Записи из подземља

— Зашто си дошла овамо? Упитах као са неким правом.

— Тако…

— А како је лијепо живјети у родитељској кући! Топло, слободно — своје гнијездо…

— А ако је горе?

„Треба наћи тон”, сину мени; „са сентименталношћу, изгледа, нећу много постићи.” Уосталом, то ми је само синуло. Кунем се да ме је стварно интересовала. Сем тога, био сам некако сав малаксао и нарочито расположен. И иајзад: лукавство и превара се тако лако саживе са оśећањима.

— Ко то каже? — пожурих да одговорим. — Додуше, свашта се дешава. Али ја сам увјерен да је тебе неко увриједио, и да су прије они криви пред тобом него ти пред њима. Ја, у ствари, још ништа не знам о твом животу, само, ђевојка као ти сигурно неће доћи овамо драговољно.

— А каква сам ја ђевојка? — прошапута она једва чујно, али ја сам чуо.

До ђавола, па ја то ласкам. То је одвратно! А можда је и добро… Она је ћутала.

— Знаш, Лиза, рећи ћу ти нешто о себи. Да сам имао од ђетињства породицу, не бих био овакав као сада. Ја о томе често мислим. Ма како да је у породици рђаво, ипак су то отац и мајка, а не туђини, непријатељи. Макар једном у години озариће те њихова љубав. Знаш ипак да си код своје куће. А ја сам, ето, одрастао без породице; зато сам сигурно и постао тако… неоśетљив… Заћутао сам и чекао. „Можда ме не разумије”, помислих…додуше, и јесте смијешно: дајем поуке.”

— Кад бих ја био отац и имао шћер, чини ми се да бих њу више волио од синова — започех издалека, некако узгред, да је разонодим. Признајем да сам црвенио.

— А зашто? — запита она.

А, значи, слуша ме!

— Тако, ни сам не знам, Лизо. Видиш, познавао сам једног оца који је био строг и суров човјек, али пред шћером је клечао, руке и ноге јој љубио, није могао да је се нагледа. Заиста! Она игра на забави, а он стоји по пет сати на једном мјесту и не скида очију са ње. Полудио је за њом; и ја то схватам. Ноћу, понекад, она је уморна и тврдо спава; а он устане и оде да је заспалу љуби и прекрсти. Он иде у прљавом капуту, тврдица је за све, а њој купује од потоњих пара, даје богате поклоне и не може се нарадовати кад јој се поклон свиди. Отац увијек више воли ћерке него мајка. Понека ђевојка весело код куће живи! Ја, чини ми се, не бих ни удавао своју ћерку.

— Како то? — запита она и једва се осмјехну.

— Био бих љубоморан, бога ми. Како то да она другога почне да љуби? Туђинца да воли више од оца? То је тешко замислити. Наравно, све су то будалаштине; и сваки се отац најзад уразуми. Али ја бих се, чини ми се, још прије него што је удам изио од брига. Свима бих младожењама налазио мане. А ипак бих је дао за онога кога она воли. Онај кога кћи сама заволи оцу изгледа увијек најгори. То је несумњиво тако. Много зла има у породицама због тога.

— Има и таквих очева који су спремни чак и да продаду своју кћер, а не само да је часно удаду — рече она изненада.

А, то ли је!

— То бива, Лизо, у проклетим породицама, ђе нема ни бога ни љубави, — ватрено наставих — а ђе нема љубави, ни разума нема! Има таквих породица, то је истина. Али ја не говорим о њима. Ти, очигледно, нијеси виђела добра у својој породици кад тако говориш. Сигурно си била несрећна. Хм… То се дешава највише због сиротиње.

— Зар је, код господе боље? Поштени људи и у сиротињи лијепо живе.

— Хм… да. Можда. Само, и ово не заборави, Лизо: човјек воли да мјери своју несрећу, а своју срећу не мјери. Кад би и срећу мјерио како треба, видио би да има од свега и код њега… А кад је у породици све добро, бог милостив, нађе се добар муж, воли те, пази, не одваја се од тебе, лијепо је у таквој породици, Понекад, чак и кад се невоље трпе, ипак је добро. А ђе невоља нема? Удаћеш се можда, и виђети сама. Узми, на примјер, прво вријеме брака са оним кога волиш: колико је ту понекад среће! Свуда срећа! У прво вријеме се чак и свађе са мужем лијепо свршавају. Понека жена, што више воли мужа, утолико чешће свађу започиње. То је истина — познавао сам такву жену; „толико те”, каже. ,,много волим да те од љубави мучим — а ти треба то да оśетиш,”

Знаш ли да човјек може из љубави хотимично да мучи? Најчешће то чине жене. А у себи мисле: „Зато ћу га послије тако вољети, тако миловати, да није гријех ако га сада мало и помучим.” И сви се у кући радују, и лијепо је, весело, мирно и поштено… А понеке жене су љубоморне. Познавао сам и једну такву. Ако муж некуд оде — не може да издржи: усред ноћи одјури из куће и иде да види кришом да није тамо, у тој кући, са другом. То је већ зло. И она сама зна да је то рђаво, и срце јој замире и пати, али она воли, и све чини из љубави. И како је лијепо помирити се послије свађе, сама признаш кривицу, или опростиш! И тако је и мужу и жени лијепо, одједном тако добро, као да су се поново срели, поново вјенчали и љубав поново почела. И нико, нико не треба да зна шта се дешава између мужа и жене ако се њих двоје воле. Ма каква свађа била, ни рођену мајку не зови да пресуди, нити да једно о другоме причате. Муж и жена су сами себи судије. Љубав је божја тајна, и мора остати скривена од свих туђих очију, ма шта се тамо одигравало. Љубав је од тога још светија и боља. Муж и жена се тада више поштују, а на поштовању се много штошта заснива… Ако је већ једном била љубав, ако сте се из љубави вјенчали, зашто би онда прошла та љубав! Зар се она не може одржати? Риједак је случај кад се то не може. Ако добијеш за мужа човјека доброг и поштеног, зашто онда да прође љубав? Додуше, проћи ће прва брачна љубав, али послије ће доћи друга, још боља. Душевно ће се они спојити, све ће послове заједнкчки обављати, неће имати таини међу се. А кад дођу ђеца, онда ће и најтеже вријеме изгледати као срећа; само треба вољети и бити храбар. Онда ти се тек рад мили; понекад се због ђеце и хљеба одричеш, па и то се човјеку мили. Ђеца ће тебе зато послије вољети; за себе, дакле, штедиш. Ђеца расту, ти оśећаш да им служиш као примјер, да си им потпора. И кад умреш, ђеца ће цијелог живота носити у себи твоја оśећања и мисли, онако како су их од тебе добили, постаће твоја слика и прилика. Дакле, то је велика дужност. Како да се онда отац и мати не сједине још јаче! Кажу да те тешко имати ђеце. Ко то говори? То је срећа небеска! Волиш ли ти малу ђецу, Лизо? Ја их невјероватно волим. Ето, на примјер, румени малишан сиса твоју дојку; којег мужа неће срце повући жени кад је гледа са својим ђететом! Ђетуште румено, пуначко, бацака се, мази се; ножице и ручице једре, ноктићи чисти, и тако мали да је смијешно гледати, а очице као да већ све разумију. Док сиса дира ти дојку руком, игра се. Приђе ли отац, пусти дојку, сав се извија назад, погледа у оца и засмије се као да је нешто богзна како смијешно — и опет почне да сиса. Или тек наједаред уједе мајку за дојку, ако му већ ничу зубићи, и очицама некако попреко гледа у њу: „Видиш, угризао сам те!” Зар то није потпуна срећа кад су њих троје заједно: муж, жена и дете? Због таквих тренутака може се много штошта опростити. Да, Лизо, треба прво човјек сам да научи да живи, па тек послије друге да осуђује! „Сличицама, ево таквим сличицама треба тебе побиједити”, помислих у себи, иако сам, бог ми је свједок, говорио са оśећањем, и одједном поцрвењех: „А шта, ако она неочекивано тек прсне у грохотан смијех, куд ћу онда?” Та ме је идеја довела до помаме. При крају онога што сам говорио заиста сам се загријао, и сад ме је сујета пекла…

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio Urednik dana stu 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst