Записи из подземља

Рећи ћете да је банално и подло износити све то сад на пијацу, сад, послије толиких заноса и суза које сам сам признао. Зашто да је подло? Зар мислите, господо, да се ја стидим тога и да је све то глупље од било чега у вашем животу! Поред тога, вјерујте, понешто и није било баш тако рђаво смишљено… Није се баш све одигравало на језеру Комо. Уосталом, ви сте у праву: заиста је све тривијално и подло. А најподлије је то што сам почео пред вама да се правдам и још подлије што чиним баш ову примједбу. Уосталом, доста! Иначе никад краја: биће све једно подлије од другог…

Дуже од три мјесеца нијесам никако могао непрекидно да сањам, и почео бих да оśећам неодољиву потребу да се вратим у друштво. Заронити у друштво значило је за мене отићи у поśету мом шефу канцеларије, Антону Антоничу Сјеточкину. То је био мој једини стални познаник у току цијелог живота; данас се и сам томе чудим. Али, и к њему сам одлазио само онда кад би наступио одређен период и моји снови достизали до такве среће да ми је неизоставно било потребно да се загрлим са свим људима и са цјелим човјечанством; а за то је требало имати бар једног живог човјека – човјека који стварно постоји. До Антона Антонича могло се ићи само уторком (његов дан); према томе, морао сам и потребу да се загрлим са цијелим човјечанством подешавати увијек према уторку.

Тај Антон Антонич становао је код Пет углова, на четвртом спрату, у четири мале собице, све једна мања од друге, и изгледале су врло сиротињски. Имао је у кући двије кћери и њихову тетку, која је увијек служила чај. Једна кћи је имала тринаест, а друга четрнаест година, обје прћастих носева, — оне су ме страшно збуњивале зато што су стално нешто шапутале и кикотале се.

Домаћин је обично śедио у кабинету, на кожном дивану, за столом, са неким сиједим гостом, чиновником из нашег или чак из другог надлештва. Више од два-три госта, и увијек иста, нијесам видио никад. Разговарали су о порези, о расправама у Сенату, о платама, о унапређењима, о његовом превасходству, о начину да се човјек допадне итд. Био сам стрпљив да одсједим као будала по три-четири сата поред тих људи слушајући их, док сам нијесам смио ни умио ни о чему да запођенем разговор с њима. Просто бих заглупавио, по неколико пута бих се презнојавао, нада мном би лебдјела парализа; али, то је било и добро, и корисно. Кад бих се вратио кући, ја бих за неко вријеме; одлагао жељу да се загрлим са цијелим човјечанством.

Имао сам, додуше, још једног познаника, Симонова, свог бившег школског друга. Имао сам много школских другова у Петрограду, али нијесам с њима одржавао пријатељство, чак сам престао и да се поздрављам с њима на улици. Можда сам само зато и прешао у друго надлештво – да не будем заједно с њима, и да одједном прекинем са цијелим својим мрским ђетињством. Нека је проклета и та школа, то ужасно доба робијања! Једном ријечју, разишао сам се са друговима чим сам изишао на слободу. Остало их је двојица-тројица са којима сам се поздрављао при сусрету. Међу њима је био и Симонов, који се у школи није ничим одликовао: био је миран и сталожен, али ја сам у њему опазио извјесну независност карактера, и чак поштење. Мислим чак да није био много ограничен. Ми смо некад имали свијетлих тренутака, само нијесу дуго трајали — некако их је одједном изила магла и тама. Њему су, изгледа, те успомене падале тешко, и чини ми се да се све бојао да не пређем на ранији тон. Наслућивао сам да сам му одвратан, али ипак сам га поśећивао, јер нијесам био још у то потпуно убијеђен.

Ето тако, једног четвртка, кад нијесам могао да поднесем своју усамљеност, а знајући да су четвртком код Антона Антонича врата затворена, śетио сам се Симонова. Пењући се на четврти спрат до њега, мислио сам управо о томе да сам том господину увијек на терету и да је боље да не идем. Али како је увијек тако испадало да су ме слична размишљања баш подстицала да западнем у двосмислене ситуације — ушао сам. Скоро је година дана прошла од мог потоњег виђења са Симоновим.

III

Код њега сам затекао још двојицу својих школских другова. Расправљали су, очигледно, о врло важној ствари. На мој долазак ниједан од њих није обратио скоро никакву пажњу, што је било доста чудно, јер се нијесам виђао с њима годинама. Очигледно су ме сматрали за обичну муву. Тако ме нијесу третирали ни у школи, мада су ме тамо сви мрзјели. Ја сам, наравно, схватио да су ме морали сада презирати због неуспеха у служби, а и зато што сам се и сувише запустио, носио похабано одијело, и још друго — што је све у њиховим очима значило неки доказ моје неспособности и сићушног значаја. Али ипак, нијесам очекивао такво презрење. Симонов се чак зачудио мом доласку. Он се и раније увијек некако чудио мом доласку. Све ме је то збунило и запрепастило; сио сам доста тужан и почео да слушам о чему расправљају.

Водио се озбиљан и чак ватрен разговор о опроштајном ручку који су ова господа  шћела śутра заједно да приреде свом другу Звјеркову, официру, који је одлазио некуд у провинцију. М’сје Звјерков био је у току цијелог школовања и мој школски друг. Нарочито сам га почео мрźети у вишим разредима. У нижим разредима био је само љепушкаст, несташан ђетић, кога су сви вољели. Ја сам га, додуше, мрзио већ и у нижим разредима, и управо зато што је био лијеп и несташан. Увијек је слабо учио — и што даље, све горе, — међутим, добро је свршио школу зато што је имао везу. У току посљедње године у нашој школи добио је у насљедство двјеста душа, а како смо сви ми били сиротиња, он поче пред нама да се размеће. Био је то до крајности баналан тип, али ипак добар дечко, чак и тада кад се разметао.

Међутим, без обзира на фантастичне и фразерске форме у којима смо ми тада замишљали част и понос, сви наши, лише мањег броја њих, улагивали су се Звјеркову, и утолико више уколико се он више разметао. И нијесу му се улагивали због неке користи, већ зато што је био човјек кога је природа обасула својим даровима. Поред тога, међу нама је било уобичајено да Звјеркова сматрамо као специјалисту у области вјештине и лијепих манира. Ово потоње ме је нарочито љутило. Мрзио сам продоран звук његовог самоувјереног гласа, обожавање својих властитих духовитости, које су испадале врло глупе, мада је имао оштар језик; мрзио сам његово лијепо али приглупо лице (за које бих, међутим, врло радо промијенио своје паметно) и ноншалантне официрске манире људи четрдесетих година. Мрзио сам оно што је причао о својим будућим успјесима код жена (није се усуђивао да почне са женама док још нема официрске еполете, и нестрпљиво их је очекивао) и о томе како ће сваког тренутка излазити на двобој. Śећам се како сам се, увијек ћутљив, неочекивано посвађао са Звјерковим кад је једном, у слободно вријеме, причајући са друговима о јагодама и разигран као мало штене на сунцу, одједном изјавио да ниједну младу сељанку у свом селу неће оставити на миру, да је то — droit de seigneur), а сељаке ће, ако се усуде да се буне, све одреда ишибати и свима, тим брадатим гадовима, одредити двоструки намет.

Наши простаци су аплаудирали Звјеркову — а ја се посвађах с њим, само не из жалости према ђевојкама и њиховим очевима, већ зато што су толико пљескали таквом инсекту. Побиједио сам тада. Међутим, иако је био глуп, Звјерков је био весео и дрзак, и зато је умио све да окрене на смијех, тако да ја ипак нијесам сасвим изашао као побједник: смијех је био његов дио побједе. Он ме је касније неколико пута побјеђивао, али без злобе, некако у шали, узгред, и са смијехом. Ја сам на то злобно и презриво ћутао и нијесам му одговарао.

По завршетку школовања покушао је да ми се приближи — нијесам се много противио зато што ми је то ласкало; али убрзо смо се разишли, што је и било сасвим природно. Затим сам чуо о његовим војно-поручничким успјесима, о томе како лумпује. Затим се пронијеше вести како напредује у служби. Више ме није поздрављао на улици и ја сам наслутио да се боји компромитовања ако се буде поздрављао са тако безначајном личношћу као што сам ја. Једанпут сам га видио и у позоришту, на трећем балкону, већ са акселбандима. Улагивао се и удварао шћерима једног веома старог генерала. За неке три године Звјерков је много попустио, мада је био још доста лијеп и окретан. Некако је поднадуо и почео да се гоји. Виђело се да ће се до тридесете потпуно опустити…

Ето, томе Звјеркову, који је одлазио на нову дужност, другови су шћели да приреде ручак. Они су стално, у току све три године, одржавали везе с њим, иако се, то тврдо вјерујем, нијесу сматрали њему равни.

Од два Симоновљева госта први се звао Ферфичкин, руски Немац — човјек малог раста, будала са мајмунским лицем који је засмијавао ове, мој најљући непријатељ још из нижих разреда — подао, дрзак, хвалисавац, који је изигравао веома оśетљиву самоувјереност, мада је, наравно, у души био кукавица. Ферфичкин је био један од Звјерковљевих обожавалаца који су се смишљено удварали Звјеркову и често узајмљивали од њега новац. Други гост, Трудољубов, био је сасвим обичан војнички тип, висок, хладног израза лица, доста поштен човјек, али који се клањао пред сваким успјехом и био способан да расправља само о унапређењима. Био је Звјеркову неки даљи рођак, и то му је (глупо је рећи, али је тако) давало известан значај међу нама. Мене је он стално ниподаштавао, али је ипак био подношљив, мада се није понашао сасвим учтиво.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio Urednik dana stu 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst