ПАВИЉОН БР. 6

XI

Овај разговор трајао је још отприлике један сат и, као што се чини, направио је дубок утисак на Андреја Јефимича. Он је почео сваког дана да долази у павиљон. Долазио је ујутру и послије ручка, а често би га и вечерњи сумрак затицао у разговору са Иваном Дмитричем. У почетку Иван Дмитрич се држао према њему резервисано, сумњичио га да има рђаве намјере и отворено му показивао своје нерасположење, али послије је навикао на њега и замијенио је своје круто држање према њему покровитељском иронијом.

Ускоро се у болници пронесе глас да је доктор Андреј Јефимич почео обилазити павиљон бр. 6. Ни љекарски помоћник, ни Никита, ни болничарке — нико није могао схватити зашто он одлази тамо, зашто проводи ту читаве сате, о чему ли све разговара и зашто не преписује рецепте. Његово понашање изгледало је чудновато. Mихаил Аврјанич често га није затицао код куће — што се раније никад није дешавало, а и Дарјушка бјеше у великој недоумици, јер доктор већ није пио пиво готово у одређено вријеме и понекад би чак закашњавао на ручак.

Једног дана, бјеше то већ крајем јуна, доктор Хоботов дође неким послом Андреју Јефимичу; пошто га не затече код куће, он пође да га потражи у дворишту; овђе му рекоше да је стари доктор отишао код умоболника. Кад уђе у павиљон и застаде у трему, Хоботов зачу сљедећи разговор:

—  Mи се нећемо никад сложити, нити ће вам поћи за руком да ме преведете у своју вјеру — рекао је Иван Дмитрич раздражено. — Ви апсолутно не познајете стварност и никад нијесте патили, него сте се само као пијавица хранили туђим мукама, док сам ја патио од самог рођења све до данас. Зато и кажем отворено: сматрам себе вишим и компетентнијим од вас у сваком погледу. Нећете, ваљда, ви да ме поучавате.

—  Ја немам никаквих претензија да вас преведем у своју вјеру — одговори Андреј Јефимич тихо, жалећи што неће никако да га схвате. — Ствар и није у томе, пријатељу. Није ствар у томе што сте ви патили, а ја нисам. Патње и радости су пролазне; оставимо их, нека иду бестрва. Ствар је, међутим, у томе што ја и ви размишљамо, што видимо један у другом људе који су кадри да мисле и расуђују, и то ствара код нас оśећање солидарности, ма колико се наши назори разликовали. Кад бисте ви знали, пијатељу мој, колико су ми дојадиле свеопшта непромишљеност, неспособност и ограниченост и са каквим задовољством увијек разговарам с вама! Ви сте паметан човјек, и ја уживам у томе.

Хоботов одшкрину врата, па завири у павиљон; Иван Дмитрич у лудачкој капи и доктор Андреј Јефимич śеђели су један до другог на кревету. Умоболник је правио гримасе, трзао се и грчевито огртао мантилом, док је доктор śедио непомично, оборене главе, црвен у лицу, на коме се огледала немоћ и туга. Хоботов слеже раменима, осмјехну се, и Никита и он згледаше се. Никита такође слеже раменима.

Śутрадан је Хоботов долазио у павиљон заједно са љекароким помоћником. Обојица су стајали у трему и ослушкивали.

—  Наш чика је, изгледа, сасвим шенуо! — рече Хоботов, излазећи из павиљона.

—  Боже, смилуј се нама грешнима! — уздахну елегантни Сергеј Серrејич, обилазећи опрезно  барице да не упрља своје сјајно очишћене чизме. — Mорам признати, уважени Јевгеније   Фјодоровичу, ја сам већ одавно очекивао тако нешто!

XII

Одмах послије тога Андреј Јефимич доче опажати око себе неку таинственост. Болничари, нудиље, па и болесници, при сусрету с њим, гледали су га некако сумњичаво, а затим су нешто између себе тихо разговарали. Ђевојчица Mаша, надзорникова кћи, коју је увијек радо сретао у болничкој башти, сада је, кад би јој љубазно пришао да је мало помилује по глави, некако бјежала од њега. Управник поште Mихаило Аверјанич, слушајући га, већ није говорио: „Потпуно тачно”, но је некако збуњено мрмљао: „Да, да, да…”, и посматрао га замишљен и тужан; однекуд је почео савјетовати свом пријатељу да се мане вотке и пива, али то, као обазрив човјек, није говорио отворено, већ наговјештајима, причајући му час о неком команданту батаљона, иначе сјајном човјеку, час о пуковском свештенику, иначе одличној глави, који су пили па се разбољели, али кад оставише пиће, сасвим су оздравили. Једно два-три пута свраћао је до Андреја Јефимича и његов колега Хоботов; и он му је савјетовао да се остави пића, па му је, без икаквог видљивог повода, препоручио да узима бром.

У августу Андреј Јефимич доби од градоначелника писмо с молбом да дође к њему због неке врло важне ствари. Кад је одређеног дана стигао у градску управу, Андреј Јефимич нађе ту команданта војноr округа, надзорника среске школе, члана градске управе, Хоботова и још једног пуначког господина, плаве косе, кога су му представили као љекара. Тај доктор са пољским презименом, које се врло тешко изговара, бјеше запошљен у ергели која се налазила једно тридесет врста далеко од града и у пролазу се задесио овђе.

— Имамо ту неку малу представку која се вас тиче — обрати се члан градске управе Андреју Јефимичу, пошто се сви поздравише и śедоше за сто. — Јевгениј Фјодорич тврди да апотека нема довољно мјеста у главној згради, па је треба премјестити у један павиљон. То, наравно, није ништа, могли бисмо да је премјестимо, али постоји озбиљна препрека — требало би извршити неке преправке у павиљону.

—  Да, без преправке се не може — рече Андреј Јефимич размисливши мало. — Ако се, рецимо, крајњи павиљон прилагоди за апотеку,  оправке би коштале, мислим, најмање пет стотина рубаља. А то је бацање пара у воду.

Сви поћуташе извјесно вријеме.

—  Имао сам част још пре десет година да реферишем — настави Андреј Јефимич  тихим гласом — да ова болница, оваква каква је, представља луксуз за градску касу.  Саграђена је још четрдесетих година, али су онда биле сасвим друге прилике.  Варош сувише троши на непотребна дограђивања и сувишно особље. Сматрам да би се за те паре, да су друге прилике, могле издржавати двије првокласне болнице.

—  Онда хајде да створимо те друге прилике — рече жустро члан градске управе.

—  Ја сам већ имао част да реферишем: треба санитет предати у руке мјесној самоуправи.

—  Дабоме, ми новац мјесној самоуправи, а они тамо да га покраду — насмија се плавокоси доктор.

—  Па то се зна — сложи се с њим члан градске управе, па се такође насмија.

Андреј Јефимич тромо и мутним очима погледа у плавокосог доктора и рече:

—  Треба бити правичан.

Наста опет мук. Донеше чај. Командант војног округа, нешто мало збуњен, додирну преко стола руку Андреја Јефимича и рече:

—  Сасвим сте нас заборавили, докторе. Уосталом, ви сте калуђер:  карте не играте,  жене не волите. Досадно вам је у нашем друштву.

Сви почеше говорити о томе да је интелигентном човјеку досадно живјети у овој вароши. Нема ни позоришта ни музике, а на посљедњој игранци у клубу било је двадесет дама, а свега два каваљера. Омладина неће да игра, већ се стално окупља у бифеу или се карта. Андреј Јефимич полако и тихо, не гледајући ни у кога, поче говорити о томе да је жалосно, чак врло жалосно, што варошани траће своје животне снаге, своје срце и ум на картање и сплетке, а не умију или неће да проводе вријеме у занимљивим разговорима или читању књига, нити желе да уживају у задовољствима што их пружа интелект. Само је разум интересантан и достојан пажње, све остало је ситно и плитко. Хоботов је пажљиво слушао свог колегу, па га наједном упита:

—  Андреју Јефимичу, који је данас датум? Кад доби одговор, он и плавокоси доктор, тоном испитивача који оśећају да су неспретни почеше постављати Андреју Јефимичу питања — који је данас дан, колико дана има у години и да ли је истина да у павиљону бр. 6 станује неки изванредан пророк.

Одговарајући на ово посљедње питање, Андреј Јефимич поцрвење и рече:

—  Да, то је болестан, али веома занимљив младић.

Више му нијесу постављали никаква питања.

Кад је у предсобљу облачио капут, командант војног округа стави му руку на раме и рече уздахнувши:

—  Дошло је вријеме да се и ми, старци, одморимо!

Изашавши из управе, Андреј Јефимич тек сад схвати да је то била комисија за преглед његовог душевног стања. Он се śети питања која су му постављана, поцрвење и однекуд, први пут у животу оśети сажаљење према медицини.

„Боже мој”, помисли, śећајући се како су га љекари малочас испитивали, „па они су тек недавно студирали психијатрију и полагали испите, откуд им ово тотално незнање? Ни појма немају о психијатрији!”

И први пут у животу он се нађе увријеђен и наљућен.

Овог истог дана увече био је код њега Mихаил Аверјанич. Не рукујући се, управник поште приђе му, ухвати га за обје руке и рече узбуђено.

—  Драги мој,  пријатељу мој,  покажите ми да сте убијеђени у моје искрено расположење према вама и да ме сматрате за свога пријатеља… Пријатељу мој! — и не дајући Андреју Јефимичу да дође до ријечи, настави узбуђено: — Ја вас волим због ваше образованости и племените душе. Саслушајте ме, драги мој. Прописи науке налажу љекарима да крију од вас истину, али ја, као војник, говорим истину у очи: ви сте болесни! Опростите ми, драги мој, али то је истина, то су примјетили сви ваши познаници. Mалочас ми је доктор Јевгениј  Фјодорич рекао да стање вашег здравља захтјева да се, пошто-пото, одморите и разонодите. И то је сасвим тачно! Сјајно! Ових дана ја узимам одсуство и идем да промијеним ваздух. Покажите да сте ми заиста пријатељ, хајдемо заједно! Отпутоваћемо,  śетићемо се некадашњих времена.

—  Ја се оśећам потпуно здрав — рече Андреј Јефимич размисливши. — Да идем на пут, не могу. Допустите ми да на неки други начин докажем своје пријатељство према вама.

Путовати некуд, незнано зашто, без књига, без Дарјушке, без пива, нагло пореметити начин живота, који, ето, траје већ пуних двадесет година — тако шта му се учинило у почетку и немогућним и фантастичним. Али он се śети разговора док бјеше у управи и црних мисли које га обузеше при повратку кући, и допаде му се мисао да отпутује накратко из вароши, ђе га глупаци сматрају за луђака.

— А куда сте управо намјерни да кренете? — У  Mоскву,   Петроград, Варшаву…  У  Варшави сам провео пет најсрећнијих година у животу. То је диван град! Хајдемо, драги мој!

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2001

Objavio dana jan 29 2015. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

1 Komentar za “ПАВИЉОН БР. 6”

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV