Луча микрокозма

II

1

Како сунце дана облачнога
када баци с ведрога запада
своју хитру и пламену стр'јелу
на кристалну круну Чамалара,
тако трену бесамртни ангел
на свијетла и огњена крила
к небу сјајну и трону вишњега
међу своје блажене ликове:
мене узе под зефирна крила
и унесе у предјел небесни.

2

Гле, идејо, искро бесамртна,
досад су те струје и потоци
океана овог заносиле,
сад нас ево на извор чудесах,
сад нас ево у царство свјетлости,
на валове тихе бесконачне,
запаљене огњем бесмртнијем,
вјечним огњем свештене љубови;
овђе наше силе ишчезају
ка погледи у току времена.

3

Мјесто очих да два сунца никну
и идеју један вијек смртни
да по царству небовлаца прате,
не би њини свијетли погледи
величества небесне прелести
свеколике могли прегледати;
ти л’ се, слаба, усуђујеш, руко,
да опишеш пољах небеснијех
величество и красоту дивну
и ангелска вјечна наслаждења?

4

Кратке моје обратим погледе
у просторе небесне равнине:
погледи се у прелести топе,
а језик се од чудествах мрзне.
Ко ће тебе разумјети, творче,
ко л’ могућство вообразит твоје?
Мрачни владац ада неситога
и заточник из раја прогнани
да су могли, бесамртни дуси,
твога плана постић величество,

5

ада име би вјечно остало
ништожношћу нијемом засуто,
смрт би на гроб његов очајала;
не би Адам своје легионе
у окове смртне оковао
и на жертву себе преда с њима
ужасима, смртним насљеднима!
Вељи јеси, творче и Господи,
и чудна су творенија твоја,
величеству твоме краја нејма!

6

План небесах премудрост је вјечна
својом вјештом руком сочинила:
свеколике небесне равнине
покрите су цв'јетним ливадама,
мај вјечито на њима царује;
боја цв'јећа вјечна и прозрачна,
у правилност сваки цвијет ника
ка вјештијем ткањем разложени;
воздух пуне благоуханија,
но створена само рад небесах.

7

На просторе китнијех ливадах
врсте су се непрегледне садах
у правилне расуле редове
и на дивна кола изувиле;
ту се горде кедри и јаблани
и породе неизбројне дрвах,
све породе само небу сличне,
врхове им једва зазрет можеш,
у зелено вјечно обучене;
ред свештени на свему царује.

8

Брегови су никли по равнини,
по правилу, како све остало,
окружени китним садовима;
на њима су дигнути пр
од топаза и зрачна рубина –
рад ангелах првопрестолнијех;
над престолом свакојијем стоји
на воздуху једно коло сјајно,
како што је коло Сатурново,
те се вије и те зраке лије.

9

По средини пољах опширнијех
тече р'јека воде бесмртија;
њој су струје ка прозрачне луче,
ток је њезин бесмртна идеја,
ње брегови од чиста рубина.
Од рубина хиљаде мостовах
у правилне над њом стали дуге;
сви редови гордијех фонтанах,
који скачу у небесна поља,
од ње иду, у њу се повраћу.

10

Славословни ликови ангелах,
на безбројне хоре, легионе
усијати у блажена поља,
расхорена слаткогласијама
и химнама вјечите љубови,
уживају бесмртну насладу
коју смртни не зна вообразит;
легиони, опет, неизбројни,
на уредна јата разасути
по небесној благодатној сфери,

11

њихајућ се на зефирна крила,
поју пјесне вјечите љубови.
Ах, красоту небесног воинства
смртни никад постићи не може!
На свакоме лицу ангелскоме
совршенство блиста створитеља
и прелесна Божја поезија;
на њихова копља и стријеле
и свијетле војничке штитове
клизају се играјуће зраке.

12

На средини непрегледне равни
крута се је гора узвисила,
основ јој је од чиста рубина,
а сва гора маса брилијантна;
величину горе тронодржне
и преливе њезине свјетлости
сви погледи и воображења
у поњатност довести не могу:
ова таина високог промисла
непостижна стоји бесмртнима.

13

Наврх горе трон се горди виси
и палата превјечнога цара;
вјечности је овдје колијевка:
овдје се је она окрунила
светом руком великога творца,
одавде је хитро полећела
на опширно царство и господство,
одавде је прва искра śекла,
у предјеле ноћи ускочила
и свјетлости облик показала!

14

Овдје су се мрске мрачне силе
у комате грдне раздробиле
и из владе бића избјежале
у жалосно стање хладне смрти;
одавде се са свјетлошћу прва
свему бићу насмијала зора;
овдје се је бесмртијем правда
на вјечито царство  сачетала;
одавде ти судба, воља с умом
у једноме избијају кључу.

15

Над високим пријестолом престолах
у воздух се сјајно коло креће,
ка и друга што се кола крећу
над престолма првијех ангелах;
ма је оно милионе путах
од свакога веће и сјајније;
миријаде сјајнијех сунацах
о њему су светијем правилом
за свијетле власе повјешане,
лију свјетлост у опширну сферу.

16

То је круна Бога истинога,
са којом је сам себе вјенчао
над вјечношћу и над временима,
под којом је завјет учинио
себе самом на светоме трону
да ће мраке гонит за предјеле
и границе осв'јетлити бића,
да ће правде име светковати
са мрачношћу засути мирови,
како што се на небу светкује.

17

Око горе престолодржеће
четири су горе од алмаза,
превисоке, у правилном реду;
из њих бију четири фонтана
са живошћу пламтећијех лучах;
дебели се њихови стубови
у правилном подижу размјеру
у опширну небодршца сферу.
Кад стубове у висину попну
колико је с земље до мјесеца,

18

онда ти се у правилне дуге
свију сфером неба блаженога,
на четири небесне границе
у воздушни океан падају.
Из безданих ништожности шари,
од хаоса необдјеланога
творитељем на биће позвани,
на струје им ројевима лете,
те се крсте и надоје лучах
и воздушна постају свјетила.

19

“Сад си, мислим, сасвијем довољан
и душа се ободрила твоја
– рече мени красни житељ неба –
када ти је творац допуштио
да му престол свијетли погледаш
и прелести раја свештенога!”
“Хранитељу, свети спроводниче,
на равнине непрегледна неба
коме лику, коме легиону
принадлежиш светијех житељах?”

20

“Видиш – каже – оне легионе
те су близу горе трононосне
по равнини што су на гомиле
до бреговах р'јеке бесмртија?
Оно су ти густи легиони
Михаила првопрестолног
Ја његову принадлежим лику,
ондје ми је блажено жилиште,
ондје ми је слатко вјековање
свемогућом вољом назначено.

21

Над наше се легионе висе
шест хиљадах колах свијетлијех;
велики је наш стан заузео
на сладосној води бесмртија
четиридест хиљадах мостовах,
јер житељи неба пространога
могу лећет ка огњене муње,
могу ходит на ноге лагане,
возити се, који хоће, могу
на огњеним својим колесницам

22

Славогласно хорење музике
и пјеније бесмртних ликовах
почело се бјеше утишават;
већ бијели небесни полкови
све мостове бјеху напунили
са својијем дивнијем масама;
свак се своме повраћаше стану,
неки пјешком, а неки на крила:
непрегледне њихове станове
прекрилише б'јелим околима.

23

Крилатоме подобно облаку,
кад га гледаш с високе планине
ушикана тихијем зефиром,
кад се спушти у цвијетна поља
на велике и бијеле масе
да зефирна поодмори крила
на коврима цвијетна прољећа –
вид подобни бесмртног воинства
представљаху опширни станови
на пољима блажене радости.

24

“Ево, – рече слаткогласни ангел
сад ће вр'јеме бити од одиха,
што ви код вас ноћу називате.”
Напријед ми расказа јављења
која ће се у њем показати,
док одједном сву небесну сферу
прикри шатор чистога кристала,
но бијелог и непрозрачнога,
заустави теченије лучах,
лаку свјетлост у небо усија.

25

Дивни шатор бјеше преопширни
са високим својим идејама
вјешта рука творца украсила
са блистањем сваке струке бојах
играјућих на зрачном прозраку.
Ту лећаше вјечност окруњена,
вјешто своје полете сноваше
на крилима тамо и овамо,
часом у врх, часом у низину,
таинственом покрита завјесом.

26

За њом вр'јеме са великом хуком
на зефирна сљедоваше крила
у широке своје коловрате,
неће ли је како ухватити.
Радимости ове неуморне
и силнога његова напрега
нико себи представит не може;
али своје цјељи постић неће,
јер вјековах мати безбројнијех
има лакша него сјенка крила.

27

Друга бјеше прозрачна идеја
извајана на кристални шатор –
свемогућа поезија творца,
окруњена круном творенија;
све красоте које биће има
и ум творца сјајни, беспредјелни
које види у царство свјетлости
под том круном бјеху окруњене,
на том лицу бјеху изражене
у сјајности светог совршенства.

28

План небесах пред собом гледаше
и прелести правилнога вкуса.
Хиљаде ти Божијех духовах
занешени њојзи ревноваху
опивени њеном поезијом,
по блиједом тумараху св'јету
и ствараху различне предмете;
но привидна њина творенија
бјежаху им од слабога вида,
ка што куле снови бјеже.

29

Изнад тихе небесне равнине
милиони лећаху шаровах
на уредна кола и редове,
колик’ луна на телескоп видна,
а лунина цв'јета и свјетлости;
на њих бјеше бесамртна рука
различите извезла планове,
побиједе и весеља неба,
са бојама разним украшене,
те у прозрак весело блистаху.

30

“Ах, честити створитеља сине,
чудеснога овога виђења!”
“Сваки вечер – хранитељ ми каже
нове, дивне, бесмртне идеје
у нашу се сферу свијетљају,
и дан сваки неба свештенога
нас честита новим наслађењем,
нови гласи бесмртне музике
наша китна поља потресају
новом славом творца могућега!”

31

Уста ангел на зефирна крила,
поведе ме унапријед мало
код једнога источника малог
“Ту ти śеди и воде се напиј
са бистрога тога источника;
она ће ти управо открити
страшну судбу твога паденија!”
То изрече и хитро полеће
у свијетле своје легионе,
ка звијезда с запада к истоку.

32

Одлазак ме мога хранитеља
у плачевну тугу повргао,
ка сироче кад се оца лиши
и остане у свјетском метежу
на произвол необуздне судбе.
По дугоме мрачном туговању
напијем се воде с источника:
откри мени несретњу судбину,
ка предмете што за собом видиш
у свијетлом лицу огледала.

Сљедећа страница

1 2 3 4 5 6 7 8

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=3979

Objavio dana aug 1 2015. u kategoriji Biblioteka, Poezija. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV