Pogled na crnogorsku arhitekturu 20. i 21. stoljeća
Namjesto toga, bez obzira na sve nepovoljne okolnosti, poželjno i neophodno je, da se, spram individualnih projektantskih sposobnosti – barem pokušavaju stvoriti što bolja arhitektonska (umjetnička) djela.
U smislu postupanja arhitekata i arhitektica u etičkom i umjetničkom smislu, dodao bih jedan uzvišeni »ideal«, koji ću sročiti na ovakovi način:
Arhitekt/ica mora – redovito dajući svoj maksimum znanja, etike, emocija i strasti u struci – svakoju (svoju) kuću projektovati-oblikovati-izbrusiti, sa željom i ciljem – da (ona) bude za najuglednije stručne revije i znamenite antologije i leksikone – da bude izlagana u galerijama, …, – da, u konkretnom fizičkom prostoru, i u trenutku kad je »stvorena«, bude najbolja moguća i – da, u arhitektonskom smislu, ostane dobra kuća i poslije, pošto taj trenutak i to vrijeme mine.
Dodajem, da je – isuviše mali broj onih koji postupaju spram ovoga upravo opisanoga »ideala«, a u tome je ponajgore što su relacije na crnogorskoj arhitektonskoj sceni takve, da kolege – koje imaju nečuven »monopol na dobijanje projekata«, jer/i pristaju na »nepristojne« cijene projekata – ovaj »ideal« često i ne zanima.
Pomeđu koleginica/kolega nema ni dovoljno (manjka ga) »zdravog« takmičarskog duha. Naravno, ovđe isključivo mislim – na kvalitetan i što bolji kreativni domet i dokazivanje u tom smislu.
Mnozina mladih arhitekata i arhitektica, učenih na svjetskoj (savremenoj) arhitekturi i bez opterećenja (relativno) skorijom prošlošću u struci, nemaju baš ni priliku da, može biti, više pokažu nekakav svoj »novi rukopis«. Nema za sve ni dovoljno veljega graditeljskog zamaha, a ne mogu svi ni pobijediti na donekle malobrojnim konkursima koji se raspisuju po Crnoj Gori i tijem – dobiti svoju šansu. Tu šansu pojedini (pa neka budu i malobrojni) – sigurno zaslužuju.
Sve nabrojano, ako djelimično konstatuje i/ili objašnjava stanje, ne opravdava skromne domete savremene crnogorske arhitekture. Nešto očigledno nije u redu. Kao još jedan primjer za to – pokušaću »ilustrovati« ovako:
Kapital u rukama estetski ne-zainteresovanih investitora – »doveo-sveo« nam je arhitekturu na »tanke grane«. Kako taj i takav kapital, slični investitori, cijene projekata, … – ne srozaše arhitekturu na prostoru višeg dijela bivše SFRJ?!
Važi li kod nas u arhitekturi nešto što ne važi za druge sredine (a važi u nekim drugim »disciplinama ili djelatnostima«) – da je, ipak, »samo« nekakva smjena generacija u pitanju!?
Može li bit’ da je i do nečesove malodušnosti i/ili »utučenosti« zarad življenja na prostoru i u društvu kojemu ne »ćetaju ruže«?! Nije dosta bolje (no poneđe i grđe) ni u našoj okolici, pa ipak – tamo se (procentualno mnogo više) »pravi« dobra arhitektura.
U svakojem slučaju – za dobro, uspješno, značajno i kvalitetno ostvarenje ili djelo u arhitekturi, mora se biti dobar arhitekt, ali, i – skoro ništa manje – »dobar« investitor, koji je naredan, finansirajući izgradnju takve kuće – dosljedno i do kraja – ispoštovati urađeni projekat.
No, da vidimo što nas okružuje! Što se čini tamo đe se stvara – ArhitekturA –
Prvo, samo na tren, da podśetim kako je nekad bilo (u potonje 3-4 tisuće i kusur godina).
U starom Egiptu, Grčkoj, Rimu i Vizantiji (Mediteran je sve i sve je na Mediteranu) – arhitektura Božjih kuća (sakralna arhitektura) je »stvarala« stilove i apsolutno »determinisala« njezin razvoj.
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=6798
Objavio Urednik
dana ožu 17 2019. u kategoriji Arhitektura, Śećanja, Stav.
Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0.
Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst