Записи из подземља

X

Четврт сата касније трчкао сам горе-доље по соби лудо нестрпљив, сваког часа прилазио паравану и кроз рупицу посматрао Лизу. Она је śеђела на поду, главу наслонила на постељу, и мора да је плакала. Али, није одлазила, а то ме је и љутило. Сад је већ све знала. Ја сам је коначно увриједио, али… нема потребе да причам. Доśетила се да је плима моје страсти била управо излив освете, њено ново понижење; и да се мојој ранијој, скоро безразложној мржњи, сад придружила и лична, завидљива мржња… Додуше, не тврдим да је она све то јасно схватала; али је потпуно разумјела да сам ја одвратан човјек и, главно, да нијесам кадар да је волим.

Знам, људи ће рећи да је то невјероватно — невјероватно је да човјек може бити тако зао и глуп као ја. Можда ће још додати да је исто тако било немогуће не завољети Лизу, или у најмању руку не оцијенити њену љубав. Зашто да је невјероватно? Прво, ја нијесам могао да заволим зато што је, понављам, љубав за мене значила тиранисати неког и бити морално изнад њега. Цијелог живота нијесам могао ни да замислим другачију љубав и сада чак понекад мислим да се љубав и састоји у праву које вољена жена добровољно даје мушкарцу да је тиранише. Ни у својим подземним сањарењима нијесам другачије замишљао љубав него као борбу која увијек почиње мржњом, а завршава се моралним покоравањем, а послије нијесам могао да замислим шта да ради човјек са покореним бићем.

И шта ту има невјероватно, кад сам се већ толико морално покварио, толико се одвикао од „живог живота”, да ми је малоприје пало на памет да је корим што је дошла к мени да слуша „тужне ријечи”, — а нијесам се доśетио да она уопште није дошла да слуша тужне ријечи, већ да ме воли. Јер за жену се у љубави и састоји васкресење и спасење од сваке пропасти, и до препорода другојаче уопште не може ни доћи, ано преко љубави.

Уосталом, нијесам је више тако ни мрзио док сам шпартао тамо-амо по соби и провиривао кроз рупицу на паравану. Мени је само неподношљиво тешко било што је она ту. Желио сам да ишчезне. Желио сам „мира”, желио сам да останем сам у подземљу. „Прави живот” ме је, усљед ненавикнутости, био тако пригњечио да сам једва дисао. Међутим, прошло је још неколико минута а она се никако није дизала, као да је била у бунилу. Био сам тако бездушан да јој тихо куцнух у параван, да је опоменем… Она се одједном трже, скочи с мјеста и полеће да тражи мараму, шешир, капут, као да је шћела некуд да бежи од мене… Тренутак касније изиђе иза паравана и баци на ме тежак поглед. Ја се злобно осмјехнух, додуше силом — из пристојности, и окренух се од њеног погледа.

— Збогом! — рече она и пође вратима.

Ја одједном притрчах, зграбих је за руку, отворих шаку, метнух… и опет је стегох. Затим се брзо окренух и одскочих журно у други угао, да бар не видим… Хтио сам, ето, овог тренутка да слажем и напишем како сам то учинио нехотице, несвјесно, изгубивши главу, из глупости. Али нећу да лажем и признајем отворено да сам јој отворио шаку и метнуо у њу… из злобе. Пало ми је на памет да то урадим док сам трчао горе-доље по соби, а она śеђела иза паравана. Али ево шта могу одређено рећи: иако сам ту свирепост учинио намјерно, ипак нијесам срцем, већ својом лудом главом. Та свирепост је била толико извјештачена, толико из главе, нарочито измишљена, књишка, да ја сам нијесам издржао чак ни тренутка: прво сам побјегао у угао, да је не видим, а послије сам са стидом и очајањем полетио за Лизом. Отворио

сам врата од предсобља и почео да ослушкујем.

— Лизо! Лизо! — викао сам на степеницама, али бојажљиво, полугласно… Одговора није било. Учинило ми се да чујем њене кораке доље на степеништу.

— Лизо! — викнух јаче.

Одговора није било. Али истог тренутка сам чуо како се тешко и са шкрипом отворише тешка, спољна стаклена врата која воде на улицу и опет се снажно затворише. Тресак врата одјекну по степеништу. Отишла је. Вратио сам се у собу замишљен. Страшно ми је било тешко на души. Стао сам поред столице на којој је она śеђела и бесмислено гледао преда се. Прође минут.

Одједном се сав стресох: преда мном. на столу, угледао сам… једном ријечју, видио сам згужвану плаву банкноту од пет рубаља, ону коју сам јој малопре тутнуо у шаку. То је била та банкнота; друга није могла бити, пошто друге није ни било у кући. Значи, она ју је бацила на сто у тренутку кад сам ја побјегао у други угао. По души речено, ја сам могао знати да ће она то урадити. Јесам ли могао знати и очекивати? Нијесам. Ја сам био толико егоист, толико сам мало цијенио људе да нијесам могао ни замислити да ће она то урадити. То нијесам могао поднијети. Тренутак касније пожурио сам као луд да се обучем, навукао сам на себе у журби шта сам стигао и, као без душе, потрчао за њом. Није могла за то вријеме одмаћи ни двије стотине корачаја. Било је тихо. Снијег је падао скоро вертикално и застирао меком бјелином тротоар и пусту улицу. Пролазника није било, никакав звук се није чуо. Невесело и непотребно су свјетлуцали фењери.

Претрчах једно двјеста корака до раскрснице и зауставих се.

— Куд је отишла? И зашто трчим за њом?

Зашто? Да паднем пред њу, да зајецам од кајања, да јој љубим ноге и молим је за опроштај! Ја сам то заиста и желио; груди су ми се кидале, и никад, никад се нећу равнодушно śећати тог тренутка. „Али — зашто?” помислио сам. „Зар је нећу, можда још śутра, опет омрзнути, управо зато што сам јој данас љубио ноге? Зар је могу усрећити? Зар нијесам и данас опет, и по стоти пут, видио колико вриједим? Зар је нећу намучити? “

Стојао сам у снијегу, гледао у густу маглу и мислио о томе.

„Зар неће бити боље”, фантазирао сам касније, већ код куће, угушујући фантазијама оштар срчани бол „зар неће бити боље да она сад понесе са собом заувијек ту увреду? Јер увреда је очишћење; то је најљуће и најболније сазнање! Колико је śутра ја бих упрљао њену душу и измучио њено срце. А увреда неће у њој никада ишчилити; и ма како било одвратно блато које Лиза очекује, увреда ће је узвисити и очистити… мржњом… а… можда и опроштајем… Међутим, хоће ли јој бити лакше од тога?

Него, да ја сада са своје стране поставим једно доконо питање: шта је боље — јевтина срећа или узвишене патње? Дакле, шта је боље?

То питање мучило ме је док сам, те вечери, śедио код куће, једва жив од душевног бола. Никад још нијесам подносио толико патње и кајања. Али, зар је могло бити и најмање сумње да се ја, пошто сам истрчао из стана за Лизом, нећу с пола пута вратити натраг! Никад је више нијесам видио нити ишта чуо о њој. Додајем још: да сам дуго био задовољан фразом о користи од увреде и мржње, иако се тада замало нијесам разболио од туге. Чак и сад, послије толиких година, ја се тог и сувише нерадо сјећам. Сјећам се нерадо још много чега, али… како би било да овђе завршим „Записе”. Чини ми се да сам погријешио и што сам почео да их пишем. Све вријеме сам се стидио док сам писао ову приповијетку; то, онда, значи, није више литература, већ васпитно-поправна казна. Јер, причати, на примјер, дугачке приче о томе како сам промашио живот усљед моралног распадања у буџаку, издвојености од друштвене средине, одвикавања од живог свијета и услед брижљивог потхрањивања злобе у подземљу — богами, није занимљиво. У роману треба дати јунака, а овђе су хотимично скупљене све црте антијунака и, што је најглавније, све ће овђе изазвати најнепријатнији утисак, зато што смо се сви одвикли од живота и сви храмљемо, сви, неко више, неко мање. Толико смо се одвикли да према „правом животу” оśећамо често извјесну одвратност и зато не можемо поднети кад нас нешто подśети на живот. Јер смо дотле доћерали да прави, „стварни живот” сматрамо скоро за муку, за труд, и сви се у души слажемо да је у књигама боље.

А што се копрцамо, што фантазирвмо и за шта молимо? Ни сами не знамо за шта! Нама ће бити горе ако нам се глупе молбе испуне. Покушајте, ето, дајте нам, на примјер, више самосталности, одријешите руке било коме од нас, проширите круг дјелатности, смањите туторство, и ми… ћемо, уверавам вас, ми ћемо одмах опет молити да се вратимо под туторство. Знам да ћете се вјероватно због овог на мене наљутити, викнућете, залупати ногама о под: „Причајте о себи самом и о својим мизеријама у подземљу, али се не усуђујте да говорите: ,сви ми’.” Дозволите, господо, ја се тим „сви ми” уопште не оправдавам. Што се лично мене тиче, ја сам у свом животу доводио до краја оно што се ви нијесте усудили да доведете ни до половине — и тај свој кукавичлук сте још сматрали за разборитост и тјешили сте се њиме, обмањујући самог себе. И тако онда испада да сам ја виталнији од вас!

Погледајте мало пажљивије! Јер ми чак не знамо ни ђе сада живи то живо, ни шта је оно, ни како се зове. Ако останемо сами са собом, без књига. ми ћемо се одмах заплести, изгубити — нећемо знати коме да се придружимо, чега да се придржавамо, шта да волимо, а шта да мрзимо, шта да поштујемо и шта да презиремо. Нама је чак тешко и да будемо људи, прави људи од крви и меса. Стидимо се, сматрамо то за срамоту и упињемо се да будемо неки нереални „свечовјек”. Ми смо мртворођенчад, одавно се већ и не рађамо од живих очева, и то нам се све више и више свиђа. Прилагођавамо се укусу. Ускоро ћемо измислити да се рађамо некако од идеје. Али доста — нећу више да пишем „из посземља”.

[Овим се, додуше. још не завршавају ,,Записи” овог парадоксалног човјека. Није издржао, и наставио је даље да пише. Али нама се чини да се овим могу и завршити „Записи из подземља”.]

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio Urednik dana stu 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst