Записи из подземља

ДРУГИ ДИО

Поводом мокрог снијега

Кад сам из мрака заблуда

Пламеном ријечју убјеђења

Палу душу уздигао;

И, пуна дубоке муке,

Ти прокле, кршећи руке,

Порок који те је оковао;

Кад си, кажњавајући споменима

Своју заборавну савјест,

Причала ми повијест

Свега што је прије мене било;

И одједном, сакривши лице,

Стидом и ужасом испуњена,

Бризнула у плач

Огорчена, потресена…

 

Из поезије Н. А. Њекрасова

I

Имао сам у то вријеме свега двадесет и четири године. Живот ми је био и онда невесео, неуредан и усамљен до подивљалости. Ни са ким се нијесам дружио, чак сам избјегавао и да разговарам, и све више и више сам се повлачио у свој кутак. На дужности, у канцеларији, настојао сам да никога не гледам, и врло добро сам опажао да ме моје колеге не само сматрају за особењака већ ме — чини ми се — гледају са одвратношћу. Падало ми је на ум: зашто се то никоме другоме, нако мени, не чини да га гледају са одвратношћу? Један од наших службеника имао је одвратно и страшно рошаво лице, чак неког разбојничког изгледа. Чини ми се, ја се не бих усудио никога ни да погледам кад бих имао тако непријатно лице. Други је имао тако стару униформу да је у његовој близини просто воњало. Међутим, ниједан се од те господе се није збуњивао, ни због одела, ни због лица, нити због неког моралног недостатка. Ни један ни други нијесу ни помишљали да их неко гледа са одвратношћу; а да су и помишљали, било би им то свеједно; само да старјешине не обраћају пажњу на то. Сад ми је потпуно јасно да сам усљед своје неограничене сујете, а можда и због строгих захтијева према себи, често гледао на себе са бјесним незадовољством, које се граничило са одвратношћу, па сам зато своје схватање приписивао свакоме. Ја сам, на примјер, мрзио своје лице, сматрао сам да је одвратно, сумњао сам да има чак неки подао израз, и зато сам се увијек кад бих долазио на дужност на силу трудио да се држим што независније и да имам на лицу што паметнији израз, како не би неко посумњао да сам подлац. „Нека је лице и ружно”, мислио сам, „само нека је племенито, изразито, и, што је најглавније, необично паметно.” Али ја сам тачно и са болом знао да моје лице никада неће моћи да изражава сва та савршенства. И, што је страшније, увиђао сам да моје лице потпуно глупо изгледа. Ја бих се, међутим, у души потпуно помирио и пристао чак и на подао израз. Само кад би истовремено сматрали да је моје лице изузетно паметно.

У канцеларији сам, наравно, мрзио све колеге од првог до потоњег — све сам их презирао, а уједно их се некако и бојао. Дешавало се да бих их одједном сматрао бољим од себе. Све је то код мене некако изненада испадало: час сам их презирао, час сам их сматрао бољим од себе. Образован и солидан човјек не може бити сујетан без неограничене строгости према самом себи и у извјесним тренуцима мора презирати себе до мржње и бијеса. Али, и кад сам их презирао, и кад сам их сматрао бољим од себе, ипак сам скоро пред сваким пролазником обарао поглед. Штавише, вршио сам опите: да ли ћу издржати поглед овога или онога на себи? И увијек сам први обарао очи. То ме је мучило до помаме. Исто тако сам се до лудила плашио да не будем смијешан, и зато сам ропски обожавао рутину у свему што се тиче форме; са љубављу сам се уклапао у општи колосјек и из дна душе се бојао сваке ексцентричности у себи. Али, како сам могао све то да издржим? Ја сам био болесноvоśетљив, какав би и морао бити образован човjек нашег доба. Друти су сви били тупи, и налик међу се као овнови у стаду. Можда се од свих чиновника само мени чинило да сам кукавица и ропска душа, и то зато што сам био образован. Али, не само да ми се чинило већ је доиста тако и било: био сам кукавица и ропска душа. Признајем то без икаквог снебивања.

Сваки пристојан човјек нашег доба мора бити кукавица и роб. То је — нормално стање. У то сам дубоко убијеђен. Он је тако саздан и за то створен. И не само у наше вријеме, због неких: тако случајних околности. већ уопште, угледан човјек увијек мора бити кукавица и ропска душа. То је природни закон за све пристојне људе на свијету. Ако се неком и деси да се направи јунак, нека се тиме не тјеши нити заноси: ипак ће пред другима устукнуги. То је једини и вјечити излаз. Јуначе се само магарци и њихова копилад, али и они само до извјесне мјере. На њих, међутим, не вриједи обраћати пажњу зато што апсолутно ништа не значе.

Мучила ме је још једна околност, и то: што нико не личи на мене нити ја и на кога: „Ја сам сам, они су сви заједно”, мислио сам  и – размишњао.

Из овога се види да сам био још сасвим зелен.

Дешавале су се и супротне ствари. Понекад је било толико одвратно ићи у канцеларију да сам се много пута враћао болестан са службе.  Али би ме, одједном, изненада обузимао талас скептицизма и равнодушности (код мене је све бивало периодично), и тада сам се смијао својој нетрпељивости и гадљивости, корио сам себе због романтизма. Час ми дође да нећу ни с ким да говорим, а час опет зажелим не само да разговарам већ и да се спријатељим. Сва гадљивост према људима некако одједном нестане. Ко зна, можда је нијесам никад ни имао, већ је све то било намјештено, из књиге? Све до данас то питање нијесам ријешио. Једном сам се већ сасвим спријатељио с колегама, почео сам да их поśећујем код куће, да играм преферанса, пијем вотку, расправљам о унапређењу…  Али, дозволите ми овђе једну дигресију.

Код нас Руса, уопште узев, није никад било глупих, њемачких, а нарочито не француских романтичара фантаста, на које ништа не утиче — макар земља пуцала под њима и цијела Француска умирала на барикадама, они су увијек исти, чак се ни ради пристојности не мијењају, и вјечито ће пјевати своје фантастичне пјесме, тако рећи до гроба — зато што су будале. А код нас, у Русији, нема будала, то се зна: по томе се ми и разликујемо од разних њемачких земаља. Према томе, нема код нас ни природа фантасте у њиховом чистом облику. То су измислили наши тадашњи „напредни” публицисти и критичари, јурећи за Костанжоглом и Петром Ивановичем и сматрајући их по глупости својој за наш идеал; они су све то измислили и натурали нашим романтичарима, сматрајући их за исте такве фантасте као што су били они у Њемачкој и Француској. Напротив, особине нашег романтичара потпуно су супротне свему фантастично-европском, и ниједна европска мЈера не вриједи за њих. (Дозволите ми да употријебим ријеч „романтичар” — старинску, достојну поштовања, заслужну и свима познату.) Одлике нашег романтичара јесу: да све разумије, све види, и види често неупоредљиво јасније него што виде најпозитивпији наши умови; да се ни са ким и ни са чим не мире, али у исто вријеме да ништа не презиру; да све заобиђу, сваком да учине политички уступак; да увијек имају у виду користан и практичан циљ (некакве државне станчиће, пензијице, звјездице), да гледају тај циљ и поред свег ентузијазма и томова лирских пјесмица, и да сачувају истовремено у себи до гроба све „дивно и узвишено”, па и себе да сачувају у памуку, као неку јувелирску стварчицу, макар само на добро оног „дивног и узвишеног.” Наш романтичар је широк човјек, и највећи препредењак међу свим препредењацима, увјеравам вас у то… то знам чак и из личног искуства. Наравно, све то, ако је романтичар паметан. Ма шта ја то говорим? Романтичар је увијек паметан, хтио сам само да примијетим ово: ако се понекад и дешавало да смо имали и луде-романтичаре, то се не узима у обзир, зато што су они још у цвијету младости коначно постајали Њемци и, да би боље сачували своју јувелирску стварчицу, насељевали се тамо неђе у Вајмару или Шварцвалду. Ја сам, на примјер, искрено презирао своје занимање, а нијесам пљунуо и отишао само по нужди, зато што сам и сам śедио у канцеларији и добијао за то новац. Дакле — пазите, ипак нијесам пљунуо. Наш романтичар ће прије полуђети (што се, уосталом, врло ријетко догађа) но што ће пљунути на што било, и прије него што осигура другу каријеру; ни буботкама га не можеш ишћерати,  ано да га одвиједеш у лудницу као „шпанског краља”, али тек онда ако сасвим полуди. Код нас, међутим, силазе с ума само танки и плави људи. Небројено много романтичара касније доспијева до значајних чинова. Необична многостраност! И каква способност за најдиспаратнија оśећања! То ме је и раније умиривало, а и сад исто тако мислим. Зато и има код нас тако много „широких природа”, које ни у најдубљем паду не губије свој идеал — иако ни прстом нијесу макли за тај идеал и, мада су разбојници и највећи лопови, ипак из дна душе поштују свој стари идеал, и необично су поштени људи. Да, господо, само што код нас најгори подлац може бити сасвим поштен и чак узвишен по души, а да истовремено остане подлац. Понављам, од наших романтичара, и то одреда, постају тако пословне хуље (ријеч „хуља” узимам од миља) и одједном испољавају такво оśећање стварности и познавања посла да забезекнути старјешина и публика само цокћу језиком од запрепашћења.

Заиста је то задивљујућа многостраност, и сам Бог зна шта ће од ње бити и постати даље, и шта нам обећава у будућности? А материјал није рђав! Не говорим то из неког смијешног и пијаног патриотизма. Уосталом, вјерујем да ви опет мислите да ја све ово исмијавам. А ко зна, можда сте убијеђени у супротно, наиме — да ја стварно тако мислим. У сваком случају, господо, мени ће оба ваша мишљења чинити част, и примам их са задовољством. И опростите ми за ову дигресију.

Наравно, у пријатељству са својим друговима нијесам издржао, и врло брзо сам се посвадио, а пошто сам био млад и неискусан, престао сам чак и да им се јављам — преśекао сам све. То ми се, додуше, само једанпут десило. Иначе сам увијек био сам.

Код куће сам највише читао. Хтио сам да спољашњим утисцима угушим у себи оно што је у мени кипјело. А од спољашњих утисака, за мене је било могуће једино читање. Оно ми је, наравно, много помогло — узбуђивало ме, давало насладу, мучило. Али и оно би ми с времена на вријеме страшно дојадило. Ипак, желио сам да се крећем, и тада бих одједном запливао у мрачан, подземан, одвратан ситан разврат, али не у прави разврат. Моје ситне страсти су биле љуте, вреле од моје свакидашње болесне раадражљивости. Наступи су бивали хистерични, са сузама и конвулзијама. Али, осим читања, није било за мене никаквог излаза, то јест ничега у свијету око мене што бих могао поштовати и што би ме привлачило. Поред тога, обузела би ме туга; појављивала се хистерична жеђ за противрјечностима, за контрастима, и тако сам се одао разврату. Све ово уопште нијесам казао ради свог оправдања… — А по души речено, слагао сам! Управо сам, хтио да се оправдам. Ову примједбу чиним, господо, за себе. Нећу да лажем. Дао сам ријеч.

Одавао сам се разврату самотан, ноћу, таино, бојажљиво, прљаво, и са стидом који ме није напуштао ни у најодвратнијим тренуцима, већ је управо у тим тренуцима постајао моје проклетство. Ја сам већ тада носио подземље у души. Страшно сам се бојао да ме људи некако не виде, не сретну, не познају. А поśећивао сам разна сумњива мјеста.

Једном, пролазећи ноћу поред једне крчме, видио сам кроз освијетљен прозор како су се нека господа крај билијара потукла таковима и како су једног избацили кроз прозор. Другом приликом то би ми било одвратно, али тада је управо наишао такав тренутак да сам позавидио том избаченом господину, толико сам му завидио да сам чак ушао у кафаницу, у билијарску собу; „Можда ћу се и ја потући, па ће и мене избацити кроз прозор.”

Нијесам био пијан, али, шта ћете, ето до какве хистерије може човјека да доведе туга! Али, ништа није било. Показало се да нијесам способан ни кроз прозор да искачем, и отишао сам без туче.

На првом кораку убриса ме неки официр.

Стајао сам крај билијара и нехотице му препријечио пут; он је хтио да прође и зато ме је дохватио за рамена и ћутке — без упозорења и објашњења — склонио ме са мјеста и прошао, као да ме није ни примијетио. Ја бих му и батине опростио, али никако му нијесам могао опростити што ме је одгурнуо, а уопште ме није ни примијетио.

Ни сам не знам шта бих све дао за једну праву и истинску свађу, пристојнију и, тако рећи, књижевнију! Поступили су са мном као са мувом. Тај официр је био огромна раста, а ја сам човјек мали и исцрпен. Уосталом, свађа је од мене зависила: требало је само протестовати, и мене би, наравно, избацили кроз прозор. Али ја сам се продомислио, и више ми се свиђело да се… изгубим озлојеђен.

Изишао сам из кафане збуњен и узрујан отишао право кући, а śутрадан продужио свој ситни разврат још плашљивије, утученије и јадније него прије — скоро са сузама у очима — али ипак сам продужио. Узгред да кажем, немојте мислити да сам се уплашио од официра из кукавичлука: ја никада нијесам био кукавица у души, иако сам се увијек плашио у животу, али, причекајте са исмијавањем: и за то постоји објашњење, имам ја објашњеше за све, у то будите увјерени.

О, кад би тај официр био од оних који пристају да изађу на двобој! Али не — он је био управо од оне господе (авај! давно нестале) која су више вољела да се обрачунавају таковима или, као поручник Пирогов код Гогоља, жалбама старјешини. На двобој нијесу излазили, а са мени сличнима, са цивилима. Сматрали би двобој у најмању руку за понижење; уопште узев, сматрали су двобој као нешто што се не може замислити, нешто слободњачко, француско, иако су доста вријеђали друге, нарочито ако су били високог раста. Нијесам се уплашио из кукавичлука, већ због бијескрајне сујете. Нијесам се уплашио ни официревог раста, нити да ће ме добро изударати и избацити кроз прозор, физичке храбрости бих ја имао, али моралне снаге није било. Уплашио сам се да ме нико од присутних — почев од дрског маркера па до потоњег смрдљивог и бубуљичавог чиновничића који се ту мотао — нико неће разумијети, и само ће ме исмијати ако почнем да протестујем и с њима да говорим књижевним језиком. Јер се код нас о питању части — то јест не о самој части, већ о питашу части (point d’honneur) не може другачије говорити нако књижевним језиком. На обичном језику не помиње се „питање части”. Био сам потпуно убијеђен (оśећање стварности упркос романтизму!) да ће сви просто пући од смијеха и да ме официр неће једноставно, то јест неувредљиво истући, већ ће ме поћерати око билијара мувајући ме кољеном, а онда се ваљда смиловати и избацити ме кроз прозор. Разумије се, у мом случају тај биједни доживљај се не би могао само на томе завршити. Касније сам често сретао тог официра на улици, и добро сам га упамтио. Не знам само да ли је и он мене познавао. Мора бити да није; то сам закључио по неким знацима. А ја сам њега гледао са бијесом и мржњом, и то је тако трајало… неколико година! Моја мржња је из године у годину све више расла и јачала. Прво сам почео да се распитујем издалека о том официру. То је било доста тешко, јер нијесам никог познавао. Али једном га је неко ословио по презимену на улици, док сам га ја издалека пратио, као прикован, и тако сам му дознао презиме. Други пут сам га пратио до самог стана и ту сам, за десет копејки, дознао од вратара: ђе станује, на ком спрату, сам или још с неким итд. — једном ријечју, све што се може дознати од вратара. Једног јутра пало ми је на памет да напишем приповијетку и опишем тог официра у сатиричном облику, да насликам његову карикатуру, иако дотад нијесам никада писао. Са насладом сам писао ту приповијетку. Изобличио сам га, чак и оклеветао; у почетку сам презиме тако удесио да се одмах могло познати, али послије сам зрело размислио, промијенио име, и тако послао причу у „Отаџбинске записе”. Међутим, тада у часопису још није било сатире, и моју приповијетку нијесу објавили. Било ми је небично криво. Понекад ме је бијес просто гушио. Најзад сам одлучио да свог противника позовем на двобој. Написао сам му дивно, привлачно писмо, молећи га да ми се извини; а у случају да одбије, отворено сам наговестио двобој. Писмо је било тако написано да би официр, кад би иоле схватао „дивно и узвишено”, обавезно потрчао да ми падне у загрљај и предложи пријатељство. И, како би то било лијепо! Како бисмо нас двојица лијепо живјели! „Он би мене штитио својим достојанственим погледом, а ја бих њега оплеменио својим образовањем па и… идејама, и много штошта би могло бити!” Замислите само: од увреде коју ми је нанио прошло је било већ двије године, и мој позив на двобој испао је најглупљи анахронизам, упркос свој вјештини с којом је било написано моје писмо, које је објашњавало и прикривало тај анахронизам. Али, хвала богу (и до данас са сузама у очима захваљујем свевишњем), нијесам послао писмо. Кожа ми се јежи кад се śетим шта се све могло изродити да сам га послао. И одједном… изненада сам се освијетио на најпростији и најгенијалнији начин! Изненада ми је синула свијетла мисао… Понекад сам празником излазио послије три сата на Невски проспект и шетао по сунчаној страни. Управо, нијесам шетао, већ преживљавао безбројне муке и понижења, да ми се жуч изливала; али, то ми је, изгледа, и требало. Мувао сам се смијешно и јадно између пролазника, и стално склањао с пута час генералима, час гардијским коњичким официрима, час госпођама; у тим тренуцима оśећао сам грчевите болове у срцу, и вреле жмарке по леђима од саме помисли на изглед мог одијела и баналност моје узмуване појаве. То су биле паклене муке, непрекидно и неиздржљиво понижење од мисли која је прелазила у оśећање да сам обична мува пред цијелим тим свијетом; одвратна и непотребна мува — паметнија од свих, од свих образованија и племенитија, то се већ само по себи разумије — али ипак мува која се пред свима склања и коју сви понижавају и вријеђају. Зашто сам товарио на себе ту муку, зашто сам ишао на Невски — не знам? Нешто ме је вукло тамо кад год сам имао прилике да изађем.

Тада сам већ почео да оśећам плиму оних уживања о којима сам говорио у првој глави. Послије случаја са официром још јаче ме је почело да вуче тамо: на Невском сам га најчешће и сретао, тамо сам могао да га са уживањем посматрам. И он је о празницима шетао туда. Мада се, као и ја, склањао пред генералима и достојанственим особама и исто тако се окретно мувао између њих, ипак је такве као ја, па и боље од мене, просто газио; имао је право на њих, као да је пред њим празан простор, и ни у ком случају се није склањао с пута. Ја сам се опијао својом злобом гледајући га и… увијек му се са бијесом у души склањао с пута. Мучило ме је то што чак ни на улици нијесам с њим на равној нози. „Зашто се ти обавезно први склањаш?” досађивао сам себи обузет бијесом, будећи се некад прије три сата ујутру. „Зашто баш ти, а не он? Јер бар за то закон не постоји, то ниђе није написано? Ану, нека буде подједнако, као што обично бива кад се сретну васпитани људи: он уступа половину пута и ти половину, и пролазите поштујући један другог.” Али није било тако, већ сам ја скретао, а он није ни примјећивао да му се склањам с пута. И одједном ме озари дивна мисао. „А како би било”, помислио сам, „да… се не склоним кад се сретнемо? Намјерно да се не склоним, па макар га и гурнуо; а, како би то испало?” Та дрска  мисао тако ме је мало-помало обузела да ми није давала мира. Стално сам сањао о томе, страсно, и за инат све чешће ишао на Невски да бих још јасније замислио како ће изгледати кад то будем урадио. Био сам одушевљен. Све више ми је та намјера изгледала могућа и вјероватна. „Наравно, нећу баш сасвим да га гурнем”, мислио сам, већ унапријед постајући добар од радости, „већ онако, просто се нећу склонити, сударићу се с њим, али не да заболи, већ онако, раме о раме, управо толико колико је дозвољено у границама пристојности; колико он мене удари, толико и ја њега.”

Најзад сам се коначно одлучих ,али припреме су ми одузеле врло много времена. Прије свега, за вријеме извођења тог потхвата морао сам изгледати што пристојније, наиме, морао сам се побринути за одијело. „За сваки случај, ако дође до јавног скандала (а публика је на том мјесту необично фина: ту шета грофица, па кнез Д. и цијела књижевност), треба бити лијепо ођевен; то импонује, и одмах ћемо на извјестан начин бити изједначени у очима вишег друштва.” У том циљу узео сам плату унапред и купио црне рукавице и солидан шешир код Чуркина. Црне рукавице су ми изгледале солидније и отменије него жућкасте, које сам раније прижељкивао. „Боја је сувише упадљива и некако сувише истиче човјека”, зато нијесам узео жућкасте. Лијепу кошуљу са коштаним дугмадима одавно сам већ био набавио — али због шињела сам дуго чекао. У ствари, он није био рђав, и био је топао; само, био је постављен ватом, а оковратник је био од ракуна, што је изгледало већ и сувише лакејски. Требало је по сваку цијену промијенити оковратник, набавити дабров, као што носе официри. Због тога сам почео да обилазим радње и послије неколико покушаја наиђем на јефтину њемачку дабровину. Иако се те њемачке кожице брзо отрцају и добију веома јадан изглед, у почетку, док су нове, изгледају ипак сасвим пристојно; а мени је све то само и требало за једанпут. Упитао сам за цијену: ипак је било скупо. Послије озбиљног размишљања одлучио сам да продам свој стари оковратник, а суму која ми је недостајала, и која је за мене била крупна, ријешио сам да измолим од Антона Антонича Сјеточкина, мог старјешине, човјека смјерног, озбиљног и трезвеног, који никоме није давао новац на зајам, али коме је једна значајна личност мене нарочито била препоручила приликом мог ступања у службу. Страшно сам се мучио. Изгледало ми је чудовишно и зазорно да тражим новац од Антона Антонича. Двије-три ноћи нијесам ока склопио — уопште узев, тада сам мало спавао, имао сам грозницу, срце ми је некако подмукло замирало, или би одједном почело да лупа, лупа…

Антон Антонович се у почетку зачудио, онда се намрштио, затим промислио, и дао ми ипак новац на зајам, пошто је претходно узео од мене признаницу с правом да послије три недјеље дана исплати дуг од моје плате. Тако је, најзад, све било готово; лијепа дабровина замиенила је отрцаног ракуна, и ја сам почео полако да приступам дјелу. Нијесам се могао одлучити одмах и непромишљено. Требало је ту ствар вјешто и натенане удесити. Признајем да сам послије многобројних покушаја почео да очајавам: никако да се сударимо, и то ти је! Ако се ја нијесам припремао, и намјеравао — није море слано! Учини ми се, ево, сад, сад ћемо се сударитм, а кад погледам — опет се ја склоним, а он прође и мене уопште не примијети. Идући му у сусрет, чак сам и молитве читао, само да ми бог да одлучности. Једном сам се већ сасвим био ријешио, али све се свршило тиме што сам му се заплео међу ноге зато што сам у потоњем тренутку, на неколико сантиметара од њега, изгубио смјелост. Он је сасвим мирно прешао преко мене, а ја сам као лопта одлетио у страну. Те сам ноћи био у грозници и бунилу. Изненада — све се завршило да не може бити боље. Ноћу уочи тог догађаја коначно сам одлучио да не остварујем своју штетну намјеру, да се свега оканем, и с том мишљу сам изишао на Невски да видим како ћу свега да се оканим… Одједном, на три корака од мог непријатеља, неочекивано сам се ријешио, зажмурио, и — ми се снажно сударисмо раме у раме. Нијесам се склонио ни за педаљ, прошао сам потпуно равноправно! Он се чак није ни осврнуо, направио се да не види, али се само тако направио, у то сам убијеђен! И сад тврдо вјерујем! Наравно, ја сам опет извукао дебљи крај, јер је он јачи, али није у томе ствар. Главно је да сам постигао циљ, очувао достојанство, нијесам попустио ни за корак и јавно сам показао да смо на равној нози, у друштвеном смислу. Вратио сам се кући са оśећањем да сам се освијетио за све. Био сам усхићен. Ликовао сам и пјевао италијанске арије. Наравно, нећу вам описати шта се догодило са мном послије три дана; ако сте читали моју прву главу „подземље”, можете се и сами доśетити. Официра су касније некуд премјестили; већ неких четрнаест година нијесам га видио. Шта ли сада ради, драги мој? Кога ли сада гази?

II

Али, прошло је вријеме мог ситног разврата и мени се од свега страшно смучило. Наваљивало је кајање, а ја сам га ћерао, и сувише ми се смучило. Мало-помало, ја сам се и на то навикао. На све сам се навикавао, управо, нијесам се баш навикао, већ некако добровољно пристао да подносим. Међутим, ја сам имао излаз који је све мирио повући се у „све дивно и узвишено”, наравно, у сновима. Сањарио сам страховито много, по три месеца узастопце, не излазећи из свог ћумијеза и, вјерујте ми, у тим тренуцима нијесам личио на оног господина који је у пометњи свог зечјег срца пришивао швапску дабровину на јаку свог шињела. Одједном сам постајао јунак. Мог горостасног поручника не бих тада ни у поśету примио. Нијесам могао чак ни да га замислим. Какви су били моји снови и како сам се могао задовољити њима – тешко ми је сада да објасним, али тада сам се тиме задовољавао. Додуше, ја се још и данас дјелимично задовољавам. Снови су ме нарочито слатко и снажно обузимали послије разврата — и то са кајањем и сузама, проклињањем и одушевљавањем. Преживљавао сам тренутке таквог заноса и среће да у души, кунем вам се, нијесам оśећао ни капљу сарказма. Имао сам вјеру, наду и љубав, У томе и јесте ствар што сам тада слијепо вјеровао да ће се све неким чудом и спољним околностима одједном разведрити и раширити, да ће се указати преда мном хоризонт дјелатности која ми одговара, благотворне, дивне и, што је најважније, дјелатности сасвим одређене (какве управо никад нијесам знао — али главно је, сасвим одређене). И тад бих се одједном појавио у божјем свијету, малтене на бијелом коњу и са ловоровим вијенцем на глави. Другоразредну улогу нијесам могао ни да замислим, зато сам у стварносги мирне душе примао потоњу. Или јунак или гад, средине нема. То ме је и упропастило — што сам се у блату тјешио тиме да сам у друго вријеме јунак, а јунак је искупљивао прљавштину. Обичног човјека је, дакле, срамота да се прља, а јунак стоји и сувише високо да би се могао упрљати — према томе: може се прљати.

Занимљиво је да су ме плиме „свега дивног и узвишеног” обузимале и за вријеме разврата, и то баш онда кад сам био на самом дну наилазиле су као усамљени таласи, као да подсјећају на себе и не искорјењују разврат, напротив, као да га још оживљују својим контрастом и зато долазе баш у пуној мјери колико је потребно за добар сос. Тај сос се састојао из противријечности и патњи, из болне унутарње анализе; и све те велике и мале муке давале су мом разврату неку пикантност, чак и смисао једном ријечју, потпуно су испуњавале дужност доброг соса. Све је то имало чак и извјесну дубину. Зар бих ја и могао пристати на баналан, просто писарски ситни разврат и поднијети сву ту прљавштину! Шта би ме тада могло саблазнити у том разврату и мамити ме ноћу на улицу! Не, господо, ја сам имао племенит изговор за све…  А колико сам љубави, господо, колико сам љубави преживљавао у својим сновима, у том „повлачењу у све дивно и узвишено”, додуше, фантастичне љубави, које се никад нијесу пренеле па нешто људско у стварности, али толико је много било те љубави да затим нијесам ни оśећао потребу да је у стварности излијем: то би била сувишна раскош.

Све се, уосталом, срећно свршавало лијеним и опојним преласком на умјетност то јест прелазом ка красним облицима живота и битисања, потпуно завршеним, украденим од пјесника и романтичара, и прилагођеним разноразним захтјевима. На примјер, ликујем над свима; разумије се, сви су преда мном пали у прашину и приморани да добровољно признају све моје врлине а ја им онда свима опраштам. Заљубљујем се као чувен пјесник и коморник, добијам небројене милионе, и одмах их поклањам људском роду, а истовремено исповиједам пред цијелим народом своје срамоте које, наравно, нијесу просто срамоте, већ садрже у себи веома много „дивног и узвишеног”, нечег манфредовског. Сви плачу и љубе ме (иначе би били будале), а ја одлазим бос и гладан да проповиједам нове идеје, и побјеђујем назадњаке код Аустерлица. Затим одјекује марш, објављује се амнестија, папа пристаје да из Рима оде у Бразил; затим бал за цијелу Италију у вили Боргезе, на обали језера Комо, пошто се језеро Комо за тај случај преноси у Рим; затим сцена у жбуњу, итд., итд, — тобоже не знате!

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio dana nov 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV