Записи из подземља

XI

На крају крајева, господо, најбоље је ништа не радити! Најбоља је контемплативна инерција! Према томе, нека живи подземље! Иако сам казао да из дна душе завидим нормалном човеку, али у приликама у којима га видим не желим да будем оно што је он (мада нећу престати да му завидим. Али, не, подземље је у сваком случају корисније). Тамо се бар може… Ех! Па ја и сад брбљам! Лажем, јер добро знам, као два пута два, да уопште није подземље најбоље, већ нешто друго, сасвим друго, за чим чезнем, али не могу никако да нађем. Нека иде до ђавола подземље! Ево шта би било најбоље: кад бих ја сам вјеровао макар и трунку у ово што сам сад написао! Кунем вам се, господо, да не вјерујем ни у једну ријеч од свега овога што сам сад написао!

Управо, ја и вјерујем, али у исто време, ни сам не знам зашто, оśећам и слутим да лажем као Циганин!

— Па зашто сте онда писали све то? — питате ви.

Стрпао бих ја вас на једно четрдесет година у подземље, без икаквог занимања, и послије четрдесет година навратио бих да видим шта је с вама било. Зар је могуће оставити човјека без посла и самог пуних четрдесет година? — А зар није срамота и понижење — можда ћете рећи ви климајући презриво главом — то што говорите! Ви жудите за животом, а сами рјешавате животна питања логичком збрком. И како су досадни и дрски ваши испади, а истовремено се тако бојите! Говорите глупости и задовољни сте тиме; говорите дрско, а непрекидно страхујете због тога и тражите извињења. Увјеравате нас да се ничега не бојите, а истовремено се улагујете. Увјеравате нас да шкрипите зубима од бијеса, а истовремено комедијашите да бисте нас насмијали. Знате да ваше доśетке нијесу духовите, али сте, очигледно, веома задовољни њиховом књижевном вриједношћу. Вама се, можда, стварно некада дешавало да страдате, али ви уопште не поштујете своју истину, излажете је руглу, износите је на пијацу… Ви стварно хоћете нешто да речете, али из бојазни кријете посљедњу реч; зато што немате одлучности да је речете, само сте кукавички нестрпљиви. Размећете се сазнањем, а вјечито сте неодлучни јер, иако вам ум ради, срце вам је развратом помрачено, а без чистог срца нема потпуног и правилног сазнања. А како сте тек дрски и досадни! Како се намећете, како се бенавите! Лаж, лаж и само лаж!

Разумије се, све ове речи ја сам сам измислио. То је исто тако плод подземља. Ја сам тамо пуних четрдесет година прислушкивао кроз рупицу ваше ријечи. Ја сам их сам измислио, јер сам само то и измишљао. Није чудо што сам их и напамет научио и што су чак књижевни облик добиле… Али, зар је могуће, зар је могуће да сте ви доиста толико лаковјерни па уображавате да ћу ја све то објавити, и још дати вама да читате? И још нешто ме буни: зашто ја вас називам „господо”, зашто вам се обраћам као правим читаоцима? Оваква признања каква ја намјеравам да изнесем не објављују се, нити се дају другима на читање. Ја бар у себи немам толико чврстине, и не сматрам да ми је потребна. Само, знајте: засјела ми је у главу нека фантазија, и ја хоћу да је остварим по сваку цијену. Ево у чему је ствар: У споменима сваког човјека има таквих ствари које он не открива свима, већ само пријатељима. Има и таквих ствари које неће рећи ни пријатељима, већ једино себи, и то у повјерењу. Али има,најзад, и таквих које човјек не смије ни самом себи да открије, и баш таквих сваки пристојан човек има подоста. Чак се и ово догађа: уколико је човјек пристојнији, утолико тих ствари има више. Бар ја сам се тек недавно одлучио да се śетим неких својих ранијих доживљаја а досад сам их увијек и са извјесним немиром избјегавао.

А сада, кад их се не само śећам већ сам чак одлучио и да их запишем, хоћу да испитам: може ли човјек макар сам пред собом бити потпуно искрен а да се не уплаши од истине? Узгред да кажем: Хајне тврди да су тачне аутобиографије скоро немогуће, и да човјек, пишући о себи, увијек лаже. По његовом мишљењу, Русо је, на примјер, сигурно лагао у својој исповијести, и то намјерно лагао, из сујете. Ја вјерујем да је Хајне у праву; врло добро знам како човјек може понекад само из сујете да натовари на себе читаве злочине, и врло добро разумијем ту сујету. Али, Хајне је судио о човеку који се исповиједа пред свијетом. Ја, међутим, пишем само за себе, и једном засвагда изјављујем: ако и пишем тако као да се обраћам читаоцима, то чиним само форме ради, јер ми је тако лакше да пишем. Овђе се ради о форми, само о празној форми — а читалаца нећу никад имати. То сам већ и казао… Нећу уопште ни о чему да водим рачуна у редакцији својих биљежака. Нећу да уносим ред у систем. Чега се śетим, то ћу и записати. Али ви бисте ме, на примјер, могли ухватити за ријеч и запитати: ако заиста не рачунате на читаоце, зашто онда правите сами са собом такве уговоре (и то још на хартији!), наиме, да нећете уносити ред и систем, већ ћете записивати све чега се śетите итд, итд? Зашто се онда објашњавате?

— Па ето тако — одговарам ја.

Овђе је, додуше, у питању цијела психологија. Можда сам ја просто кукавица. А можда намјерно замишљам пред собом публику да бих се пристојније понашао кад будем записивао. Узрока може бити хиљаду. И још нешто: зашто баш желим да пишем? Ако није за публику, онда бих се могао у мислима свега śећати, не биљежити на хартију.

Да, господо, али на хартији испада некако свечаније. У томе пак има нечег сугестивног: бићу критичнији према себи, а и стил ће се побољшати. Поред тога, можда ће ми од записивања заиста бити лакше. Ево, сад ме, на примјер, нарочито тишти један давњашњи спомен. Сјетио сам се тога још пре неки дан, и отад ме непрестано прогони као досадан музички мотив кога се не могу отрести. А, међутим, треба да се отресем. Таквих успомена имам на стотине, али с времена на вријеме тек искрсне понеки и онда ме тишти, Однекуд вјерујем: ако га запишем, отарасићу га се. Зашто да не покушам?

Најзад, мени је досадно, јер никада ништа не радим. А ово записивање стварно личи на неко занимање. Кажу да човјек од рада постаје добар и поштен. Ето, дакле, имам бар извјесну шансу. Данас пада снијег, скоро мокар, жут, прљав. Јуче је исто тако падао, и прије неки дан такође. Чини ми се да сам се поводом мокрог снијега и сјетио приче које не могу да се отресем. Према томе, нека ово буде приповијетка поводом мокрог снијега.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio Urednik dana stu 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst