Записи из подземља

Ћутање је дуже потрајало. Хтио сам већ да је гурнем.

— А ви то нешто… — поче она, и одједном заћута. Али ја сам одмах све разумио: у њеном гласу треперило је већ нешто друго, не више оно грубо, оштро и пркосно као малоприје, већ нешто благо и стидљиво, тако стидљиво да је мене самог некако обузео пред њом стид; оśећао сам се крив.

— Шта? — запитах нежно и радознало.

— Та ви…

— Шта?

— Ви то некако… као из књиге — рече она, и нешто као подсмијех одјекну у њеном гласу.

Забољела ме је та примедба. Нијесам то очекивао. Нијесам схватио да се намерно маскирала тим подсмијехом, да је то обично потоњи покушај одбране стидљивих и срцем чедних људи, којима се неко грубо и наметљиво увлачи у душу, а они се, поносни, до потоњег тренутка не предају, и боје се да пред њима испоље своје оśећање. А требало је да се доśетим, већ по плашљивости са којом се неколико пута враћала свом подсмијеху, да би се једва напосљетку одлучила и казала. Али ја се нијесам доśетио и обузе ме неко зло оśећање.

„Чекај само!” помислих у себи.

VII

— Којешта, Лизо, каква књига, кад је мени самом овђе, овако са стране гледајући, одвратно. И не зато што сам незаинтересован. Све ми се то сада у души пробудило… А зар је могуће, побогу, да теби овђе није одвратно? Да, очевидно, много значи навика! Сам ђаво зна шта све навика може да учини од човјека. Је ли могуће да ти озбиљно мислиш да никад нећеш остарити, да ћеш увијек бити лијепа и да ће те овђе вјечно држати? Да и не говорим о томе како је овђе ужасно… Уосталом, ево шта ћу ти рећи о твом садашњем животу: мада си сада млада, привлачна и лијепа, душевна и оśећајна, ипак, знаш, кад сам се малочас освијестио, одмах ми је било одвратно што сам ту с тобом! Само пијан човјек може овамо да дође. А да си ти на другом мјесту, да живиш као остали добри људи, ја бих се теби не само удварао већ бих се и заљубио у тебе, радовао бих се и погледу твоме, а камоли ријечи; код капије бих те сачекивао, клечао бих пред тобом; гледао бих у теби своју вјереницу, и то бих сматрао за част. Не бих се усудио ни да помислим нешто нечисто о теби. А овђе, знам, треба да ти звиждукнем, и ти, шћела-не шћела, мораш поћи са мном; не водим рачуна ја о твојој вољи, већ ти о мојој. Потоњи сељак, кад постане најамник-надничар — ипак се сасвим не зароби, зна да има одређен рок. А ђе је твој рок? И помисли само: шта ти овђе дајеш? Шта продајеш? Душу, душу над којом нијеси господар, њу продајеш заједно с тијелом! Своју љубав дајеш на поругу свакој пијаници — љубав! А то је све, то је драги камен, ђевојачко благо — љубав! Има људи који би, да заслуже ту љубав, били готови душу да даду, да у смрт пођу. А колико се твоја љубав сада цијени? Ти си сва купљена, од главе до пете, и зашто онда да тражи љубав, кад и без љубави може да добије све. За ђевојку нема веће увреде, разумијеш ли ти то? Чуо сам, тјеше вас, будале, тобоже дозвољавају вам да имате овђе љубавнике. Па то је обично измотавање, превара, исмијавање, а ви вјерујете! Зар тај љубавник тебе заиста воли? Не вјерујем. Како може да те воли кад зна да ће те сад позвати неки други и њему отети. То је блудник, и ништа више! Поштује ли те он послије макар мало? Шта ти заједничко имаш с њим? Он се шегачи с тобом, и још те пљачка — у томе је сва његова љубав! Добро је још ако те не туче. А можда и туче. Питај ти тог љубавника, ако га имаш: да ли би се оженио тобом? У лице ће ти се насмијати, ако те још и не пљуне, или не изудара — а он сам можда не вриједи ни пребијене паре! И зато ти овђе свој живот упропашћујеш? Ваљда зато што те кафом поје и добро хране? А зашто те хране? Друга нека, поштена, такав залогај не би ни у уста узела, зато што зна зашто је хране. Ти си овђе дужна, и увијек ћеш бити дужна, и све до краја ћеш бити дужна, све дотле док не почну гости да те се гаде. А то ће брзо доћи; не уздај се у младост! Овђе све пролази у галопу. И онда ће те најурити и неће те газдарица просто избацити, већ ће много раније почети да се свађа с тобом, да те кори, да ти пребацује и псује — као да јој нијеси дала своје здравље, младост и душу своју без потребе изгубила, већ као да си ти њу упропастила, покрала и оћерала у просјаке. И не очекуј помоћ ниоткуда: напашће те и твоје другарице, само да се газдарици додворе, јер су овђе, у ропству, савјест и сажаљење одавно изгубиле. Поквариле су се, и тако одвратних, увредљивих псовки као што су њихове нема на свијету. Све ћеш овђе оставити, све, бесповратно, и здравље, и младост, и љепоту, и наде, и изгледаћеш у двадесет другој години као да ти је тридесет пета, и још моли бога да се не разболиш. Ти још сигурно мислиш: па то и није посао, већ провод! А тако тегобног и робијашког посла уопште нема на свијету, нити га је било. Срце би човјек могао исплакати. А ни ријеч нећеш смјети рећи кад те најуре одавде, већ ћеш отићи као кривац. Прећи ћеш на друго мјесто, затим на треће, и најзад ћеш се докотрљати и до Сенске улице. А тамо ће већ почети да те туку — друге њежности тамо нема; тамо гост уопште не умије да помилује док не изудара… Не вјерујеш да је тамо тако одвратно и ужасно? Пођи једном тамо, па се увјери својим очима… Ја сам једанпут, о Новој години, видио тамо једну — стајала је крај врата. Ишћерали су је њени да се малко смрзне, зато што је много плакала; и врата су за њом затворили. Било је тек девет сати ујутру, а она већ сасвим пијана, чупава, полунага, испребијана. Набијељена, а очи у модрицама, из носа и зуба иде крв — некакав кочијаш је удесио. Śела на камене степенице а у руци јој слана риба; плакала је наглас и нарицала нешто о свом „удесу”, а рибом ударала о степеник. А код тријема се искупили кочијаши и пијани војници и ругају јој се. Ти не вјерујеш да ћеш и ти то доживјети? И ја бих хтио да не вјерујем, али шта знаш, можда је прије једно десет или осам година, та иста, са сланом рибом дошла однекуд ту свјежа, као анђелак, невина и свјежа; за зло није знала и од сваке ријечи је црвењела. Можда је и она била исто тако поносна и увредљива као ти; није личила на друге, изгледала је као краљица, и била свјесна колика срећа очекује оног који би је заволио и она њега? А видиш како се свршило? И како је њој било на души ако се тог тренутка кад је ударала рибом о прљаве степенице, пијана и чупава, śетила цијеле своје прошлости, чистих година у родитељској кући, када је још ишла у школу и суśедов син је сачекивао на путу и клео се да ће је цијелог живота вољети, да ће јој живот дати, кад су једно другом дали ријеч да ће се вјечно вољети и вјенчати се чим порасту! Да, да, Лизо, бићеш срећна ако неђе у ћумезу, као она јутрос, умреш од тубијеркулозе. Кажеш да ћеш у болницу? Добро — однијеће те, али шта ћеш ако си газдарици још потребна? Туберкулоза је чудна болест то није врућица. Ту се човјек до потоњег тренутка нада и мисли да је здрав. Сам себе теши. А газдарици то и иде у рачун. Тако је то: душу си продала, а поред тога и паре дугујеш, значи, писнути не смијеш. А кад се смртно разболиш, сви ће ти окренути леђа и напустиће те зато што више нијеси ни за шта. Још ће те прекоријевати што мјесто заузимаш, што брже не умиреш. Једва ћеш их намолити да ти воде донесу, и даће ти је са псовком: „Кад ћеш већ једном црћи, ђубре једно, јечиш и сметаш нам да спавамо, а и гости се гаде.” То је истина; ја сам чуо такве ријечи. Гурнуће те на умору у најсмрдљивији кут у подруму — ђе су мрч и влага. Шта ћеш све, лежећи сама, да премишљаш! А кад умреш, туђа ће те рука на брзину опремити, уз гунђање и журбу — нико те неће благословити, нико неће за тобом уздахнути, гледаће да те се што пре отарасе. Купиће сандук, изнијети те, као што су данас ону јадницу износили: послије ће отићи у крчму да попију за твоју душу… У гробу лапавица, хладно, мокар снијег — неће ваљда због тебе гробари да се муче и да чисте. „Спуштај је, Вањуша. Гле, што ти је ,судбина’: и овђе је ноге дигла увис, курветина! Скрати конопце, ђаволе!” „Добро је тако.” „Како добро? Зар не видиш, накриво лежи. И она је човјек! Ану, бачај земљу!” Због тебе неће шћети ни да се свађају дуже. Затрпаће те што прије мокром, модром глином, и отићи у крчму… И ту је крај твојој успомени на земљи. Другима долазе на гроб ђеца, очеви, мужеви, а за тебе неће бити ни суза, ни уздаха, ни помена, и никад нико, нико на бијелом свијету неће ти доћи: твоје ће име нестати са лица земље као да никад нијеси ни постојала, као да се ни родила нијеси… Око тебе бара и блато… неће ти остати ништа друто него да ноћу, кад мртваци устају, лупаш у поклопац од сандука: „Пустите ме, добри људи, да поживим мало у свијету! Живјела сам, али живот нијесам оśетила; мој живот је отишао ни у шта; у крчми у Сенској улици су га пропили; пустите ме, добри људи, да још једном поживим!”

Толико сам био ударио у патетику да ми је грч већ стезао грло… одједном заћутах, са страхом се придигох, бојажљиво сагнуте главе и узнемирена срца почех да прислушкујем. Имао сам и од чега да се збуним. Одавно сам већ наслућивао да сам јој сву душу преврнуо и срце искидао, али што сам се више убјеђивао у то, све више сам желио да што брже и што потпуније постигнем циљ. Игра, игра ме је заносила; а, додуше, не само игра… Знао сам да говорим натегнуто, извјештачено, чак и књишки, а право речено, ја другачије нијесам ни умио, него баш „као из књиге”. Али, то ме није збуњивало, знао сам и оśећао да ће ме разумјети, и да баш то „књишко” може да потпомогне ствар. Међутим, сад, кад сам постигао ефект, одједном сам се уплашио. Морам рећи да никада, никада нијесам био свједок таквог очајања. Она је лежала ничице, чврсто загњуреног лица у јастук и обухватајући га обијема рукама. Груди су јој се цијепале. Њено младо тијело тресло се као у грчевима. Пригушеии јецаји у грудима гушили су је, кидали, и изненада би се јауцима и вриском отимали. Тада би још јаче заривала лице у кушин: није шћела да ту иједна жива душа дозна за њене муке и сузе. Цијепала је зубима кушин, угризла је и руку до крви (то сам касније видио); затим, зграбила је грчевито шакама расплетену косу, обамрла, упињући се да не јеца, задржавала дах и стискала зубе. Покушао сам као да јој нешто речем, да је молим да се смири; али оśетих: да не смијем, и одједном оśетих и сам неку дрхтавицу, скоро ужас, скочих и, пипајући у тами, нађох своје ствари и на брзину се спремих за одлазак. Било је мрачно; ма како да сам се трудио, ипак нијесам могао брзо да спремим. Одједном напипах кутију жижица и свијећњак са цијелом, још неначетом свијећом. Чим је свијетлост обасјала собу, Лиза скочи, śеде, и искеженог лица, са неким полулудим осмијејком, гледаше у мене скоро безумна. Сио сам поред ње и узео је за руке; она се таде освијести, полеће к мени, шћела је да ме загрли, али не смједе, и само мирно саже главу преда мном.

— Лизо, драга, није требало… опрости ми — почех, али она ми стеже руке тако снажно да оśетих да не говорим оно што треба, и заћутах.

— Ево ти моја адреса, Лизо, дођи к мени.

— Доћи ћу… — прошапута она одлучно, али још увијек не дижући главу.

— Ја сад идем, збогом… довиђења.

Кад сам устао, устаде и она и одједном сва поцрвење, зграби мараму са столице и огрну се њоме до грла. А онда се некако болно осмјехну, поцрвење и чудновато ме погледа. Било ми је тешко; журио сам да одем, да се изгубим.

— Причекајте — рече она одједном, већ у предсобљу, крај самих врата, држећи ме руком за шињел, журно остави свијећу и отрча натраг, сигурно се śетила нечег, или је шћела нешто да ми покаже. Кад је трчала, поцрвењела је као булка, очи су јој блистале, а на уснама се појавио осмијејак  — шта би то могло бити? Хтио-не хтио, морао сам да је причекам; она се врати тренутак касније и погледа ме као да је тражила опроштај. То уопште није више било оно лице, ни онај поглед као малоприје — мрачан, неповерљив и нетремичан. Поглед њен је сада био молећив, благ, а уједно и повјерљив, умиљат и бојажљив. Тако гледају ђеца оне које много воле и од којих нешто траже. Очи је имала свјетлосмеђе, дивне очи, живе, које су умјеле да изразе и љубав и дубоку мржњу. Без ријечи — као да сам ја, слично неком вишем бићу, морао све знати и без икаквих објашњења — пружила ми је цједуљу. Цијело њено лице је тог тренутка озарило наивно, скоро ђетиње одушевљење. Отворих савијену хартију. То је било писмо од неког студента медицине, или нешто слично — врло високопарна љубавна изјава, китњаста, али и пуна поштовања. Не śећам се сада добро израза, али се одлично śећам да је кроз висок стил пробијало истинско оśећање које се не може одглумити. Кад сам прочитао писмо до краја, срео ме је њен врео, радознао и ђетињски нестрпљив поглед. Упила је поглед у моје лице, и са нестрпљењем очекивала шта ћу рећи. У неколико ријечи, на брзину: али некако радосно и поносно, она ми објасни како је била на игранци у некој породици, код неких „врло, врло добрих људи, породичних људи, и ђе још ништа не знају, апсолутно ништа” — зато што је она овђе одскора и тек онако… и уопште није одлучила да остане,  и да ће обавезно отићи, чим плати дуг… А тамо је био и тај студент, цијеле вечери играо и разговарао с њом, и најзад се испоставило да је и он из Риге, да је још као дијете зна, да су се заједно играли  сами, врло давно да познаје и њене родитеље, „али о овоме, наравно, он ништа, апсолутно ништа не зна, и не сања! И онда је śутрадан послије игранке (прије три дана) послао писмо преко пријатељице са којом је ишла на ту игранку… и… то је све”.

Она некако стидљиво обори своје свијетле очи кад је завршила причу. Мрченици, чувала је писмо тог студента као драгоцјеност, и отрчала је по то своје једино благо не желећи да одем а да не дознам како и њу неко воли поштено и искрено, и да и са њом разговарају са поштовањем. Сигурно да је том писму било суђено да лежи и даље у кутији, без икаквог резултата. Али свеједно; убијеђен сам да је то писмо цијелог живота чувала као драгоцјеност, као свој понос и своје оправдање; и ето сад, у оваквом тренутку, śетила се писма, и донијела ми га да се наивно похвали преда мном, да се покаже преда мном, да видим писмо и да је похвалим. Ништа нијесам рекао, стегао сам јој руку и изашао. Страшно сам желио да одем… Прешао сам цио пут пјешке иако је мокар снијег и даље падао крупним пахуљицама. Био сам измучен, згажен, у недоумици. Али истина је већ свјетлуцала иза недоумице.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio Urednik dana stu 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst