Записи из подземља

Одвратна истина!

VIII

Додуше, нијесам брзо пристао да признам ту истину. Кад сам се śутрадан ујутру пробудио (а спавао сам неколико сати као заклан) и одмах се śетио целог јучерашњег дана — запрепастила ме је синоћња сентименталност са Лизом и сви они „јучерашњи ужаси и жалости”. Ето тако, спопадне човјека неко женско растројство нерава. Фуј! — закључио сам. Зашто сам јој само тутнуо своју адресу? Шта ћу ако дође? Уосталом, нека и дође, врло важно… Само, очигледно је било да најглавнија и најважнија ствар није у томе: требало је журити и по сваку цијену спашавати свој углед у очима Звјеркова и Симонова. Ето шта је било главно. А на Лизу сам још тог јутра, у послу, сасвим заборавио.

Прије свега, треба одмах вратити синоћњи дуг Симонову. Одлучио сам се на очајнички корак: да позајмим равно петнаест рубаља од Антона Антонича. Као поручено, он је тог јутра био расположен и одмах ми је дао новац, на прву молбу. А ја сам се тако обрадовао да сам му, потписујући признаницу, некако смјело и ноншалантно казао да сам синоћ „лумповао са пријатељима у Hôtel de Paris; испраћали смо друга, може се рећи пријатеља из ђетињства, а он је, знате, велики лумпаџија, размажен и, разумије се, из добре породице, повеће имање, сјајна каријера, духовит, мио, шегачи се са оним дамама, разумијете; попили смо пола туцета” и… И ништа: све ми је то текло са језика тако лако, слободно, самопоуздано.

Кад сам дошао кући, одмах сам написао Симонову писмо. И до данас уживам śећајући се заиста џентлменског, добродушног и отвореног тона мог писма. Умјешно, племенито и, што је најглавније, концизно и језгровито — окривио сам себе за све. Правдао сам се тиме, „ако још имам права да се правдам”, што сам се. потпуно невичан пићу, опио још од прве чаше, коју сам (тобоже) испио још прије њиховог доласка, док сам их очекивао у Hôtel de Paris, од пет до шест сати. Извињавао сам се само Симонову и молио га да пренесе моја извињења свима осталима – нарочито Звјеркову, којега сам, ,, śећам се као кроз сан”, чини ми се увриједио. Додао сам да бих и лично дошао, али ме боли глава и, што је најгоре срамота ме је. Нарочито сам био задовољан „извјесном лакоћом”, скоро немарношћу (уосталом, потпуно пристојном) која се неочекивано испољила у мом перу и која ће им, боље од свих могућих разлога, одмах ставити до знања да ја на „цијелу ту синоћњу гадост” гледам доста трезвено, да уопште нијесам убијен, као што ви, господо, вјероватно мислите, напротив, гледам на ту ствар онако као што то одговара џентлмену који дубоко поштује себе. Једном ријечју, држим се беспрекорно. „Чак се оśећа и нека аристократска лакоћа опхођења”, уживао сам, поново читајући писамце. А све то долази отуда што сам образован човјек! Други на мом мјесту не би знали да се испетљају, а ја сам се, ето, извукао, и опет лумпујем, а све зато што сам „образован човјек свог доба”. А можда је стварно све што се јуче десило посљедица пића. Хм… Не, није од пића. Док сам их чекао, од пет до шест, ракије уопште нијесам пио. Слагао сам Симонова, слагао сам га безочно, и ни сада ме није стид… Уосталом, баш ме много брига! Главно је да сам се извукао. Ставио сам у писмо шест рубаља. запечатио, и наговорио најзад Аполона да га однесе Симонову. Кад Аполон дознаде да су у писму паре, постаде учтивији и пристаде да оде. Пред вече сам изашао да прошетам. Глава ме је још бољела и врћело ми се од синоћњег лумповања и свег осталог. Али, што је више освајало вече и више се смркавало, све више су се мијењали и бркали моји утисци, а за њима и мисли. Нешто није умирало у мом бићу, у дубини срца и савјести; није шћело да умре и испољавало се у тузи која ме је пекла као жеравица. Луњао сам по најпрометнијим трговачким улицама, по Мјешчанској, Садовој, поред Јусуповог врта. Увијек сам нарочито волио да шетам по тим улицама у сумрак, управо кад тамо постаје све гушћа гомила разних пролазника, трговачког и занатског свијета, до бијеса забринутог лица, која се разилазе кућама са дневног рада. Свиђала ми се баш та ситничава свјетина и њена журба — та брутална прозаичност. Овог пута ме је та улична свијетина још више нервирала. Никако нијесам могао сам са собом да изађем на крај. Нешто се стално дизало у души без престанка и са болом, и никако није шћело да се смири. Вратио сам се кући потпуно растројен, као да ми је неки злочин лежао на души. Стално ме је мучила мисао да ће доћи Лиза. Чудио сам се што ме од јучерашњих спомена śећање на њу некако сасвим посебно и нарочито мучи. Све остало сам до увече успео да заборавим; одмахнуо сам руком на све, и још увијек сам био потпуно задовољан својим писмом Симонову. Али што се тиче Лизе, ту нијесам могао бити задовољан. И као да сам се управо због ње и мучио. „Шта ће бити ако она дође?” мислио сам без престанка. Па врло важно! Хм. Само, гадно је то што ће, на примјер, виђети како живим. Синоћ сам изигравао пред њом неког јунака… а сад, хм! И јесте ружно што сам се тако запустио. У стану права биједа. И ја сам се јуче ријешио да у оваквом одијелу идем на ручак! А из дивана од мушеме вири трава. А мој халат, који се не може обући! Све саме рите!… И она ће све то виђети; и Аполона ће виђети. Та животиња ће је сигурно увриједити. Пецнуће је, да би мени напакостио. А ја ћу се, наравно, по обичају ушепртљати, почећу да се мувам пред њом, да се прикривам пешевима халата, почећу да се смијешкам и да лажем. Ух, што је одвратно! Али, то још није највећа гадост! Има још нешто гадније, подлије. Да, подлије! И опет, и опет треба да навлачим ону нечасну лажљиву маску!… Кад сам дошао до те мисли, просто планух: „Зашто нечасна? Каква нечасна? Ја сам синоћ говорио искрено. И śећам се да се у мени пробудило истинско оśећање, па сам хтио да пробудим и у њој племенита оśећања. Што се исплакала, то је баш добро, јер благотворно дјелује…”

Али ипак, никако нијесам могао да се смирим. Цијеле те ноћи, пошто сам се вратио кући већ послије девет сати, кад, по мом мишљењу, Лиза није могла више доћи, мени се ипак она непрестано привиђала и, што је најглавније, у једној истој пози. Управо, од свега синоћњег само ми се један тренутак јасно оцртавао: кад сам шибицом освијетлио собу и угледао, њено блиједо, искривљено лице и мученички поглед. Ах, како је мрчен, неприродан и искривљен осмијех имала тог тренутка! Тада још нијесам знао да ћу и послије петнаест година стално виђети пред собом Лизу, управо са тим мрченим, истрзаним и непотребним осмијехом који је оног тренутка имала на лицу.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio Urednik dana stu 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst