Луча микрокозма

III

1

Свемогући на трон śедијаше,
таинственом украшен порфиром,
творителном зањат поезијом;
к престолу му св'јетломе мирови
из мрачнога царства изницаху,
ка у ноћи од страшног пожара
кроз облаке од густога дима
што ројима избјежају искре
к своду дивну неба плаветнога,
презирући несносну стихију.

2

Бјеше света круна миродавца
својим видом небо украсила,
бјеху њеним пламом веселијем
узиграла небесна свјетила
и сребрне струје бесмртија.
Два војводе небесног воинства
одлећеше к престолу вишњега
на огњене своје колеснице,
спровођени с много легионах
и с грмљавом небесне музике.

3

Ход се њихов уподобит може
хучну ходу два морска војводе,
кад се дигну на бијела крила
и веселим лете океаном,
а око њих у дугачке врсте
играјући просипљу с’ валови;
тако дивно небесно воинство
два војводе своје спровођаше.
У двор сјајни уђоше војводе,
а воинство се с славом хучном врати.

4

“Ах, преблаги оче бесмртија,
– рече Богу Михаил архангел
беспрестано твој ум пресвијетли
творителном блиста поезијом,
жертва ти се благодаренија
на све сјајне сажиже мирове
у чистоти лучах огњенијех;
ал’ за твоје силно попечење
и за твоју њежност отеческу
малене су жертве творенијах.”

5

“Изабрано моје твореније,
ти си сунце међу духовима,
само теби један је подобан;
– рече њему творац свемогући –
ја сам један који стварат могу
и који сам свемогућством вјенчан;
једноме је све покорно мени
у просторе и за просторима;
да од свете одступим дужности,
мраке царство би остало вјечно.

6

Би мировах число, непоњатно
ником другом до мени самому,
под хаосне остало облаке
закопано у њедра мрачности.
Колико сам ја посла имао
док сам вр'јеме отео мракама
из њинога ланца и тавнице,
пуштио га да лети свободно
по опширној држави вјечности
и по царству свијетлога лица.

7

Бјеше грдно једном мрачно царство
свуда своју владу раширило,
и његови наказни ликови
улазаху у поља небесна
(те грдобе и тијех изродах
до ја нико вообразит не зна),
само што се свештенојзи гори
и мом трону примаћ не смијаху,
јер их моји пламени погледи
са ужасом страшнијем дробјаху.

8

Ове грдне масе несмислене
покорне су мени вазда биле
и у своју мрачну колијевку
на сломјене своје коловрате
од вида ми стрмоглав скакале;
но њенијем мртвијем правилом
чешће би се путах извлачиле,
докле дигох круну над пр.
Удар ови први и најсјајни
њихово је раздробио царство.

9

Поб'јеђене мојом круном сјајном,
сакрише се у густе гомиле
у просторе мртвијех безданах;
тамо своје мртве и плачевне
сатварају са смрћу фигуре
по гнусноме њиховоме вкусу.
Што се више творенијем пружам,
све се њино царство умаљује;
вријеме ће и к тој цјељи доћи
да се бездне мрачне освијетле.

10

Зажега сам ја пламене буре
у предјеле ноћи и хаоса,
те ми буде сунца и мирове
од сна хладна и превјечитога.
Тамо свјетлост ужасне побједе
над нијемим царством одржава,
распрострања свијетле границе
и позива на слатко битије
из смртнога опширнога лона
многобројне заточнике таме.”

11

Источниче среће бесмртнијех
и надеждо права и свијетла
усопшијех у бездне мировах,
којијема слијепо мртвило
не да познат великога творца
отеческо благоутробије,
– рече Гаврил оцу бесмртноме –
и на њине небројне ликове
заждиће се жертва к твоме трону,
све ће теби пламат признаношћу!”

12

“Начелниче густијех редовах,
сјајно сунце међу бесмртнима!
Кад пламови зраках свијетлијех
ноћне масе и њезино лице
сажде огњем својим свијетлијем
и расплачу у свијетле зраке,
мрачне точке кад нигђе не буде
до предјелах нити за предјеле,
кад јој облик прегнусни погине,
кад сви краји запламте свјетлошћу,

13

два војводе, небесни првјенци,
тад ће општи творац починути
и свој свети завјет испунити;
тад ће мири и простори страшни
слаткогласном грмјет армонијом
вјечне среће и вјечне љубави;
тад ће моја отеческа душа
радо притећ к слаткоме покоју
и бесмртном гледат довољношћу
срећом своје твари окруњене.”

14

“Ах, свеопшти оче благодушни!
– једним гласом оба архангела
имајући таквог творитеља
величеством неизмјерним душе
која сваког добра совршенства
надвисује и у себе храни,
требало би да све густе мраке,
сви мирови у њих закопати
похитају воскресењем сами
да ти пређе св'јетло лице виде.”

15

“Два војводе св'јетлијех полковах!
Ја сам – каже – сам по себе био,
бит по себе већ ништа не може,
јер је против закона природе,
која печат мој на лице носи.
Све нек краче својијем временом,
кога вјенчах на бесамртије
тренућ су му в'јеках милиони.
Кораци су моји божествени,
но ја могу то назват простором.

16

Два најсјајни моји творенија
међу св бесмртним дусима,
како име опширног простора
разумјети вама се допушта?”
Михаил му тихим гласом рече:
“Он је теби једноме извјестан;
ево како ја о њему мислим:
шар небеса престолодржнога
најсјајни је и највећи, зна се, –
средина је он простора свега.

17

Око њега колах небеснијех
милиони воображам да су
(нека число и умножим колах
у највећи степен счисленија
што бесмртно твоје твореније
вообразит својим умом може),
насијата кола са сунцима;
свако сунце предводи мирове
колика си коме обредио,
а мир сваки своју сферу има.

18

Међу кола мећем растојање,
ради славе божескога вкуса:
кола даља ближа обузимљу,
ка шар већи што обузме мањи;
стога коло што је које даље
јесте више, су више шаровах.
Иза овог те сам исказао,
ја допирем до границе мраках,
мраках мећем колико свјетлости;
ја овако простор разумијем.”

19

Архангеле ума високога,
ка дух један довољно се дижеш
и чест твоме чиниш створитељу,
– могући му творац одговара –
ал’ простора не знаш значеније:
простор мраках и простор свјетлости
које умом твојим воображаш
да се ц'јела ова два простора
у шар један зраках свијетлијех
преобрате и правилно слију,

20

и шар овај да се пружи право
у најтању што мож постић жицу
преко равни ужасна простора, –
овај простор што би ова жица
са танчином св'јетлом проникнула
у простору оном ужасноме,
кога краје ја један постижем,
би ти био само једна точка!
Ум је само један без границе,
сви су други кратковидни уми.

21

Чудо ми је – свемогући рече
војводама неба свештенога –
ђе ми у двор с вама није доша
друг вам чином једнаки, Сатана,
јер сте често скупа долазили
ка небесни војеначалници.
Истина је, сви бесмртни дуси
да свободе права уживају,
свашто раде што је њима драго
по лакоме и светом правилу.”

22

“Свјетилниче, правдом окруњени!
– Гаврил рече оцу превјечноме
правила су твоја освештана,
њиховијем премудрим поретком
план се краси неба и небесах.
Ми вјечиту срећу уживамо;
Сатана је, наш друг блистателни,
на својему остао пријестолу,
међу своје велике полкове
њихан хором бесмртне љубави.”

23

Архангели првопрестолног
Ја ћу вама открит нешто сада
што ће душе усколебат ваше:
горда се је душа Сатанина
облачила у хаљину црну;
славољубни овај војевода
мир небесни поколебат хоће
и у вјечну низврћ погибију
себе самог и своје полкове.
Гњев праведни оружје је правде!

24

Ова горда и пакосна душа
зла је име у себе зачела
и развила знаме страданија.
Зла његова виђу посљедствије
и погипше твари сожаљујем;
ал’ је име неблагодарности
спрама оца погрешка највећа:
свете правде строги су закони,
све је дужно њима сљедовати,
преступнике мој бич наказује.

25

Грдну душу злом опојеника
мрачне буре усколебале су;
несмисленик горди помишљава
да га није моја моћна рука
на трон горди из ништа попела
јере би га мраке зацариле,
божески му престол уздигнуле,
па он тамо по својојзи ћуди
да саставља нови круг небесах
и да дава в'јенце бесмртија!

26

Роб глупости, враг поретка општег,
свемогућства важност не познаје.
Мене ли се стиди чествовати
којино сам могућијем словом
шар велики неба блаженога
утврдио на лаком воздуху?
којино сам океан воздушни
насијао сјајним островима
и вјенча их светим магнетизмом
те погледом један другог држи?

27

Закони су општега поретка
мој аманет а живот природе;
да их почну сви мирови рушит,
моја би се силна на њих рука
оружала с ужаснијем гњевом:
ја бих све њих у грдне комате
раздробио, у бездне зајмио,
па бих друге изнова свјетове
из мрачнога лона воскреснуо
и на кола окрунио њина.

28

Дух лукави и злом задојени,
он је својој погубној намјери
све полкове своје обратио,
Адама је на зло превластио
(од вас чином млађега војводу)
и легион његов многобројни.
Адамова лаковјерност грдна
и његова непостојност лика
бациће их у плачевно стање,
што и нарав ни у сну не снила

29

Сатанине мрачне намишљаје
види моје свевидеће око:
он је буну зажећ намислио
на равнине неба опширнога.
Слијепа му смјелост показује
да ће ваше силе поб'једити,
мене силом престол уграбити,
прекинути миродржни ланац
под мојијем привезани троном,
све у мраке утопит мирове.

30

Осл'јепљена душа злочестијем
и вјечитом својом погибијом,
мисли са мном владу дијелити,
дијелити свемогућство са мном,
посље скупа миротворци да смо.
Адаму је почест обећао
посље нас два највишу на небо;
војника је од обадва лика
обећао сваког окрунити
по над једним великијем миром.”

31

“Ах, пресилни и преблаги оче!
архангела оба једногласно –
чудо да нас у кристалне ступце
те крајности двије не смрзоше
код твојега трона пресв'јетлога –
премогуће твоје божествено
и сљепота духа Сатанина!
Ко да с тобом, оче, силу мјери?
с тобом коме од једнога слова
устрепећу бездне и мирови!

32

Ах, пресвети, милостиви творче,
слабо наше услиши мољење
за преблагост божествене душе!
Твој праведни гњијев заустави
од вјечнога оног несретњика
и злијех му у зло помотњиках
те су на праг дошли погибије:
атом уђе у сунчану зраку,
толи неће у немирну душу;
дако дођу к себи изгубници.”

33

“Отровношћу надојена душа
и завишћу сл'јепом запаљена
– рече творац војеначалницма
пут истине нигда виђет неће
ни вкусити среће бесамртне.
Ко правдине попире законе,
каратеља има ужаснога;
Сатана је, лишен светилишта,
на гњев творца обратио страшни,
злу вјечноме подига катедру.

34

До какве је он доша глупости:
да прекине ланац миродржни!
Шта ће тужна помислит будала:
да је ланац миродржни свезан
за алмазне небројне стубове
те се висе у мојој палати!
Не зна да је ланац миродржни
свемогуће слово створитеља,
које простор пуни мировима,
а мирове сретним ангелима!”

Сљедећа страница

1 2 3 4 5 6 7 8

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=3979

Objavio dana avg 1 2015. u kategoriji Biblioteka, Poezija. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV