Записи из подземља

— Господо, — повика Звјерков устајући са дивана — а сад сви тамо.

— Наравно, наравно! — одговорише остали.

Ја се нагло окренух према Звјеркову. Био сам толико измучен и тако изломљен да сам по сваку цијену хтио да прекинем свађу. Имао сам грозницу; коса мокра од зноја прилијепила ми се за чело и сљепоочнице.

— Звјеркове! Молим вас за опроштај — рекао сам оштро и одлучно. И вас, Ферфичкине, молим, и све остале, све, зато што сам вас увриједио!

— Аха! Није двобој за тебе! — заједљиво просикта Ферфичкин.

Као да ме је оштрица ножа поśекла по срцу.

— Не, Ферфичкине, не бојим се ја двобоја! Спреман сам да изађем śутра пред цијев вашег пиштоља, али послије помирења. Ја чак то и захтијевам од вас, и ви ме не можете одбити. Хоћу да вам докажем да се не бојим двобоја. Ви ћете пуцати први, а ја ћу пуцати у ваздух.

— Забавља се човјек! — примијети Симонов.

— Просто, шенуо! — каза Трудољубов.

— Та дозволите нам да прођемо, шта сте стали ту посред пута?… И шта хоћете ви? — презриво рече Звјерков.

Сви су били црвени, очи су им блистале; виђело се да су много пили.

— Молим за ваше пријатељство, Звјеркове, ја сам вас увриједио, али…

— Увриједили? Ви-и! Ме-не! Чујте, поштовани господине, ви мене никад и ни у ком случају не можете увриједити.

— Сад вам је доста, одлазите! — рече Трудољубов. – Ај'мо.

— Олимпија је моја, господо! Договорили смо се! — викну Звјерков.

— Немамо ништа против! Слажемо се! — одговарали су му смијући се.

Остао сам увријеђен и попљуван. Друштво је бучно излазило из собе. Трудољубов поче неку глупу пјесму. Симонов се задржа на тренутак да да слугама напојницу. Ја му тада одједном приђох.

— Симонове! Дајте ми шест рубаља — рекох одлучно и очајнички.

Он ме погледа, необично изненађен, некаквим тупим погледом. И он је био пијан.

— Па зар ћете и тамо с нама?

— Да.

— Немам новаца! — одсече Симонов, презриво се осмијехну и пође из собе.

Ја га зграбих за шињел. То је већ био кошмар.

— Симонове! Видио сам да имате новаца, зашто ме одбијате? Зар сам ја подлац? Чујте, не одбијајте ме: кад бисте ви знали, кад бисте само знали зашто вас молим и тражим тај новац. Од тога зависи све, цијела моја будућност, сви моји планови…

Симонов извади новац и скоро ми га баци.

— Узмите, кад сте тако безочни! — немилосрдно ми рече и отрча да стигне остале,

Остао сам за тренутак сам. Неред, остаци јела, разбијена чашица на поду, просуто вино, ћикови, мамурлук и бунило у глави, туга у срцу и, најзад, лакеј који је све видио и чуо и радознало ми загледао у очи.

— Тамо! — повиках. — Или ће сви клечећи и грлећи моје ноге молити за моје пријатељство или… Или ћу ошамарити Звјеркова!

V

„То је, дакле, то је, значи, сукоб са стварношћу!” мрмљао сам трчећи стрмоглавце лиз степенице.

„То није папа који оставља Рим и одлази у Бразил, нити бал на језеру Комо!”

„Ти си подлац ако то сада исмијаваш!” сину ми у глави.

— Па нека сам! — викнух одговарајући себи. — Сад је ионако све пропало.

А од оних већ није било ни трага ни гласа. Али свеједно, знао сам куда су отишли. Код улаза стајао је усамљен ноћни кочијаш у сукненом кафтану, сав завејан мокрим и некако топлим снијегом. Ваздух је био влажан и загушљив. Његов мали, космат и пјегави коњ такође је био сав завијан и кашљао је; тога се добро śећам. Потрчах ка ишараним саоницама, али тек што сам подигао ногу да уђем, śетих се како ми је Симонов дао шест рубаља; то ме преśече и ја се скљоках у саонице као врећа. „Ох! Треба много штошта урадити да се све ово искупи!” завапих. „Али, ја ћу искупити, или ћу још ове ноћи погинути!”

Ћерај!

Кренусмо. Читав вихор мисли витлао је у мојој глави. „Неће они мене на кољенима молити за пријатељство. То је фантазија, банална, одвратна измишљотина, романтична и фантастична; то је исто што и бал на језеру Комо. И зато морам опалити шамар Звјеркову. Морам. Дакле, свршено је. Ја сад летим да му опалим шамар.”

Ћерај брже!

Кочијаш потеже дизгине.

„Чим уђем, одмах ћу га ударити. А да ли би требало пре шамара рећи нешто, као увод? Не. Просто ћу ући и звизнути му шамар. Они ће сви śеђети тамо у сали, а он на дивану са Олимпијом. Проклета Олимпија! Једном се подсмијевала мом лицу и одбила ме. Олимпију ћу повући за косу, а Звјеркова за уши! Не, боље за једно уво, и да га тако, вукући за уво, проведем по целој соби. А можда ће сви почети да ме туку и изгураће ме напоље. То је чак сигурно. Али нека! Ипак сам први ја опалио шамар — моја је иницијатива, а по законима части, то је главно: он је шамаром жигосан и никаквом се тучом не може опрати, сем двобојем. Мораће да се туче на двобоју, а сад нека ме баш и изударају. Нека, незахвалници једни. Нарочито ће ме тући Трудољубов: он је веома снажан. Ферфичкин ће напасти са стране и сигурно ће ме дохватити за косу. Али нека, нека! Спреман сам на то. Њихове овнујске главе мораће најзад ипак да схвате сву трагику сукоба. Кад ме буду вукли вратима, довикнућу им да они у суштини не вреде мог малог прста.”

— Ћерај, кочијашу, брже! — повиках на човјека. Он чак уздрхта и замахну бичем. Мора да сам

сувише снажно викнуо.

„У свитање ћемо се тући, то је већ решено. Са службом је свршено. Ферфичкин је малопре казао умјесто департман — љепартман. Али, ђе да нађем пиштоље? Глупост. Узећу плату унапријед и купићу их. А барут и меци? То је ствар секунданата. А како ћу све то свршити до сванућа? И ђе да нађем секунданте? Ја немам познаника… Глупост! — викнух фантазирајући све луђе; — глупост! Први пролазник на улици кога замолим мора бити мој секундант као што мора да извуче дављеника из воде. Морају се допустити најексцентричнији случајеви. И кад бих чак самог директора śутра замолио да ми буде секундант, и он би морао да пристане и да из оśећања витештва чува таину! Антоне Антоничу…”

Ствар је у томе што је мени баш у том тренутку била јаснија него икада сва одвратна бесмислица мојих претпоставки и цијело наличје медаље, али…

— Ћерај, кочијашу, брже, лопужо, терај!

— Ех, господине! — проговори народна снага.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio dana nov 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV