Записи из подземља

Сам Бог зна зашто нијесам одлазио. И мени самом било је све мучније и тужније. Слике прошлог дана почеле су саме, без моје воље, да дефилују кроз моју свијест. Одједном сам се śетио  сцене коју сам јуче ујутру видио на улици кад сам пун брига журио у надлештво.

— Данас су износили мртвачки сандук, и замало га нијесу испустили — проговорих одједном гласно, уопште не желећи да почнем разговор, већ онако случајно.

— Сандук?

— Да, у Сенској улици; износили су га из подрума.

— Из подрума?

— Није баш из подрума, већ из сутерена… знаш ваљда… тамо доље… из рђаве куће… Свуд унаоколо прљавштина… Љуске, ђубре… Смрад, одвратно…

Ћутање.

— Одвратно је данас сахрањивати! — започех ја опет, само да не бих ћутао.

— Зашто одвратно?

— Снијег, лапавица… (Зијевнуо сам.)

— Свеједно је — рече она одједном послије извесног ћутања.

— Не, ипак је одвратно… (Опет сам зевнуо.) Гробари су сигурно псовали зато што је снијег квасио. А у гробу је сигурно била вода.

— Откуд у гробу вода? запита она некако радознало, али изговарајући ријечи још грубље и одсјечније него прије.

Одједном мене поче неки ђаво да подбада.

— Него како, вода на дну, једно двадесет сантиметра. На Волковом гробљу се ниједна сува рака не може ископати.

— Зашто?

— Како зашто? Мјесто је подводно. Овђе су свуда мочваре. И тако мртве спуштају у воду. Видио сам лично… и то много пута. (Ниједанпут нијесам видио, а на Волковом гробљу нијесам никада био, већ само чуо да причају.)

— Зар је теби свеједно што ћеш умрети?

— А што да умрем? — одговори она као да се брани.

— Па једном ћеш ипак умријети, баш као и она покојница коју сам малопре поменуо. То је била… исто тако, једна ђевојка… Умрла је од туберкулозе…

— Таква ђевојка би умрла и у болници… (Она већ и то зна — помислих ја — и рекла је: таква ђевојка, а не ђевојка.)

— Била је дужна газдарици — рекох све орнији за препирку — а служила је скоро до смрти, иако је била болесна. Кочијаши су тамо разговарали са војницима и причали то. Сигурно њени бивши познаници. Смијали се. И спремали се да попију за њену душу у крчми. (И ту сам много лагао.)

Ћутање, гробно ћутање. Ђевојка се уопште није мицала.

— А је ли боље умријети у болници?

— Зар није свеједно?… Али зашто да умрем? — додаде она љутито.

— Ако не сад, оно касније…

— Па ни касније…

— Види ти ње, како да не! Сад си млада, лијепа и свјежа — зато и вриједиш. А послије годину дана оваквог живота, нећеш бити више таква. Увенућеш.

— Послије годину дана?

— У сваком случају, послије годину дана биће ти мања цијена — наставих ја злурадо. — Онда ћеш одавде прећи у неку друту, гору кућу. А послије још годину дана у трећу кућу, све ниже и ниже. А послије једно седам година доспјећеш до подрума у Сенској улици. То баш и не би билолоше. Али зло ће бити ако зарадиш неку болест, рецимо грудобољу… или назебеш, или што друго. У оваквом животу болест тешко пролази. Кад ти прионе више се од ње не ослободи! И онда ћеш умријети.

— Па нек’ умрем — одговори она љутито и брзо се одмаче.

— Али жао је човјеку.

— Шта?

— Живота.

Ћутање.

— Јеси ли имала вјереника? А?

— Шта се то вас тиче?

— Па ја те и не испитујем. Мени је свеједно. Зашто се љутиш? Наравно, морала си имати својих неприлика. Кажеш, шта се мене тиче? Па тако, жао ми је.

— Кога?

— Тебе.

— Немате зашто… — шану она једва чујно, и опет се одмаче.

Мене то одмах наљути. Гле ти! Ја тако благо поступам с њом, а она…

— А шта мислиш? Јеси ли на добром путу, а?

— Ништа ја не мислим.

— У томе и јесте невоља што не мислиш. Освијести се на вријеме. А још имаш времена. Млада си, лијепа, могла би да заволиш неког, да се удаш и будеш срећна…

— Нијесу све удате жене срећне — одсјече она грубо као малоприје.

— Наравно да нијесу све, али то је ипак много боље него ово овђе. Неупоредљиво боље. А са вољеним човјеком може се и без среће век провеети. Живот је лијеп и у невољи, лијепо је живјети на свијету, ма како човјек живио. А овђе, шта имаш нако… смрад. Фуј!

Окренух се са гађењем; нијесам више хладно резоновао. Почињао сам да оśећам шта говорим и да падам у ватру. Желио сам да изложим своје завјетне идејице до којих сам дошао у свом

куту. Одједном се нешто разбуктало у мени. „Појавио се” извјестаи циљ…

— Ти не гледај на то што сам ја овђе: ниjeсмо ми исто. Можда сам и гори од тебе. Уосталом, ја сам пијан свратио овамо — пожурих ипак да оправдам себе. — Поред тога, мушкарац и жена нијесу једно исто. Ту постоји разлика. Ја могу себе и да кварим, и да прљам, али ипак нијесам ничији роб; било па прошло. Збацим грех са себе, и опет сам други човјек. А узмимо тебе, ти си од првог корака постала роб. Да, роб! Ти све дајеш, сву своју слободу. И ако некад зажелиш да раскинеш те ланце — нећеш моћи: све јаче ће те стезати. Такви су то проклети окови. Познајем ја њих… О другом и да не говорим, можда и не би разумјела, него, реци: сигурно си већ дужна газдарици? Ето видиш! — додадох ја, иако ми није одговорила, већ је само ћутке свим бићем својим слушала. Ето ти окова! Никад се нећеш ни откупити! Тако ће она удесити ствар. Баш као да си ђаволу душу…

— Поред тога… Можда сам ја исти такав несрећник, откуд ти то да знаш, и хотимично газим блато од туге. Људи се од муке опијају, а ја сам. ето, овамо дошао од муке. ‘Ајде реци, шта ту има лијепо:

ето, ја и ти смо се, малочас… и за све вријеме нијесмо једно са другим ни ријечи проговорили. А ти си послије као дивља почела да ме гледаш; и ја тебе такође. Зар се тако воли? Зар тако треба да се човјек са женом спаја? Ругоба једна, и то ти је!

— Да! — оштро и брзо одобри она.

Чак ме је зачудила брзина тог да… „Значи, и код ње се, можда, та иста мисао гнијездила у глави кад ме је малоприје онако гледала? Значи, и сна је способна да нешто мисли? До ђавола, то је интересантно, та сродност“ мислио сам, скоро трљајући руке од радости. А и како да не изађем на крај са тако младом душом… Највише ме је занимала игра у цијелој ствари. Она окрену главу ближе мени и учини ми се у помрчини да је наслонила образ на руку. Можда ме је посматрала. Како сам жалио што не могу да јој видим очи. Чуо сам њено дубоко дисање.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio dana nov 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV