Записи из подземља

Śутрадан рано ујутро сам се пробудио, скочио тако узбуђен као да сад одмах треба да идем, и да све има одмах да започне. Веровао сам да ће се тога дана десити, и то неочекивано, неки радикални прелом у мом животу. Можда је то долазило од неумијешности, тек, цијелог живота, при сваком и најмањем догађају, мени се чинило увијек да сада има да наступи радикални прелом у мом животу. Отишао сам, додуше, на своју дужност као и обично, али сам клиснуо кући два сата раније да се спремим. Мислио сам: „Главно је да не дођем први; иначе ће помислити: види како се обрадовао.” Али, таквих главних ствари било је на хиљаде, и оне су ме узбуђивале до изнемоглости. Лично сам још једаппут очистио чизме, е их Аполон ни за шта на свијету не би очистио двапут дневно, сматрајући да то није ред. Чистио сам их, пошто сам претходно украо четке из предсобља, да ме он некако не опази, е би ме презирао. Затим сам детаљно прегледао одијело и видио да је старо, излизано и изношено. И сувише сам постао неуредан! Мундир је, додуше, био још доста уредан, али нијесам могао у њему да идем на ручак. А што је најглавније: на панталонама, баш на кољену, стоји огромна жута мрља. Предоśећао сам да ће ми сама та мрља одузети девет десетина мог достојанства. Знао сам исто тако и то да је ниско тако мислити. „Али, сад није вријеме за размишљања, сад наступа стварност”, мислио сам и губио храброст. Исто тако, одлично сам знао да сва та факта чудовишно увеличавам; али шта да радим — нијесам више могао да се савладам, већ ме је и грозница тресла. Са очајањем сам замишљао како ће ме са висине и хладно дочекати онај „подлац” Звјерков, са каквим ће ме тупим, неодољивим презиром гледати онај глупи Трудољубов; како ће се она буба Ферфичкин одвратно и безочно кикотати на мој рачун, само да би се додворио Звјеркову; како ће Симонов све то у себи одлично разумјети, и како ће ме презирати због нискости моје сујете и малодушности, а, што је најглавније, како ће све то бити биједно, непоетично и банално.

Разумије се, најбоље би било не ићи. Али, то је сасвим немогуће: кад мене почне нешто да вуче, онда ме жеља обузме и срце полети. Ја бих се, наравно, кидао доцније цијелог жквота: „А, ти си се уплашио, од стварности се уплашио!” Напротив, страсно сам желио да докажем цијелој тој „багри” да нијесам таква кукавица као што изгледам. И не само то: у најјачем пароксизму грознице кукавичлука сањао сам да их побиједим, занесем и наћерам да ме заволе — макар само „због узвишености мојих мисли и несумњиве духовитости”. Они ће напустити Звјеркова; Звјерков ће седети по страни, и ћутати, и стиђети се, а ја ћу га згазити. Затим, затим ћу се можда измирити, и испићемо братски на „ти”; али највише ме је љутило и вријеђало то што сам тог истог часа тачно и сигурно знао да мени, у ствари, све то не треба, да уопште не желим ни да их газим, нити да их покоравам и очаравам, и да за цио резултат, кад бих га чак и постигао, ја лично не бих дао ни пребијене паре. О, како сам молио бога да тај дан прође! Са неизрецивом тугом прилазио сам прозору, отварао окно и загледао се у сиву завјесу мокрог снијега који је падао у густим пахуљицама…

Најзад, на мом рђавом зидном сату прошишта пет. Зграбио сам капут и, трудећи се да не погледам у Аполона, који је још јутрос очекивао од мене плату, али због глупости своје није хтио да затражи — клиснух поред њега на врата, и кочијама, које сам био хотимично изнајмио за потоњих пола рубље, довезох се као господин пред Hôtel de Paris.

IV

Још синоћ сам знао да ћу доћи први. Али, није било у питању само то. Не само што никог од њих није било, већ сам једва и пронашао собу. Сто још није био сасвим постављен. Шта то има да значи? Послије многих распитиваља дознао сам, најзад, од послуге да је ручак заказан за шест, а не за пет часова. То су ми потврдили и у бифеу. Било ме је срамота да се даље распитујем. Тек је било пет сати и двадесет и пет минута. Ако су променили вријеме, требало је обавезно да ме извијесте, зато и постоји пошта, а не да ме излажу „срамоти” и пред самим собом и… и не бар пред послугом. Śедох; келнер поче да поставља; у његовом присуству оśетио сам се још више увријеђен. Око шест сати, сем упаљених лампи, унесоше још и свеће.

Келнеру није ни на ум пало да их унесе чим сам ја стигао.

У сусjедној соби ручала су за посебним столовима некаква два мрачна поśетиоца, наизглед љутити и ћутљиви. У једној од удаљених соба било је врло бучно, чак су викали; чуо се грохотан смијех великог друштва, затим и некаква одвратна вриска на француском: на ручку је било и дама. Једном ријечју, све је било веома одвратно. Ријетко сам још некад преживљавао тако одвратне тренутке, и кад се они у шест сати сви заједно појавише, ја им се у првом тренутку обрадовах као неким ослободиоцима, те умало што нијесам заборавио да треба да изгледам увријеђен.

Звјерков је ушао први, очевидно предњачећи. Сви су се смијали; али кад мене опази, Звјерков се испрси, приђе ми лежерно, њишући се помало у струку као да кокетира, и пружи ми нежно руку, али не баш умиљато, већ с неком обазривом, скоро генералском учтивошћу, као да се пружајући руку чувао од нечега. А ја сам: напротив, замишљао да ће се чим уђе закикотати својим ранијим смијехом, танким и са потцикивањем, и да ће од првих ријечи почети да збија своје недуховите шале и доśетке. За то сам се спремао још од синоћ; али никако нијесам очекивао овај поглед с висине иову генералску углађеност. Сматрао је, значи, да је неизмерно виши од мене у сваком погледу. Да је хтио само да ме увреијди својим генералским држањем, то још не би било оно најгоре — мислио сам у себи, — ја бих му већ некако вратио истом мјером. Али, ако је стварно, без икакве жеље да ме тиме вријеђа, у његовом овнујском тикву заśела мисао да је неизмерно виши од мене и да може да се опходи са мном једино са извjесном снисходљивошћу — шта онда? Сама та претпоставка почела је да ме гуши.

— Са чуђењем сам дознао о вашој жељи да будете с нама на овом ручку — поче он врскајући, шапћући и развлачећи ријечи, што раније није чинио.

— Ми се некако уопште нисмо виђали. Ви нас избjегавате. А не би требало. Ми ниjeсмо тако страшни као што вам се то чини. Е па, у сваком случају, радујем се што ћемо обновити…

И он се немарно окрену да метне шешир на прозор.

— Чекате ли одавно? — запита Трудољубов.

— Дошао сам тачно у пет сата, као што сте ми јуче рекли — одговорих гласно и са љутњом која је наговјештавала блиску експлозију.

— Зар му нијеси јавио да смо промиjенили вријеме? — окрете се Трудољубов Симонову.

— Нијесам. Заборавио сам — одговори овај, али без икаквог кајања, и чак без извињења пође да види шта је са закуском.

— Дакле, ви сте овђе већ читав сат! Ох, јадниче! — узвикну подсмјешљиво Звјерков, јер то је, по његовим схватањима, заиста морало бити невjероватно смијешно. А за њим се закикота својим подлим и звонким као у пудлице гласом она хуља Ферфичкин. И њему се мој положај учинио и сувише конфузан и смијешан.

— То уопште није смијешно! — повиках ја Ферфичкину, љутећи се све више. — Нијесам ја крив, већ други! Нијесу сматрали за потребно да ми јаве. То је, то је… просто ружно.

— Не само ружно већ и нешто друго — прогунђа Трудољубов, наивно ме узимајући у заштиту.

— Ви сте и сувише благи. То је просто неучтивост. Наравно, није намjерна. И како је то Симонов… Хм!

— Кад би се са мном тако нашалили, — примијети Ферфичкин — ја бих…

— Па зашто ниjeсте бар захтjевали да вас нечим послуже — прекиде Звјерков — или да сте просто затражили ручак, не чекајући нас.

— Признаћете и сами да сам то могао учинити без ичије дозволе — одбрусих ја. — Ако сам чекао, то значи…

— Śедајмо, господо — повика Симонов улазећи у собу. — Све је готово. За шампањац одговарам, одлично је расхлађен… Та ја нијесам знао ђе је ваш стан; како сам могао да вас тражим? — окрену се он изненада мени, али опет некако избегавајући да ме погледа. Очигледно је имао нешто против мене. Значи, послије синоћњег сусрета се предомислио. Сви śедоше. Сједох и ја. Сто је био округао. С моје леве стране био је Трудољубов, а са десне Симонов. Звјерков је śедио наспрам мене, а Ферфичкин поред њега, између њега и Трудољубова.

— А реците, ви радите… у секретаријату? — продужи Звјерков да се интересује за мене. Видећи ме збуњеног, он је озбиљно уобразио да мене треба одобровољити и такорећи охрабрити.

„Шта је њему, хоће ваљда да га гађам овом флашом”, помислих ја бијесан. Ненавикнут на све то, љутио сам се невјероватно брзо.

— У Н-тој канцеларији — одговорих одсјечно, гледајући у тањир.

— И… зар вам се то исплати? Ре-ците, шта вас ја на-тјерало да оставите ранију службу.

— То ме је на-ћерало што сам хтио да оставим ранију службу — развукох ја још трипут више, скоро не владајући собом. Ферфичкин прште у смијех. Симонов ме иронично одмјери, а Трудољубов престаде да једе и радознало поче да ме посматра. Звјеркову би непријатно, али се правио као да није примијетио мој тон.

— Д-а-а, а како ваша зарада?

— Каква зарада?

— То јест, п-плата?

— А што ви мене испитујете?

Додуше, одмах сам казао колику плату примам. Страшно сам црвенио.

— Сиротињски — каза Звјерков важним тоном.

— Да, с таквом платом се не може по ресторанима ручавати! — безобразно додаде Ферфичкин.

— По мом мишљењу, то је просто биједно — озбиљно рече Трудољубов.

— И како сте само омршавили, како сте се промијенили… од оног доба… — додаде Звјерков, али не без злобе, и са неким безочним сажаљењем, разгледајући и мене и моје одијело.

— Ма немојте га више збуњивати— кикоћући се узвикну Ферфичкин.

— Поштовани господине, знајте да се ја уопште не збуњујем, — планух ја најзад — јесте ли чули? Ја ручам овђе у кафе-ресторану, за сво је паре, за своје. а не за туђе, то имајте на уму, м’сје Ферфичкин.

— Ка-ко! Па ко овђе не руча за своје паре? Ви као да… — насрну Ферфичкин, црвен као рак,

гледајући ме острвљено право у очи.

— Та-ко — одговорих ја оśећајући да сам далеко забраздио; — и мислим да би било боље да

пређемо на паметнији разговор.

— Ви, изгледа, намјеравате да покажете своју памет?

— Не узнемирујте се, господо, због тога, то би овђе било потпуно сувишно.

— Та шта сте се ви, господине мој, раскокодакали, а? Да нијесте већ шенули у том вашем љепартману?

— Доста, господо, доста! — повика заповједнички Звјерков.

— Како је то глупо! — прогунђа Симонов.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio Urednik dana stu 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst