не може замислити.

Ја се, на примјер, нећу нимало зачудити ако се ођедном, сасвим изненада, усред тог будућег разумног и трезвеног живота, појави неки џентлмен не баш племените или, боље рећи, назадњачке и подсмјешљиве физиономије, и, подбочених руку на куковима, каже нама свима: „А како би било, господо, да одгурнемо цијелу ову разумну трезвеност ногом у прашину, само зато да би сви ови логаритми отишли до ђавола, а ми опет да живимо по својој глупој вољи?” Ово још не би било ништа, али зло је у томе што ће сигурно наћи сљедбенике: тако је човјек створен. А све је ово посљедица ништавног узрока о коме, човјеку изгледа, није вриједно ни говорити: наиме, што човјек увијек и свуда, ма ко био, воли да ради онако како он хоће, а никако онако како му диктирају разум и корисност. Човјек може жељети и против своје личне користи, а понекад то неминовно и мора (ово је моја идеја), јер своје сопствено вољно и слободно хтијење, свој властити, макар и најапсурднији каприц, наша фантазија, понекад распаљена до лудила — све то управо и јесте она прећутна, најкориснија корист, која се не уклапа ни у какву класификацију, и која све системе и теорије вјечито руши у парампарчад. И како су само измислили ти мудраци да је човјеку потребна разумна и корисна жеља? Зашто су уврћели у главу да је човјеку неминовно потребна разумна и корисна жеља? Човјеку треба само једно: самостална воља, па ма колико га та самосталност коштала и ма чему водила. А и та воља, ђаво би је знао…

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio dana nov 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV