Луча микрокозма

I

 

1

Тешко ли се у полет пуштати
на лађици крилах распетијех,
без кормила и без руковође,
у бескрајни океан воздушни,
ђе су сунца само капље св'јетле,
а мирови једва видне искре;
ђе ужасне буре господствују,
ока смртну отворит не дају,
већ га гоне у мрачно жилиште,
Бог зна каквом судбом назначено.

2

Правдо, руком творца освештана,
ти које је име свуда свето
до границе зраках свијетлијех,
заштити ме штитом могућијем
од олујах корабљекрушнијех
Ево жертва с олтара чистога!
Не даду јој право к небу ићи,
на кога је славу сажежена.
Поклоника виђи сиромаха
како плови морем к светилишту:

3

готово је смрзнут побожношћу,
носи завјет на олтар вишњега;
на њ се буре с јарошћу пуштају,
ћерају га тамо и овамо,
мучећи га стравом погибије,
док га баце у бездну кипећу.
Бог убио ту беспутну силу
која твоје попире законе,
која пуни мраком и ужасом
наш оризонт и нашу судбину!

4

У ноћ, страшном буром разјечану,
сину мени зрака пред очима
и глас зачух кано глас ангела:
“Ја сам душе твоје помрачене
зрака сјајна огња бесмртнога:
мном се śећаш шта си изгубио;
бадава ти ватрени поете
сатварају и кличу богиње:
ја једина мраке проницавам
и допирем на небесна врата.”

5

Појми дакле, бесамртна твари,
страшно твоје с неба паденије
и времено твоје заточење
у јудоли туге и жалости!
Каква те је сила нечестива
да сагр'јешиш Богу превластила,
да вјечнога попиреш законе?
Што је јарост бесмртнога творца
на зло твоје толико ражегло?
Причај мени тужну твоју судбу!

6

Ах, страшнога твога паденија!
Ах, ужаса што смртне постиже!
Тужнога смо мученија жертва
рад погубног тога преступљења.
Забораве сан те обузео,
те си прво блажено битије
и источник бесамртне среће,
рајска поља, вјечито блаженство,
животворни поглед створитеља
заборави несрећној предала.

7

Истргни се, искро божествена,
из наручја мрачне владалице,
подигни се на свијетла крила,
распали се пламом бесмртности,
скини мене са очих мојијех
непрозрачну смртности завјесу,
тупе моје отргни погледе
од метежа овог ништожнога,
уведи их у поља блажена,
у творењем освештаном храму,

8

– да опширну видим колијевку
у којој се вјечност одњихала,
из које је у крила удрила,
у бескрајни простор улећела,
од свачијех скрила се погледа
до једнога који све прониче, –
у опширно светилиште бића,
ђе с’ рађају сунца и мирови,
ђе вјенчано биће с зачатијем,
ђе се дуси бесмртношћу крсте.

9

Поведи ме у небесна поља,
да погледам блажено жилиште
ђе си и ти никла и живила
сљедујући стопам архангела
на бесмртним и свијетлим крилма
под знамењма славом развијаним,
светом славом небесне благости,
како што му и сада сљедујеш
по блатњојзи и мрачној јудоли
у окову мртве тјелесине.

10

“Ја сам твоја искра бесамртна,
– рече мени свијетла идеја
водићу те к вјечноме огњишту
од којег сам и ја излећела;
већ теготни оков физически
збаци с себе, освободи га се,
под туђијем не стењи бременом;
он је стручак слаби и нејаки,
за мах смртна само изникао,
он је ручак гада пузећега.”

11

То изусти, рече: “Сљедуј за мном!”
Одведе ме у царство свјетовах.
Како капља росе са цвијета
или зрнце леда прозрачнога
при погледу свијетлога сунца
што у небо дигну слабе зраке,
и ја, пламтећ величеством неба,
подобно сам њима урадио:
некакво ме својство дигло тамо,
некакав ме свети магнет тегли.

12

Ево слабе и малене искре
међу сунца пламтеће свјетове
што богатством лучах бесмртнијех
потапају простор и мирове!
Да, искра је свјетлост породила,
океан су капље саставиле;
свети творац величеством сјаје
у искрама како у сунцама,
у смртнима ка у божествама –
све му скупа свемогуће слави!

13

Шест небесах коловитних пређем,
шест млијечнијех прелетим путовах,
вељу сферу играјућих шарах,
који вјечно свијетла движења
у правилним колим’ извршују
која им је рука свемогућа
начертала пресветом мудрошћу.
Ах, ти таино, Богу тек извјесна –
састав’ ове пресилне машине
која креће безбројне мирове!

14

Пет небесах неподвижних пређем
сљедујући зрачици идеје,
бесконечно видим овђе царство
величества, постојанства мирах!
Простор им је шири растојања
нег’ подвижним много свјетовима;
ал’ се виде зраком облачени,
како морски велики острови
кад их зима снијегом обуче,
те их пловац из даљине гледа.

15

Устав’ полет, искро божествена,
круг смо давно прешли возможности:
небесне су прешиљасте зраке,
могу вредит смртноме погледу;
небесни је простор бесконечан,
вообраза сила деликатна.
Кћи небесна услиша ми молбу,
и на десно круг полета сави
пут једнога мира великога:
на св'јетлом му бр починемо.

16

Свјетлошћу ми вид очих поражен,
величеством његовијем чувства,
те ја паднем на бријег кристални
и затворим очи са рукама;
не смијем их отворит никако.
Чујем гласе бесмртне музике
и небесну њену армонију
која сладост благодатну лије;
глас њен моју душу забуњену
божественим стреца електризмом.

17

Док ме неко за руку дохвати
и позва ме пријатнијем гласом:
“Диг се, твари општег створитеља,
те ти хитре наслађуј погледе
у предивна створенија Божја;
пред великим претпријатијама
нек се крије име опасности;
сви свјетови без очих су мрачни.”
Ободри ме син бесмртни неба
и справи ме на бријег непознати.

18

Љубопитство духе бесамртне
сројило је око мене кругом,
ал’ погледи благи и проницни
једнога се с мене не мицаху,
у њим’ с'јаше света симпатија.
“О блажени сине превјечнога,
– ја му рекох умилнијем гласом –
што те моја судба занимава
те ти знаке божествено лице
живом бригом за ме изражава?”

19

“Висока ме воља назначила
за ангела твога хранитеља:
од дужности свете не одступам,
колик’ зрака од св'јетлога сунца;
ти како си круг земни прешао,
уску сферу безумног метежа,
ја сам тебе пазити почео,
кроз гомиле провео громовах,
којима је ваше поднебије
вазда тешко и претоварено.

20

Би ли смјела забуњена душа
претрћ оков смртне тјелесине
без свештене воље створитеља,
по простору лећет небесноме,
тражит прво, блажено жилиште,
тражит судбу свога паденија?
Све што блатној земљи принадлежи,
то о небу поњатија нема;
духовни је живот на небеси,
материје – у царству гњилости.

21

Сва бесмртна виде намјерења,
тражиш узрок твога паденија.
Свуд ћу тебе куд хоћеш водити;
ја жалосну вашу знадем судбу.”
“Ах, божество творцем назначено!
зар толико могућега творца
наша мрачна занимава судба
да атому једном мислећему
да божество таквога качества,
да г’ у поља води миродржна?”

22

“Хајде за мном по зрачном бријегу
постојанством окруњена мира,
те ободри ухиљену душу,
величеством неба разнесену!”
Поведе ме сретњи дух небесни,
како мајка устрашена синка
што га води њежно милујући
док га себи врати и утјеши;
на брежуљак један од топаза
изидемо и на њем śедемо.

23

“Ето небо куд ћемо лећети!
– каза ми га са снијежном руком
и благости пунијем погледом –
На њ је пријестол миросијатеља
те у свјетлост биће окупао.”
Јошт Бог нек зна што ми ангел прича,
но ја поглед пут неба исправих
и занешен не чујах ангела,
већ трепетом св'јет свјетовах гледах,
и слатка ме немоћ обузела.

24

Сва ти овдје гину поњатија,
вообрази сами себе гоне
и губе се у неизвјесности!
Од свијета на ком ми śеђасмо
до небеса престолодржног
растојање преужасно бјеше –
стопут више Земље од Урана;
сав небосклон што могах виђети
мир мировах бјеше напунио
са својијем свијетлијем шаром.

25

Из њега се луче бесамртне
на све стране р'јекама сипаху.
Ко кад творац могућијем словом
нашу земљу у вјетар развије
и у тренућ земни океани
кад се проспу сребрним струјама
у пропасти бездне мраковите
тако теку изобилно луче
са добротом својом бесамртном
у просторе опширнога бића.

26

Кроз валове небесне свјетлости
миријаде лећаху кометах
са наглошћу својом прекомјерном
на све стране тамо и овамо:
неке к небу, а неке од неба,
како оно трудољубне пчеле
кад им рука благодатна творца
са штедрошћу проспе ману слатку,
те узавру тамо и овамо
на вјенчано са тишином јутро.

27

“Хранитељу, превјечнога сине,
шта шарићи они мали значе
у пламеном овом поднебију
те се дижу, спуштају правилно,
тмасти ничу к небу свештеноме,
а св'јетли се к низу спуштавају?”
Божествени на ме взор окрену,
вјенчан вјечном красотом младости;
лик би дивни његов помрачио
сва прелесна рађања Авроре.

28

“Они шари што се к небу дижу,
те се виде у свијетлој сфери
како лопте тмасте и безрачне,
то су сунца, вожди созвјездијах:
избјежају из мрачнога њедра
по свештеној вољи миродавца;
на небесна четир’ краја иду
да се крсте у бесмртну свјетлост,
окруњени свјетлошћу вјечитом,
на вјечно се царовање врћу.”

29

Поведе ме мало понапријед.
“Гледај – каже – на лијеву страну,
те шар види онај поголеми
те пружаје црнокраке луче.
Он једини у простору св'јетлом
у црну је облачен порфиру;
зла свакога најљуће крајности
под једном су у њ круном сабране;
он катедру мрачну сочињава
позоришта сваког ужаснога!

30

Ад се зове, цар му је Сатана,
мрачна душа, неба ненависник;
зло је њему једина утјеха,
он се са злом вјечно обручио;
злу је жертву принио велику,
шести дио небесног воинства:
лишио их блаженства светога,
у мрачно их царство повукао
на без конца мученија страшна.
Знаћеш и вам’ што је урадио!”

31

Како море иза страшне буре,
присуствијем духа остављено,
уморено силнијем напрегом
прескачући природну границу,
утруђено истегне се лећи
у пјешчану своју колијевку,
тако исто моја слаба душа
занешена творца чудесима
за границе воображенија
у дубоко падне униније

32

крилатога лишена мечтања,
мрачне јој се отворе пропасти,
са ужасом да је гладне прождру;
уплашена страшнијем виђењем,
устрепета ка свештена птица
поћерата смртнијем крицима
нарушника мира воздушнога;
на крај бјеше дошла паденија,
но хранитељ крилах снијежнијех
свештеним је магнетизмом спасе.

33

“Сини – каже – огњем створитеља!
Ти си искра за небо створена,
бесмертнијем Богом помазана.
Шта те к људској вуче колијевци,
ђе кукање и плач окруњено,
ђе вјенчана глупост са тирјанством,
ђе се само рад несреће људске
боготвори Цезар с Александром,
ђе прелести смртне свеколике
теке лицем из глибине вире?”

34

Повратим се и отворим очи,
хранитељу бесмртноме речем:
“Дух ниједан општег створитеља
без силе се не би согласио
јарам носит смртнога окова;
ко би игда с добре воље хтио
безумнога пожељет метежа,
ђе зло гнусно свагда торжествује,
ђе свак знаме од раздора носи,
ђе гњилоћа душе каменује?

35

Судба наша отрова је чаша;
вјечне судбе свети су закони,
ц'јела бића њима су покорна.
Види човјек своје заточење,
помало се прве славе śећа
и полети небу како муња;
ал’ га смртни ланац заустеже
докле рочно одстоји сужанство.
Стога смртни најсјајни поете
с вратах неба у пропаст падају.”

Сљедећа страница

1 2 3 4 5 6 7 8

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=3979

Objavio dana avg 1 2015. u kategoriji Biblioteka, Poezija. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV