Записи из подземља

Било је сасвим немогуће, на примјер, задржати његову плату два или три дана. Он би направио такво чудо да просто не бих знао ђе да се ђенем. Али тих дана сам био на све толико озлојеђен да сам одлучио да казним Аполона и да му двије недјеље не дам плату. Одавно већ, још од пре двије године, каним се да то урадим — само да бих му доказао да се не смије правити тако важан са мном, и да могу увијек, само ако хоћу, да му не издам плату. Одлучио сам да му не говорим о томе и нарочито сам ћутао да бих побиједио његову гордост и наћерао га да први поведе ријеч о плати. А кад затражи, ја ћу извадити из фиоке седам рубаља, показаћу му да их имам и да сам их нарочито одвојио, али ето „нећу, просто нећу да му издам плату, и нећу зато што ја тако хоћу”, зато што сам господар и што је то „моја воља”; зато што је грубијан; али ако ме учтиво замоли, онда ћу се, можда, смилостивити и дати му новац; иначе ће још двије недеље чекати, три недјеље, па и читав месец дана…

Али упркос мом бијесу он је ипак побиједио. Ни четири дана нијесам издржао. Почео је онако како је увијек почињао у сличним случајевима, а сличних случајева је већ било, пробао сам и то (да вам речем: знао сам све унапријед, знао сам напамет његову подлу тактику); почињао је тиме што би уперио у ме веома строг поглед и гледао ме нетремице по неколико минута, и то нарочито кад ме дочекује или испраћа из куће. Ако бих ја, на примјер, издржао његов поглед, или бих се правио да га не примјећујем, он би, као и увијек, ћутке приступао даљим мучењима. Изненада тек, без икакве потребе, ушао би у моју собу, тихо и лагано, кад ја шетам или читам, стао би крај врата, ставио једну руку иза леђа, испружио ногу и уперио на мене свој поглед, али сада не строг, већ пун презрења. Ако бих га запитао изненада шта жели, не би ми ништа одговорио, и даље би ме гледао нетремице још неколико тренутака, некако нарочито стиснутих усана и значајна изгледа, па би се онда полако окренуо у мјесту и лагано отишао у своју собу. Послије два сата опет би изишао, и појавио се преда мном. Дешавало се да га од бијеса и не питам шта хоће. Тада бих просто, оштро и заповједнички, и ја дигао главу и почео исто тако да га посматрам нетремице. Гледали бисмо се тако минут-два; и најзад би се он окренуо, лагано и достојанствено, и опет отишао на два сата. Ако ме ни то не би уразумило, већ бих и даље ћерао инат, он би одједном почео, гледајући ме, да уздише дуго и дубоко, као да тим уздахом тачно мјери дубину мог моралног пада. И, наравно, свршавало се најзад његовом потпуном побиједом: ја сам бјеснио и викао, али оно око чега се водила борба сам морао да испуним.

Овога пута, тек што је почео уобичајени маневар „строгих погледа”, ја одмах побјешњех и насрнух на њега. И без тога сам већ био и сувише раздражен.

— Стој! — викнух у наступу бијеса кад он полако и ћутке поче да се окреће, са једном руком на леђима, да би отишао у своју собу. — Стој! Врати се, кад ти кажем! — Мора да сам тако неприродно дрекнуо да се он окренуо и почео да ме гледа са извјесним чуђењем. Али је и даље ћутао, и то ме је нарочито љутило.

— Како смијеш да улазиш к мени без питања и да ме гледаш тако? Одговарај!

Пошто ме је гледао мирно једно пола минута, он поново поче да се окреће.

— Стој! — заурлах ја и притрчах му. — Да се нијеси макао с мјеста! Тако. Сад одговарај: зашто си улазио и зашто тако гледаш?

— Ако имате сад нешто да ми наредите, моје је да извршим — одговори он пошто поћута, тихо и одмјерено врскајући, подиже вјеђе, и мирно климну главом лијево и десно — све то са страховитом мирноћом.

— Не питам те, не питам те за то, џелате! — повиках дршћући од бијеса. — Рећи ћу ти сам, џелате један, зашто долазиш овамо: видиш да ти не издајем плату, а сам из гордости нећеш да се покориш и да замолиш — ето, због тога долазиш, да ме тим својим глупим погледима кажњаваш и мучиш, а не слутиш, џелате, колико је то глупо, глупо, глупо, глупо, глупо!

Он опет покуша да се ћутке окрене, али ја га ухватих.

— Слушај! — викао сам. — Ево пара, ево видиш (извадио сам новац из сточића); тачно седам рубаља, али их нећеш добити, нећеш их добити докле год не дођеш и учтиво, признајући кривицу, не замолиш од мене опроштај. Јеси л’ чуо?

— То не може бити! — одговори он са неким неприродним самоувјерењем.

— Биће! — викао сам. — Дајем ти часну ријеч — биће!

— И немам за шта да молим опроштај, — продужи он као да уопште не примјећује моје викање — јер, ето, ви сте мене назвали „џелатом” и ја за то могу увијек да вас тужим полицији за увреду.

— Иди! Тужи! — урлао сам. — Иди одмах, овог тренутка! А ипак си џелат! Џелат! Џелат!

Али, он ме само погледа, затим се окрену и, не слушајући више моје дозиве, лагано изиђе и оде у своју собу не окрећући се.

„Да није Лизе, свега тога не би било!” закључио сам у себи. Затим, пошто постојах минут-два, достојанствено и свечано, али са ријетким и јаким лупањем срца, одох сам к њему иза преграде.

— Аполоне, — рекох мирно и разговјетно, али ипак гушећи се — иди одмах, без оклијевања, по полицајца.

Он је у то вријеме већ био сио за свој сто, метнуо наочаре и узео нешто да шије. А кад чу моју наредбу, одједном прште у смијех.

— Иди одмах, овог тренутка! Иди, јер и не слутиш шта ће иначе бити.

— Ви заиста нијесте при здравој памети — примијети он полако шушкајући и не дижући главу, и удијевајући конац у иглу. — И ко је то чуо да човјек сам против себе иде по полицију? А што се тиче застрашивања, само се бадава кидате, зато што — ништа од свега неће бити.

— Иди! — вриштао сам ја хватајући га за раме. Оśећао сам да ћу га одмах ударити.

Нијесам ни чуо да су се у том тренутку, изненада, врата из предсобља тихо и полако отворила, и да је неко ушао, зауставио се и у недоумици почео да нас посматра. Ја погледах, претрнух од стида, и пожурих у своју собу. Тамо се ухватих обијема рукама за косу, прислоних главу на зид, и обамријех у том ставу.

Послије минут-два зачуше се Аполонови спори кораци.

— Тамо вас некаква жена тражи — рече гледајући ме нарочито строго, затим се склони и пропусти Лизу. Није хтио да иде, и посматрао нас је са подсмијехом.

— Одлази! Одлази! — наређивао сам му сав изгубљен. У том тренутку мој зидни часовник се

натеже, прошишта и откуца седам сати.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio Urednik dana stu 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst