Записи из подземља

IX

И у дом мој, смело и слободно,

Као права домаћица уђи!

(Из исте пjесме)

Стајао сам пред њом као убијен, запрепашћен, одвратно збуњен, и изгледа да сам се смијешио, настојећи свим силама да се покријем пешевима дроњавог памучног халата у длаку онако како сам ту недавно, душевно клонуо, замишљао. Пошто је одстојао пред нама једно два минута, Аполон изиђе, али мени није било лакше. Најгоре је било то што се и она одједном необично збунила, што ја нијесам могао очекивати. Наравно, збунила се гледајући мене.

— Śеди — рекао сам махинално и примакао јој столицу уза сам сто, а ја śедох на диван. Она одмах послушно śеде гледајући ме разрогаченим очима, и сигурно је нешто очекивала од мене. Та наивност очекивања доводила ме је до бијеса, али се уздржах. Умјесто да се прави да ништа не примећује, као да је све то обично, она… — И оśетих нејасно да ће ми за све то скупо платити.

— Затекла си ме, Лизо, у чудноватом положају — почех ја муцајући, знајући да тако управо не треба почети.

— Али немој случајно помислити — повиках видећи како је одједном поцрвењела — да се ја стидим своје сиротиње!… Напротив, ја са поносом гледам на њу. Сиромах сам и племенит… Јер може човјек бити сиромах и племенит — мрмљао сам. — Него… хоћеш ли чаја?

— Не… — заусти она.

— Причекај!

Скочих и отрчах до Аполона. Требало је некуда се изгубити.

— Аполоне, — почех да шапућем брзо и грозничаво бацајући пред њега седам рубаља, које сам стално држао у песници ево твоје плате, дајем ти је; али зато ме мораш спасти: одмах трчи и донеси из кафане чаја и десет двопека. Ако нећеш да идеш, просто ћеш ме унесрећити! Ти не знаш каква је то жена… То је све! Ти можда нешто мислиш… Али не знаш каква је то жена!… Аполон, који је већ био сео за рад и метнуо наочаре, не остављајући иглу, прво погледа попријеко новац, а затим, не обраћајући на мене никакву пажњу и не одговарајући ми, продужи да петља с концем који је удијевао. Чекао сам близу три минута, стојећи пред њим са рукама скрштеним à la Napоléon. Сљепоочнице су му биле мокре од зноја, оśећао сам да блиједим. Али се, хвала богу, сигурно сажалио кад ме је погледао. Пошто је свршио с концем, он полако устаде с мјеста, полако одмаче столицу, полако скиде наочаре, полако преброја новац и, пошто ме најзад запита преко рамена да ли да узме цијелу порцију, полако изиђе из собе. Док сам се враћао Лизи, успут ми је пало на памет: како би било да побјегнем, овако у халату, куд ме очи воде, па куд пукло да пукло? Śедох поново. Она ме је гледала узнемирена. Ћутали смо неколико минута.

— Убићу га! — викнух одједном и снажно лупих песницом о сто, да је мастило пљуснуло из мастионице.

— Ах, шта говорите! — узвикну она и уздрхта.

— Убићу га, убићу! — вриштао сам ударајући по столу сасвим поманитао, мада потпуно свјестан како је глупо бити у таквом наступу.

— Ти не знаш, Лизо, како мене тај џелат мучи. Он је мој џелат… Отишао је сад по двопек; он… И одједном бризнух у плач. Био је то наступ. Како ме је било стид због тога јецања, али  нијесам могао да се уздржим.

Она се уплаши.

— Шта вам је! Шта вам је! — узвикивала је вртећи се око мене.

— Воде! Дај ми воде! Ено тамо! — промрмљах слабим гласом, потпуно свјестан у себи да бих могао и без воде, и без мрмљања слабим гласом. Али ја сам изигравао, што се каже, да бих спасио образ, мада је наступ био стваран. Она ми даде воде, гледајући ме сва изгубљена. У том тренутку Аполон унесе чај. Мени се одједном учини да је тај прозаични чај страшно непристојан и мизеран послије свега што се десило, и поцрвењех. Лиза је гледала у Аполона са страхом. Он изиђе и не погледавши нас.

— Лизо, ти ме презиреш? — рекох ја гледајући је нетремице, дршћући од нестрпљења да дознам шта она мисли.

Она се збуни и не умиједе ништа да одговори.

— Пиј чај! — рекох јој љутито. Љутио сам се на себе, али, наравно, она је имала да поднесе. Страшна злоба против ње узавре одједном у мом срцу, чинило ми се да бих је просто убио. Како бих јој се осветио, заклео сам се у себи да нећу проговорити с њом ни једне ријечи за све вријеме.

„Она је узрок свему”, мислио сам.

Наше ћутање трајало је већ једно пет минута. Чај је стајао на столу, нијесмо га ни окусили: толико сам био бијесан да за инат нијесам хтио да почнем да га пијем, да бих је тиме још више довео у неприлику; а њој је ионако незгодно било да она почне. Неколико пута ме је погледала у жалосној недоумици. Ја сам упорно ћутао. Главни мученик био сам, наравно, ја, зато што сам био потпуно свјестан колико је одвратно ниска моја злобна глупост, али у исто вријеме никако нијесам могао да се савладам.

— Ја хоћу… отуда… сасвим да одем — заусти она, да би некако прекинула ћутање, Али, мрченица, управо о томе није требало говорити у том ионаком глупом тренутку, и то и без тога глупом човјеку као што сам ја. Срце ми се стеже од жалости због њене неумјешности и непотребне отворености. Али, нешто одвратно угушило је у мени ту жалост; чак ме је још више наоштрило: ех, нека пропадне све на свијету! Прођоше још пет минута.

— Да вам не сметам ја? — поче она плашљиво, једва чујно, и поче да устаје.

А ја, чим сам видио ту прву варницу увријеђеног достојанства, просто задрхтах од бијеса и одмах планух.

— Реци ми, молим те, зашто си дошла к мени? — почех гушећи се и не обраћајући пажњу на логични ред у својим ријечима; хтио сам све одједном да искажем, надушак, и зато нијесам пазио од чега да почнем.

— Зашто си дошла? Одговарај! Одговарај! — викнух, скоро ван себе. — Онда ћу ја теби рећи, драга моја, зашто си дошла. Дошла си зато што сам ти оне ноћи говорио тужне ријечи. Разњежила си се и опет пожељела тужне ријечи. Е, онда знај да сам ти се тада просто ругао. И сад ти се подсмијевам. Шта дрхтиш? Да, ругао сам се! Мене су прије тога увриједили, за ручком, они што су приеј мене тамо к вама дошли. Ја сам дошао тамо к вама с намјером да изударам једног од њих, официра, али ми није пошло за руком, нијесам га затекао. Требало је, дакле, искалити увреду на коме било, ти си се нашла ту и ја сам на теби искалио своју љутњу и исмијао те. Мене су други понизили, па сам и ја хтио да понизим. Мене су као крпу згазили, па сам хтио да неком покажем снагу… Ето шта је у ствари било, а ти си мислила да сам дошао нарочито да тебе спашавам, не ли? Ти си то мислила? Јеси ли то мислила?

Знао сам да ће се, можда, збунити и схватити појединости, али сам исто тако знао да ће врло добро разумјети суштину. Тако је и било. Лиза поблијеђе као крпа, шћеде нешто да рече, усне јој се болно искривише, али као да су је śекиром поśекли — паде на столицу. И све вријеме послије тога слушала ме је отворених уста, разрогачених очију и дршћући од ужасног страха. Цинизам, цинизам мојих ријечи ју је сатро…

— Да те спашавам? — наставио сам скочивши са столице и шетајући горе-доље по соби; — чега да те спашавам? Па ја сам, можда, гори него ти. Што ми нијеси скресала у лице онда кад сам ти држао придику: „А зашто си ти дошао овамо к нама? Да држиш моралне придике?” Власти, власти сам тада био жедан, била ми је потребна сцена, твоје сузе, понижење, хистерија твоја — ето шта ми је онда требало! А послије, нијесам ни сам то издржао, зато што сам ништавило, уплашио сам се као будала, и ђаво би знао зашто сам ти дао адресу. Касније сам те, прије него што сам дошао кући, грдио на пасја кола због те адресе. И већ сам те мрзио, зато што сам те слагао. Зато што волим само на ријечима да се поиграм, да посањарим, а у ствари, знаш ли шта желим: да вас све ђаво однесе! Ето то желим! Мени је мир потребан. И ја бих цио свијет продао за копејку, само да ме не узнемирава. Кад бих био у дилеми да ли свијет да пропадне или да ја чај не пијем, ја бих казао, нека свијет пропадне, само да бих ја увијек чаја пио! Јеси ли то знала? Ја знам да сам ја хуља, подлац, себичњак и лијенштина. Дрхтао сам ево три дана од страха што ћеш ти доћи. И знаш ли шта ме је за ова три дана нарочито узнемиравало? То што сам онда изигравао јунака пред тобом, а послије ћеш ме виђети у поцијепаном одијелу, убогог, одвратног. Малочас сам ти рекао да се не стидим своје сиротиње; е, сад знај да се стидим, више од свега, и бојим се ње више од свега, више него крађе; зато што сам толико сујетан да се оśећам као да су ми кожу одрали па ме и сам додир ваздуха боли. И зар је могуће да још ни сада не схваташ да ти ја никад нећу опростити што си ме затекла у овом подераном халату и у тренутку кад сам налијетао на Аполона као зло псето. Чудотворац који васкрсава посрнуле, бивши јунак, насрће као шугаво псето на свог слугу, а овај му се подсмијева! Ни оне сузе које малоприје као постиђена жена нијесам могао пред тобом да задржим, ни њих ти никад нећу опростити. Ни ово признање ти никад нећу опростити! Да — ти, ти ћеш ми за све то платити, зато што си се нашла поред мене, зато што сам хуља, и најгаднији, најсмјешнији, најситничавији, најглупљи и најзавидљивији од свих земаљских црва, који уопште, ни по чему, нијесу бољи од мене, али који се, ђаво ће их знати како, никада не збуњују, а ја ћу ето цијелог живота добијати зврчке од сваке гњиде, то је моја судбина! И шта се мене тиче што ти ништа од свега овога нећеш разумијети? И шта је мени стало до тебе и до тога да ли ти тамо пропадаш или не? Схваташ ли ти колико ћу те мрзјети сад пошто сам ти све ово казао, зато што си ту била и све чула? Јер човјек се само једном у животу тако исповиједа, и то само у хистерији!… Шта хоћеш још? Зашто. послије свега, још увијек ћутиш ту преда мном, мучиш ме и не одлазиш?

И тада се изненада десила чудновата ствар.

Ја сам толико навикао да мислим и замишљам по књигама и да све на свијету видим онако како сам то раније, у сањарењу измислио, да нијесам у први мах ни разумио ту чудновату околност. А ево шта се десило: увријеђена и згажена, Лиза је разумјела више него што сам ја замишљао. Она је из свега тога разумјела прије свега оно што жена увијек прије свега схвати, ако искрено воли, наиме: да сам и ја несрећан.

Оśећање бојазни и увреде на њеном лицу смијенио је израз тужног чуђења. А кад сам почео да називам себе подлацем и хуљом, и кад ми потекоше сузе (ја сам целу ту тираду изговорио са  сузама), њено лице се искриви од грча. Шћела је у једном тренутку да устане и да ме заустави; а кад сам завршио, није обратила пажњу на моје узвике „шта ћеш овђе, зашто не одлазиш” — већ на то да је мени морало бити врло тешко да све то речем. А била је тако уплашена и јадна, и сматрала је себе бесконачно нижом од мене. И откуд је онда смјела да се љути и вријеђа? Одједном је скочила са столице и у неком неодољивом оśећању, цијелим бићем жудећи да ме загрли, али још увијек не смијући да се макне с мјеста, пружи ми руке… Тада се у мени све преокрену. Тада она полете к мени, обисну ми се о врат и заплака. Ни ја више не издржах, и зајецах као што још никад нијесам…

— Не могу бити… добар! Не дају ми… — једва изговорих; затим се одвукох до дивана, падох ничице и четврт сата сам грцао у правој хистерији. Она се привила уз мене, загрлила ме, и обамрла у том загрљају. Али, цијела ствар је у томе што хистерија мора да прође. И гле (ја пишем најодвратнију истину), лежећи ничице на дивану, чврсто загњурена лица у отрцани кожни јастук, почео сам помало, издалека, некако нехотице, али неодољиво да оśећам како ће ми бити незгодно да опет дигнем главу и погледам Лизу право у очи. Чега сам се стидио? — Не знам, али ме је било стид. Синуло је у мојој узрујаној глави да су се сад улоге коначно промијениле, да је сад она јунакиња, а ја оно унижено и згажено биће какво је она била оне ноћи прије четири дана. И све ми је то пало на памет још док сам лежао ничице на дивану.

Боже мој! Је ли могуће да сам јој тада позавидио? Не знам; ни до данас још не могу то да ријешим, а онда сам, наравно, још мање могао да схватим. Знао сам само то да без власти и тираније над било ким не могу да живим… Али резоновањем се ништа не може објаснити, према томе не треба ни резоновати. Ипак се савладах и подигох главу — морао сам је једном дићи… И до данас сам убијеђен да је, баш зато што ме је било срамота да погледам Лизу, у мом срцу тада одједном плануло и букнуло друго оśећање… оśећање господарења и посједовања. У очима ми сину страст и ја чврсто стисиух Лизине руке. Како сам је мрзио, и како ме је нешто вукло к њој у том тренутку! Једно оśећање је појачавало друго. То је скоро личило на освету!… На њеном лицу прво се појави недоумица, чак и страх, али само за тренутак. Она ме, сва усхићена, ватрено загрли.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio Urednik dana stu 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst