Записи из подземља

IX

Ја се, господо; наравно шалим, знајући да се неуспјело шалим, али све се и не смије узимати као шала. Ја се, можда, шалим шкрипећи зубима. Ето ви, на примјер, желите да одучите човека од старих навика и да исправите његову вољу у складу са захтијевима науке и здравог разума. Али, откуд ви знате да је човјека не само могуће већ неопходно тако поправљати? По чему ви закључујете да човјекова жеља неминовно треба да се поправи? Једном ријечју: откуд ви знате да ће такво поправљање донијети човеку стварне користи? И кад већ отворено говоримо, зашто сте ви то тако сигурно убијеђени да је за човјека доиста увијек корисно да се не супротставља правим, нормалним користима, за које му гарантују разумни разлози и аритметика, и да је то закон за цијело човјечанство? То је засад само ваша претпоставка. Рецимо, да је то закон логике, али можда уопште није закон за човјечанство. Ви, можда, мислите, господо, да сам луд? Дозволите да се оградим од казаног. Слажем се да је човјек, прије свега, стваралачка животиња, осуђена да свјесно тежи циљу и да се бави инжињерским послом, наиме, да вјечито и без предаха крчи себи пут куда било. Али човјек можда и зажели понекад да врдне у страну, баш зато што је осуђен да крчи тај пут, а поред тога још и зато што активисту, ма колико био глуп, ипак дође понекад мисао: да пут скоро увијек води куда било, и да главна ствар није у томе куда пут води, већ у томе да само води, како добродушно дијете не би избјегавало инжињерски посао и предало се убитачној љењости, која је, као што је познато, мати свих порока. Неоспорно је да човјек воли да гради и да крчи путеве. Али зашто он исто тако страсно воли рушење и хаос? То ви мени реците! О томе ја и желим да кажем неколико речи. Да не воли он, можда, рушење и хаос (неоспорно је да га понекад много воли) због тога што се инстинктивно боји да не дође до циља и заврши зграду коју зида? Откуд ви знате, можда он воли зграду само издалека, а никако изблиза; можда воли само да је зида, а не да живи у њој, остављајући је, касније, aux animaux domestiques — мравима, овновима и тако даље. Мрави, на пример, имају сасвим други укус. Они имају дивну и за вјечита времена неразрушиву зграду — мравињак.

Поштовања достојни мрави су и почели од мравињака, а с мравињаком ће сигурно и завршити, што служи на част њиховој постојаности и позитивности. Али човјек је лакомислено и незгодно биће, и можда као шахист воли процес постизања циља, а не сам циљ. И ко зна (нико не може гарантовати), можда се на овој земљи сав циљ коме човјечанство тежи састоји једино у непрекидном процесу постизања тог циља, друкчије речено — у самом животу, а не баш у циљу, који, наравно, не може бити друго до два пута два јесу четири, то јест формула, а два пута два четири, господо, није више живот, већ почетак смрти. Човјек се некако увијек плашио тог два пута два једнако четири, а ја га се и сада бојим. Човјек, можда, само то и ради што тражи то два пута два четири; преброђује океане, жртвује живот у том истраживању, али се, кунем вам се богом, увијек некако боји да га нађе — стварно пронађе. Јер осјећа да, чим то нађе, онда више неће имати шта да тражи. Радници по свршеном послу бар добијају зараду, иду у крчму, затим доспијевају у полицију и ето ти занимања за читаву неђељу дана. Али куда ће човјек? У њему се увијек опажа нека нелагодност приликом постизања сличних циљева. Он воли постизање, али не баш и да постигне, а то је, наравно, необично смијешно. Једном ријечју, човјек је комично саздан — у свему томе крије се неки каламбур. А два пута два четири ипак је несносна ствар. То је, по мом мишљењу, просто безочна дрскост. Два пута два четири понаша се као мангуп, испријечило вам се на путу подбочених руку, и пљује на све. Слажем се — два пута два четири изванредна је ствар; али кад већ све хвалимо, онда је и два пута два пет понекад исто тако дивна ствар. И зашто сте ви тако чврсто и егзалтирано убијеђени да је само нормално и позитивно једном ријечју, да је само благостање корисно човјеку? Да се разум не вара у оцјени користи? Јер човјек можда не воли само благостање? Можда он исто толико воли и патњу? Можда му је патња исто толико корисна колико и благостање? А да човјек понекад необично воли, страсно воли патњу, то је чињеница. И нема потребе да то проверавате на свјетској историји; запитајте самог себе — ако сте човјек и ако сте макар мало живјели. Што се тиче мог личног мишљења, вољети само благостање чак је некако непристојно. Не знам да ли је добро или рђаво, али — понекад сломити нешто врло је пријатно. Искрено речено: ја нисам ни за патњу нити за благостање. Ја сам… за свој каприс, и за то да ми буде загарантован кад ми устреба. Ја знам, на примјер, да се патња не дозвољава у водвиљима. У кристалном дворцу она се не може замислити: патња је сумња и негирање, а какав ми је то кристални дворац у који би човјек могао да сумња? Међутим, ја сам убијеђен да се човјек неће никада одрећи праве патње, то јест рушења и хаоса. Јер, патња је једини узрок и извор сазнања. Иако сам у почетку казао да је сазнање, по мом мишљењу, велика несрећа за човјека, ипак знам да га човјек воли и да га неће замијенити ни за каква задовољства. Сазнање је, на примјер, неизмерно узвишеније од два пута два. Јер, послије два пута два не само да не остаје више ништа да се ради, већ ни да се сазнаје. Све што се тада још може чинити, то је — да се запуше свих пет чула и зарони у контемплацију. Мада се, додуше, и сазнањем долази до истог резултата, то јест опет не остаје ништа да се ради, ипак човјек може понекад бар да ишиба самог себе, а то мало оживљава. Иако је назадњачки, ипак је боље него ништа.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio Urednik dana stu 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst