Записи из подземља

Мени се учинило да ће испасти врло лијепо ако изненада понудим свој улог, да ће сви одједном бити побијеђени и погледаће у мене са поштовањем.

— Зар и ви хоћете? — незадовољно примијети Симонов, избјегавајући некако да ме погледа.

Прочитао је моје побуде. Разбјешњело ме је то што ме зна до дна душе,

— А него шта? Па и ја сам, чини ми се, друг, и, признајем, веома ми је криво што сте мене

заобишли — засиктах.

— А како смо могли да вас нађемо? — грубо се убаштра Ферфичкин.

— Ви сте увијек били у затегнутим односима са Звјерковим — додаде Трудољубов, мрштећи се.

Али ја сам се већ био залетио и нијесам више могао да се зауставим.

— Ја мислим да о томе нема нико права да говори — одговорих дрхтавим гласом, као да се

богзна шта десило. — Можда баш зато и хоћу што смо раније били у затегнутим односима.

— Ех, ко ће вас и разумјети… све нека узвишена оśећања — подсмијехну се Трудољубов.

— Уписаћемо вас, — одлучи Симонов обраћајући се мени — дакле, śутра у пет сати, Hôtel de Paris, немојте погријешити.

— А новац! — каза Ферфичкин полугласно показујући главом Симонову иза мене, али нагло

заћута јер се чак и Симонов збунио.

— Доста! — рече Трудољубов устајући. — Кад му је баш толико стало, нека дође.

— Али то је наше друштво, интимно, пријатељско — љутио се Ферфичкин узимајући шешир. — То није званичан скуп.

— Можда ми уопште не желимо да дођете…

И они одоше. Ферфичкин, одлазећи, није се ни поздравио са мном, а Трудољубов је једва климнуо главом и не погледавши ме. Симонов, са којим сам остао насамо, био је у некој непријатној недоумици и чудновато ме погледа. Нити је он сео, нити је мене понудио да седнем.

— Хм… да… дакле, śутра. Новац ћете ми сад предати? Да будем сигуран — промрнџа он збуњено.

Ја планух, али се одједном śетих да, већ не памтим откад, дугујем Симонову петнаест рубаља.

Ја то, додуше, никада нијесам заборављао, али нијесам ни враћао.

— Признаћете, Симонове, да нијесам могао знати, долазећи овамо… и страшно ми је криво што сам заборавио…

— Добро, добро, не мари. Платићете śутра, послије ручка. Ја сам тражио само да бих знао… Молим вас да се…

Одједном прекиде и поче да хода по соби још нервознији. Корачајући, газио је прво петама, и тако још јаче лупао

— Да вас ја не задржавам? — запитах послије краћег ћутања.

— О, не! — трже се он одједном. — Управо, да. Знате, треба још да свратим… Ту у близиви… додаде као да се извињава и стидећи се мало…

— Ах, боже мој! Па што не кажете? — узвикнух ја и зграбих капу са чудном ноншалантношћу, која ми је ни сам не знам откуда дошла.

— То није далеко… Свега неколико корака… — понављао је Симонов, испраћајући ме до предсобља ужурбано, што му уопште није добро стајало. — Дакле, śутра, тачно у пет сати! — викну ми већ на степеницама; много је био задовољан што одлазим. А ја сам просто био бијесан.

„Ех, шта ми је требало да се истрчим!” шкрипао сам зубима корачајући улицом. „Да дајем ручак том подлацу, тој свињи Звјеркову. Не треба ићи, и тачка. Баш ме брига! Нијесам ваљда обавезан! Śутра ћу извијестити Симонова поштом…” Али зато сам управо и бијеснео што сам сигурно знао да ћу отићи, да ћу за инат отићи. И уколико је нетактичније и непристојније што идем, утолико ћу прије отићи. Постојала је озбиљна сметња, а и разлог да не идем: нијесам имао новаца. Свега сам имао девет рубаља. Али од тога је требало још колико śутра дати седам рубаља Аполону, мојем слуги, који је служио код мене за седам рубаља, са својом храном. Аполону се морао дати новац, због његове нарави. Али о тој хуљи, о тој мојој рак-рани, рећи ћу нешто касније. Ипак, знао сам да му нећу новац дати и да ћу обавезно отићи на ручак. Те ноћи сам сањао најодвратније снове. Није ни чудо: цијеле вечери су ме притискивале као мора успомене на робијашке дане мог ђачког живота и никако нијесам могао да их се отресем. Стрпали су ме били у ту школу моји далеки рођаци, од којих сам зависио и о којима отад ништа више не знам — гурнули су ме, јадно сироче, већ утученог њиховим пријекорима, већ брижног, ћутљивог и тако уплашеног да сам од свега зазирао. Другови су ме дочекали са злобним и немилосрдним подсмијевањем, зато што нијесам био налик ни на једног од њих. Ја, међутим, нијесам могао да поднесем подсмијевање; нијесам могао да се тако лако саживим као што су се они лако навикавали један на другог. Одмах сам их омрзнуо и повукао се од свих у бојажљиву, увријеђену и неизмерну гордост. Њихова грубост ме је доводила до помаме. Они су цинички исмијевали моје лице, моју неспретну појаву — а каква су глупа лица имали они сами! У нашој школи изрази лица су некако нарочито постајали глупи и мијењали се. Колико је дивне ђеце додило ту. А послије неколико година одвратно их је било и погледати. Још у својој шеснаестој години тужно сам их посматрао и чудио се; већ тада ме је запрепастило ситничарство њиховог мишљења, глупости њиховог рада, игара и разговора. Нијесу схватали најпотребније ствари, нијесу се интересовали за најважније и најупадљивије појаве, тако да сам их и нехотице почео да сматрам за ниже од себе. Није ме на то терала увријеђена сујета и, тако вам бога, не досађујте ми баналним и већ отужним одговором: „да сам ја само сањао, а они су већ онда схватали стварни живот”. Ништа они нијесу разумијевали, никакав стваран живот. И кунем вам се, то ме је баш код њих и до водило до бијеса. Напротив, најочигледнију стварност која је просто бола очи они су схватали фантастично глупо, и већ тад су навикли да се клањају само успјеху. Све што је било правично, али понижено и утучено, то су они свирепо исмијевали. Сматрали су да чин значи памет и већ у шеснаестој години расправљали су о уносним мјесташцима. Много штошта је, разумије се, долазило од глупости и рђавих примјера којима су непрестано били окружени у животу. Покварени су били ужасно. Наравно, и у томе је било много формалног. Неки намјештен цинизам; младост и извјесна свејжина избијали су из њих и покрај њихове покварености; али ни та свјежина није била привлачна, испољавала се у неком развратном поступку. Мрзио сам их страшно, иако сам, можда, био и гори од њих. Они су ми враћали мило за драго, и нијесу скривали своју одвратност према мени. Ја, међутим, и нијесам више чезнуо за њиховом љубављу — напротив, стално сам жудио да видим њихово унижење. Да бих се спасио њихових подсмијеха, почео сам свјесно добро да учим, и пробио се међу најбоље ђаке. То им је импоновало. Поред тога, сви су почели мало да схватају да сам ја прочитао већ и такве књиге какве они уопште нијесу могли читати, и да сам разумијевао ствари (које нијесу улазиле у састав нашег школског програма) за које они нијесу ни чули. Са подсмијехом су гледали они и на то, али у души су ме ипак цијенили, утолико прије што су и професори због моје начитаности обраћали на мене пажњу. Исмијевање је престало, али је остало непријатељство и усталили су се хладни, затегнути односи. На крају, ја сам нијесам издржао: са годинама се развијало у мени оśећање потребе за људима и пријатељима. Покушао сам да се зближим са понекима, али је то зближавање испадало увијек некако неприродно, и зато се само од себе све опет распадало. Стекао сам једном чак и пријатеља. Али тад сам већ био деспот у души; хтио сам да владам неограничено над његовом душом, и да му накалемим презир према околини; захтијевао сам од њега да охоло и коначно раскине са том средином. Уплашио сам га својим страсним пријатељством; доводио сам га до суза, до грчева а био је наиван и предана душа; и кад ми се сав предао, одмах сам га омрзнуо и одгурнуо од себе — и управо као да ми је био потребан само зато да га побиједим, само зато да га потчиним… Али, остале нијесам могао да побиједим; мој пријатељ исто тако није ни на ког од тих других личио, и представљао је редак изузетак. По завршетку школе прва брига ми је била да напустим специјалну службу за коју сам се спремао, да покидам све везе, прокунем прошлост и да је покопам… И сам ђаво зна зашто сам се послије свега тога одвукао до Симонова!

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio Urednik dana stu 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst