Луча микрокозма

IV

1

Дан к вечеру бјеше већ нагнуо
у цвијетне небесне равнине,
два вјенчана славом
уљегоше у густе полкове
врага неба, а несреће оца;
ка дв'је лађе крилах надутијех
када иду ускијем каналом
кроз покрите снијегом равнине, –
тако они кроз бијеле масе.
погубљене војске пролазаху.

2

“Ах, Сатано, равночини брате,
– Михаил му поче говорити –
какве черте виђу ја погубне
на твој образ, и на све остале!
Зар се јеси р'јешио доиста
испитати гњев праведни творца
и у вјечну поврћ погибију
себе самог и све легионе
те су твојој власти потчињени
и твојојзи круни архангелској?

3

Зар се смијеш врагом злијем назват
оца свога и оца мировах,
који те је из једног атома
у вјечнога претворио духа,
окрунио круном архангелском,
да уживаш вјечите сладости
у предјеле неба блаженога?
Ах, Сатано, обрати погледе,
виђи пријестол оца превјечнога:
он је стари начала и конца!

4

Обрати се, душо изгубљена!
Пролиј топле сузе покајања
пред општијем творцем милоснијем;
познај име свемогуће што је
и значење твоје прама њега;
ижен таму из слијепа ума
и злу завист из пакосне душе!
Благи творац многомилостив је,
опростиће твоје заблуждење,
причислит те у вјечно блаженство.”

5

“Не, не! – гласом крупнијем прогрмје
зли губитељ душах бесмртнијех,
да га чује стан бунтовни цјео –
Михаиле, подобни ми чином,
али духом много нижи мене,
јер ти душа, како моја, није
благородном гордошћу заждена,
проштенија не иште Сатана;
благородна моја намјерења
небо чује, а знаће мирови!

6

Грка су ми сва блаженства неба
док постигнем моје намјерење
и правило друго бићу дадем;
не познајем име свемогуће,
с којијем ми толико грозите.
Рад чеса је ваш владалац горди
мене од сна будио вјечнога
и дружину моју благородну
кад нам круне самодржавија
ставит није на главе мислио?

7

Ја бих воли да сам вјечно оста
у сна мирној влади и наручју,
са свом својом свијетлом дружином,
него ђе сам на свијет изиша
да умножим гордост поноситу
несноснога мога противника.
Неће нигда Сатанина душа
умножават славу противника;
неће нигда Сатанина уста
похвале му слова изгласити.

8

Већ је хитра Сатанина душа
мрачну таину дивно разгледала,
и у њу сам чисто разабрао
прошлу судбу гордијех небесах,
и како је горди владац неба
свемогућство себи присвојио
и простором страшним завладао.
Мога бића чита сам причину
и судбину моју свуколику
и дружине моје благородне.

9

Што се горди непријатељ дичи
да је тобож мене сатворио
и свијетле моје легионе, –
таини случај наш је отац био;
навлаштито нас је сатворио
да правило бићу сачинимо
и гордости метнемо границу,
да с гордијем влацем небеснијем
дијелимо владу и могућство,
да имамо сви једнака права.

10

Страшна судба првијех небесах,
о којој је помислит ужасно,
она даде смјелом грабитељу
случај згодан те простор завлада,
и присвоји име свемогуће
својом вољом, својим согласијем.
Ово страшно падење небесах
начало му у тмине унесе,
тме вјековах вјечно непроходне
око њега нагомила кругом.

11

Простор цјео у стара времена
бјеше св'јетлим засут шаровима,
лица таме нигђе било није.
Шар свакоји једне величине,
са нашијем сваки једнак небом
у свјетлости и у опширности.
Висио се у сваки шар пријестол,
како што је наш пријестол врховни,
на пријестол је у свакоје небо
владац био један окруњени.

12

Величину првијех небесах
изненада рок ужасни стиже:
некаква ти погубна судбина
усколеба простор и мирове,
и буре се страшне разгрмјеше
у прошлога океана[3] њедра;
мирогубни стреси зачестише.
Час суђени зазвони свјетлости;
на велику и ужасну жертву
гладне бездне отворише уста.

13

У тренуће ока лаганога
сва божества с пријестолах падоше,
сви стрмоглав мири полећеше,
сви се хуком стравичном скрушише
на жертвеник мрачне владалице.
Позоришта тога престрашнога
сви умови представит не могу:
кад итаху к погребу шарови,
један другог у лет раздрабљаху,
на комате лећаху к безднама.

14

Сви мирови с опширна простора
к погибији вјечној одлећеше;
један само што невредим оста
по некаквој слијепој судбини,
на коме се горди пријестол виси
противника мога ужаснога.
Е куд срећа да је и он тада
у гробницу пануо мировах
и премирне да је ноћи царство
свуд свјетлости погасило зраку!

15

На злу судбу палијех небесах
ноћ и пустош царство уздигоше;
но слијепе ове владалице
бесилне се одмах поклонише
упорноме своме сопернику!
Дјејателни властитељ небесни
из хаоса здробљених небесах
поче мале стварати мирове,
слабима их пунит житељима,
како ће му све покорно бити.

16

Ево случај – са ужасом крикну –
с којијем је смјели владац неба
свемогућства име получио
ал’ Сатана открива таину!
На опширне небесне равнине
иштем владу да подијелимо
и небеса пала воздвигнемо,
први закон да природи дамо,
нек се сваки са врховном влашћу
на свом небу горди и велича!

17

Знам ја силу мога соперника
и његово постојанство страшно,
ал’ се кунем свијетлим оружјем
и мојијем непобједним штитом,
са храброшћу мојијех војводах,
свим оружјем мога легиона,
искреношћу лика Адамова,
да намјеру испунит хоћемо
ал’ сви жертва бити благородна:
вјечан покој вјечно је блаженство!”

18

Вожд погубни кад ријеч изрече,
пуну к творцу отровне зависти,
милиони јекнуше гласовах
у развратне, одметне полкове:
поздравља га с удивљењем сваки,
једногласно вјерност изражују.
Колебљу се густи легиони
ка по равни сазрела житија
која косу к погибији брусе
кад их луди узмуте вихори.

19

“O зависти преотровне жертво,
виновници вјечне погибије!”
– Гаврил поче архангел зборити;
но хулења хиљаде криковах
на вишњега и на два војводе
око њих се почеше хорити,
Гаврилову ријеч преśекоше.
Дигоше се два вјерни војводе,
на зефирна полећеше крила
међу своје блажене полкове.

20

Сатанини злоумишљеници
иду к њему с општег договора:
Алззенк горди, Илзхуд и Алзавалг 
Обенизрем и Јаобаз злобни,
зломе цару тешку круну дају,
с којом круне своју погибију
општом вољом изгубљене војске.
Зли владалац кад се са злом вјенча,
поздрави му одсвуд загрмјеше –
он вјерности гордо захваљује.

21

Ево Адам, ево Ноелопан,
ево Разец и ево Аскела:
од њихова несретњега лика
отпадника неба поздрављају,
куну му се бит дружина вјерна,
само своју ријеч да одржи –
да их круни самодржавијем
по над једним, ка је река, миром.
Ах, несретни роде славољубни,
скупо ли те та погрешка стаде!

Сљедећа страница

1 2 3 4 5 6 7 8

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=3979

Objavio dana avg 1 2015. u kategoriji Biblioteka, Poezija. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV