Записи из подземља

VIII

— Ха-ха-ха! Па жеље, ако хоћете, у суштини и нема! — прекидате ме ви с грохотом. — Наука је већ и досад тако разанатомисала човјека да нам је сасвим познато да жеља и такозвана слободна воља нису ништа друго до…

— Чекајте, господо, и ја сам хтио тако да почнем. Признајем, чак сам се уплашио. Тек што сам хтио да викнем да жеља ђаво би знао од чега зависи, и да за то, можда, треба захвалити богу, али сам се śетио науке, и прекинуо. А и ви тада почесте да говорите! Јер, ако некада стварно пронађу формулу свих наших жеља и каприса, то јест, од чега они зависе, по каквим законима настају, како се шире, чему стреме у том и том случају, и тако даље — то јест ако пронађу праву математкчку формулу — човјек ће онда можда одмах престати да жели, сигурно ће престати. Јер, какво ми је то задовољство жељети прописано по таблици? И не само то, одмах ће се човјек претворити у чеп на оргуљама, или томе слично, јер, шта је човјек без жеља, без воље и без намјера, него чеп на оргуљама? Како ви мислите? Да израчунамо вјероватноћу — може ли се то десити или не?

— Хм… — кажете ви најзад — наше жеље су већином погрешне због погрешног схватања наших користи. Зато и желимо понекад најчистију бесмислицу, што у њој, због своје глупости, видимо најлакши пут за постизање извјесне, раније замишљене користи. А кад све то буде овђе протумачено и израчунато на хартији (што је сасвим могуће, зато што би било одвратно и бесмислено унапријед вјеровати да човјек никад неће схватити неке природне законе), онда, наравно, неће бити такозваних жеља. Јер, ако се жеља некада потпуно подудари с разумом, онда нећемо жељети, већ размишљати, управо зато што се не може, на примјер, при здравом разуму жељети бесмислица, и на тај начин свјесно ићи против разума и жељети себи штета… А пошто све жеље и свако размишљање стварно могу бити прорачунати, зато што ће некад ипак објаснити законе наше такозване слободне воље, значи да се без шале може направити нешто као таблице, тако да ћемо заиста жељети по таблици.

Јер, ако мени, на примјер, некад прорачунају и докажу да сам некоме показао шипак зато што сам га морао показати и да сам баш тај и тај прст морао при томе употријебити — шта ће онда у мени остати слободно, поготову ако сам научник и ако сам свршио неки факултет? Ја тада могу цио свој живот планирати за тридесет година унапријед. Једном ријечју, ако се то и оствари, онда нећемо више имати шта да радимо, само ћемо морати да схватамо и примамо. Уопште узев, мораћемо неуморно да понављамо да нас у том и том тренутку, у таквим и таквим приликама, природа апсолутно ни за шта не пита; да је морамо примити онакву каква је, а не онакву какву је замишљамо, а ако ми доиста тежимо таблици и календару, па… па чак… и реторти, онда шта да се ради, треба примити и реторту! Иначе ће се она и без нас наметнути…

Да, господо, али у томе и јесу за мене чвор и загонетка! Господо, извините што сам ударио у филозофирање; није шала четрдесет година подземља! Дозволите ми да мало профантазирам! Видите, господо, разум је добра ствар, то је ван сваке сумње, али разум је ипак само разум и задовољава само разумске човјекове способности, — жеља је израз цијелог живота, то јест цијелог човјековог живота, заједно са разумом и са свим осталим бургијама. Иако наш живот у својим манифестацијама често испада ситничав, ипак је живот, а не голо извлачење квадратног корена.

Јер ја, на примјер, сасвим природно хоћу да живим тако како бих задовољио све своје снаге за живот, а не само разум, то јест неки двадесети дио мојих животних способности. Шта зна разум? Разум зна само оно што је успио да сазна (извјесне ствари, можда, неће никад дознати; ово, додуше, није утјеха, али зашто да се ипак то не каже?), а људска природа живи и ради комплексно, свим свјесним и несвјесним што у њој постоји, па и када лаже, ипак живи. Наслућујем, господо, да ме гледате са жаљењем и понављате ми да просвијећен и образован човјек једном ријечју, такав какав ће бити будући човјек — не може свесно пожељети нешто некорисно по себе, и да је то математички јасно. Ја се потпуно слажем, то је доиста математика.

Али вам понављам по стоти пут да у једном случају, само у једном, човјек може свјесно и хотимично да пожели нешто штетно и глупо, чак и најглупље, и то у овом: да би имао право да пожели чак и најглупље и да не би био обавезан да жели само паметно. Јер, господо, можда је баш то најглупље, тај каприс, нама људима кориснији од свега што постоји на земљи, а нарочито у извјесним случајевима. А понаособ може да нам буде кориснији од свих користи чак и у таквом случају кад нам отворено наноси штету и противрјечи нашим здравим и најразумнијим схватањима о користи — јер нам у сваком случају чува најглавније и најдрагоцјеније, то јест нашу личност и индивидуалност. Понеки, ето, тврде да је то човјеку заиста најдрагоцјеније; жеља, наравно, може ако хоће и да се сложи с разумом; и ако се то не злоупотребљава, већ користи умјерено, то је и корисно, а понекад чак и похвално. Али жеља се врло често, чак већином, упорно и дијаметрално размимоилази с разумом и… и… и знате ли да је и то корисно, па чак понекад и врло похвално?

Рецимо, господо, да човјек није глуп. (И, стварно, то се о њему уопште не смије рећи, само зато што, ако је он глуп — ко ће онда бити паметан?) Али, ако и није глуп, ипак је чудовишно незахвалан! Феноменално незахвалан! Ја чак мислим да је његова најбоља дефиниција ова: човјек је биће на двије ноге, и незахвално. Али, то још није све; то још није његова главна мана; главни недостатак је — његова вечита морална слабост — почев од свјетског потопа, па до шлезвиг-холштајнског периода људске историје. Да, његова морална слабост, према томе и неразумност, јер је одавно познато да морална слабост потиче од неразумности. Покушајте, баците поглед на историју човечанства: шта ћете виђети? Величанствена дјела? Можда И величанствена, јер колико вриједи само, рецимо, родоски колос! Није узалуд, каже г. Анајевски, то што једни тврде да је то дјело људских руку, а други да га је створила сама природа. Можда видите шаренило? Богами шаренило: само кад човјек погледа кроз све вјекове војничке и цивилне парадне униформе свих народа — шта само то значи! А ђе су тек још обичне униформе — ту човјек може шенути! Нема историчара који би могао изаћи на крај. Или, можда, видите једноликост? Па и једноликост: вјечито се ратује; и сад се туку, и прије су се тукли, и доцније ће се тући — признајте и сами да је то исувише једнолично.

Једном ријечју, о светској историји се може рећи све што човјеку болесне маште може пасти на памет. Само једно се не може рећи — да је разумна. При првој ријечи човјек има да се загрцне. И ево шта се још сваког тренутка сријета: у животу увијек има пристојних и разумних људи, мудраца и љубитеља рода људског, који стављају себи у задатак да цијелог свог живота поступају што моралније и разумније, да, такорећи, својом личношћу зраче својим ближњима, само зато да би им доказали како се на свијету заиста може живјети морално и разумно. А шта се дешава? Познато је да су многи од тих љубитеља, раније или касније, пред крај жквота издавали своје принципе и починили неки скандал, покоји пут чак најнепристојнији. Питам ја вас сада: шта се може очекивати од човјека као бића обдареног тако чудноватим особинама? Та пружите му сва земаљска блага, усрећите га преко главе, дајте му да зарони у
срећу тако да клобуци почну искакати на површину среће, као на води; дајте му такво економско благостање да ништа друго не мора радити сем спавати, јести колаче и бринути се да се не прекине свјетска историја — и тада ће тај исти човјек учинити неку гадост само зато што је незахвално створење жељно пасквила.

Ставиће на коцку чак и колаче, и за инат ће зажељети и најпоразнију лудост, најштетнију глупост, само да би у сву ту позитивну разумност унио и свој кобни фантастични елемент. И управо своје фантастичне снове, и своју баналну глупост задржаће за себе, само да би самом себи доказао (као да је то баш неопходно) да су људи још увек људи, а не клавирске дирке на којима, додуше, свирају лично закони природе, али пријете да ће се толико исвирати да човјек мимо таблица неће више смјети ништа ни да пожели. Али, то још није све: чак и у случају кад би човјек одиста био само клавирска дирка и кад би му то чак доказали природним наукама и математички — он се ни тада не би опаметио; напротив, учинио би шта било, само из незахвалности — управо да би било по његовом. У случају да нема шта да уради измислиће рушење и хаос, измислиће све могуће патње, и ипак ће бити како он хоће! Проклеће свијет, а како само човјек може да куне (то је његова привилегија, којом се углавном разликује од других животиња), он ће самим тим проклетством постићи своје, то јест стварно ће се увјерити да је доиста човјек, а не клавирска дирка.

Али, ви кажете да се и то све може израчунати по таблицама: и хаос, и мрак, и проклетство, — тако да ће већ сама могућност претходног прорачуна зауставити све, и разум ће побиједити — онда ће човјек, у том случају, за инат полуђети, да би се ослободио разума, и опет ће бити како он хоће! Ја вјерујем у то, и гарантујем за то, — јер, цијела се човјекова мисија, изгледа, стварно и састоји само у томе да човјек сваког тренутка доказује самом себи да је човјек, а не чепић на оргуљама. Доказивао и својим леђима и троглодитством — али, доказује! А послије свега овога, како да не гријешимо и да се не похвалимо што тога још нема, и што засад сам ђаво зна од чега зависи жеља човјекова! Ви ми довикујете (ако ме још удостојавате свога крика?) да мени нико и не одузима вољу, већ се само иде за тим да се лична воља по свом нахођењу подудари с мојим нормалним интересима, с природним законима и аритметиком.

— Ех, господо, каква ће нам то бити своја воља кад доћерамо до таблица и аритметике, кад буде господарило: два пута два су четири? Јер два пута два биће четири и без моје воље! Зар је то слободна воља?

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio dana nov 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV