Луча микрокозма
VI
1
По побједи страшној над Сатаном
велико се собраније стече
у палату цара превјечнога:
архангели првопр
и премноге хиљаде сјајнијех
херувимах и пак серафимах
благодаре творцу могућему
рад повратка блажене тишине,
за свијетлу његову побједу
над владалцем злости и несреће.
2
Свемогући у општему скупу
наказање Адамово јавља:
“Шар ћу један – каже – поставити
недалеко од мрачнога ада
рад временог тешког заточења
Адамова и његова лика;
шар ће овај бит састављен мали
од хаоса и мрачне прашине,
стихије ћу на њем поумјерит,
а времену непостојност дати.
3
Мир ћу груби овај Земља назват.
Биће она водом изобилна,
цијела ће бити засјејана
разног рода произрастјенијем;
на њу ће се животне породе,
у воздуху, води и на сухо,
разне расут у изобилију:
ту ће бити тихијех породах,
а бити ће исто грабљивијех
и отровна гада пузећега.
4
Како што сам горду цару ада
и његову зломе легиону
спомен живи неба блаженога
рад наказе веће оставио,
тако данас лишавам Адама
с бунтовнијем својим легионом
блаженога жилишта спомена,
да ни једна најмања частица
у душе им од њег’ не остане,
ка да небо нијесу гледали.
5
За наказу њихова немира
немирни се њихови духови
у окове блатне тјелесине
један вијек осуђују кратки;
нека они чрез јудол плачевну
ланце тешке с бурама немира
у стењању пренесу горкоме;
нека своју непостојност грдну
са проклетством тамо оплакују
у сузама и у риданију;
6
нек тијела своја препитају
са билијем и њиним śеменом,
водом хладном и са животнима.
Њихово ће кратко заточење
бит им тужно непостојној души:
са плачем ће на земљу падати,
са плачем ће на земљи живити,
са плачем се у вјечност враћати,
мучитељ ће један другом бити,
сваки себе поособ највећи.
7
Смрт ћу извест из мрачне тавнице,
на земљу је пуштит међу њима,
преодјету у разним видима:
нека стравом између њих трчи,
чинећ страшна опустошенија.
Ова ће их тирјанства царица
немилосно, с ужаснијем видом,
насилствено, по својему праву,
свободити од тешкога јарма,
те их враћат у живот духовни.
8
Непостојне њихове надежде!
Кад помисле да су их пристигли,
онда ће им даље измакнути.
Ова њина пишта пријеварна
биће сумњом отрована љуто;
лаковјерни земаљски сужњеви
бич ће страшни сумње испитати:
она ће их свуда спроводати,
она ће их свуда претјецати
и погледе њине к будућности.
9
Лице смртно на земљи човјека
прилично ће бити ангелскоме,
само теке једну искру малу
вдохнут ћу му небесне љубави
у његову земноме плођењу,
да му тужну и кукавну судбу
коликогод она ублажаје;
јер он опет, ако и забуњен,
свеђер умно остаје творење
и цар земље, иако у ропству.
10
Човјек воље остаје свободне
ка сви други бесмртни духови;
његова ће душевна таблица
с обје стране бити начертана
с два сасвијем противна закона:
на једну ће закон правде благе
бит у свете начертан линије,
на другу ће превласника њина
зла свакога црњат се закони –
адски спомен свезе са Сатаном.
11
Моћ ће човјек ова два закона,
кад посвети мисли мојој правди,
без никакве муке различити;
али адско проклетије духа
човјека ће чешће пљенивати.
Ова борба правде и неправде,
што је небо три дни колебала,
биће она са свијем ужасом
печатана на душу човјеку,
да му ропство горчи и колебље.
12
Са првијем Адам покољењем
на земљи ће љуто пострадати
од Сатане душегубитеља
(јер ће Адам први плот човјечку
облачити и почет носити):
зли властитељ ада неситога
довести ће људско покољење
до глупости ове преслијепе
да похули на небесну свјетлост,
а да мрачно име обожава.
13
Једнога ће сунца зраке сјајне
шар движими земни освјетљати:
моћ ће људи са својега шара
на узано своје поднебије
виђет доста мојијех мировах;
но погубне мраке Сатанине
њихове ће заслијепит очи,
мирови им силом свемогућом
неће сјати њиним погледима,
миродавца похулиће име.
14
На земљи ће хиљаде божествах
осл’јепљени сатварати људи;
биће њина ништожна божества
све изроди у безобразију.
Безумнога овог јазичества
нечисти ће пријестол представљати
на глибљивом једноме брежуљку,
којега ће гади и животна
непрестано по врху пузати,
да се биљем питају разнијем.
15
Ово ниско људско осљепљење
биће злоба душе Сатанине
на похулу неба и вишњега.
Божествену моју душу њежну
забољеће судба човјеческа:
ја ћу слово моје возљубљено
у плот људску посље облачити,
послати га да избави људе
и законом свете моје правде
помрачене осв’јетли умове.
16
Ја сам отац и свјетило правде!
Када Адам с легионом својим
осуђено изврше сужанство
и пренесу чрез јудол плачевну
смртни оков теготнога ропства,
мог закона посљедоватељи
враћају се у прво блаженство;
а закона цара злочестога
у ад иду сл’јепи приверженци
у мракама вјечног риданија.
17
Посље земљу, ужаса катедру,
позориште богомрско залах,
гњездилиште човјечке несреће,
са невином крвљу оскверњену,
отровану горкијем сузама,
којуно ће вопљи невиности
код мојега уклети пријестола –
њу ће огањ божествене правде
у дан судњи у једно тренуће
сажећ својим свештенијем пламом.”
18
Легионах сретњи началници
полећеше од трона вишњега
на огњене своје колеснице
у веселе небесне равнине
да светкују у слаткој љубави
паденије неба противника
и рођење новог легиона,
којега је на вјечно блаженство
свемогући из бездне извео
да намири погубљену војску.
19
Свемогућом вољом миротворца
четири се вјетра разјарише
у дубине хладнијех безданах,
те облаке страшне и дебеле
од прашине и црна хаоса
из мрачнијех дигоше њедарах,
и са силом својом страховитом
са сваке их стране стијеснише
и у тренућ ока лаганога
шар наш земни тамни направише.
20
Из хладнога земаљскога њедра
источници водах потекоше,
сачинише океан опширни;
луче сунца животворним видом
растјенија рода свакојега
на поврхност земну измамише;
узмиљеше стада животнијех
по воздуху, земљи и водама.
У час словом могућијем творца
земља доби хитро теченије.
21
Адам пређе небесну границу
са својијем жалоснијем ликом;
ставише их пред врата вјечности.
Ево Адам у плот обучени
са подругом у поља едемска.
Тарућ очи од сна забораве,
погледује сјајне луче сунца,
погледује дивну сопутницу,
погледује едемску красоту,
благодари небу за милости.
22
Оплакујућ моју забуњену
и сном тешким обузету судбу,
видио сам мраке владаоца,
у преварну змију претворена,
ђе он пуза на зло човјечества.
Праматеро људскога племена,
отровнога дара те прихвати,
купаћеш га горкијем сузама,
осипат га плачним покајањем,
ал’ бадава – завјет је нарушен!
23
Послијед сам с ужасом видио
прву браћу те су помиљела,
плод љубави први божествене,
родитељску премилу утјеху,
царе мира једног цијелога,
ђе са крвљу братоубиственом
младо лице земље отроваше.
Злобо клета, да те бог убије!
Зла поразо родитељске душе!
Зла предсказо отровне судбине!
24
Прва се је крвљу осквернила
безакона рука Каинова,
првога је сунце видијело
убојицу Каина на земљи,
родитељах првијех проклетство
на првога излило се сина.
Каинови безбројни потомци
злом свакијем земљу испунише,
гр’јех им диза море над горама,
ал’ им злоће искру не погаси!
25
Ах, како је земља напуњена
с идолима свакога изрода!
О, како је лице свемогуће
мрачна глупост обезобразила!
Таме цар се зли обрадовао
видећ име неба подругано,
видећ људе ђе свакој мрскости
са тамјаном олтар окађују,
видећ гадне змије, крокодиле
да безумна сљепост обожава.
26
О невини синови природе,
о мудрости проста најсјајнија!
До рођења св’јета истинога,
ви пресретни поклоници сунца!
Ви сте вјерни небесни синови,
вас свјетила луче животворне
носе к творцу, лучах источнику;
луч је сјајна богословија вам,
луч вам жертву у небо уводи,
луч вам творца освјетљава душу!
27
Гле дивнога сада видјенија!
Сунце правде и земљу огрија,
храм се мрачни засја заточниках,
робовима олакшаше ланци:
син достојни оца превјечнога
обука се у человјечество,
наоружан оружијем правде
и стр’јелама светог просвјештења,
попирући злобу и тирјанство,
добродјетељ у храм освештава.
28
О преблаги, тихи учитељу,
слатка ли је света бистра вода
с источника твога бесмртнога!
Од твога су св’јетлога погледа
уплашене мраке ишчезнуле,
од твога су хода свештенога
богохулни срушени олтари;
воскресењем смрт си поразио,
небо твојом хвалом одјекује,
земља слави свога спаситеља!
_____________
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=3979
Objavio Urednik
dana kol 1 2015. u kategoriji Biblioteka, Poezija.
Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0.
Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst