ПАВИЉОН БР. 6

VIII

Прије једно двије године мјесна самоуправа се некако одобровољила, па је донијета одлука да се за повећање медицинског персонала у градској болници, а до отварања среске болнице, издаје сваке године триста рубаља, па је као помоћник Андреју Јефимичу био постављен срески љекар Јевгениј Фјодорич Хоботов. А он је још сасвим млад човјек — нема ни тридесет година — висок, црномањаст, развијених вилица и ситних очију; по свој прилици, преци му бјеху страног порекла. У варош је дошао без паре у џепу, са малим кофером и младом ружном женом коју је представљао као своју куварицу. Жена је имала бебу. Јевгениј Фјодорич носио је качкет са штитом и високе чизме, а зими и кожух. Постао је врло интиман са љекарским помоћником Сергејем Сергејичем и са благајником, а остале чиновнике је однекуд звао аристократима, па их се клонио. У цијелом стану имао је само једну књигу: „Најновији рецепти бечке клинике за 1881. годину.” Кад је одлазио болесницима, увијек би понио и ову књигу. Увече је, обично, играо билијара у клубу, а за карте није марио, Увелико је волио да у разговору употребљава разне изразе, као „штрапацирање”, „којештарија у сирћету”, „немој, брајко, да ми бацаш прашину у очи” и слично. У болницу је додио двапут недјељно, обилазио одјељења и примао болеснике. Савршено негирање антисептика и вантуза љутили су га, али он није уводио новине, бојећи се да тиме не увриједи Андреја Јефимича. Свог колегу Андреја Јефимича сматрао је за стару варалицу, мислио је да jе зарадио велике паре и у души му завидио. Врло радо би га у служби наслиједио.

IX

Једног пољећног вечера крајем марта, кад се већ био истопио снег, а у болничкој башти пјевали чворци, изађе доктор да испрати до капије управника поште, свог пријатеља. Баш у том тренутку у двориште уђе, послије просјачења по вароши, Јеврејин Mојсејка. Бјеше гологлав и у плитким каљачама на босим ногама, а у рукама је држао кесицу са милостињом.

—  Дај копејку! — обрати се он доктору дрхтећи од хладноће и смијешећи се.

Андреј Јефимич, који није умио да одбије никог, даде му десет копејки.

„Баш је то свињарија,” помисли он посматрајући његове босе ноге са црвеним и танким чланцима. „Напољу је тако влажно.”

И под утицајем оśећања које је личило и на сажаљење и на гађење, он уђе у одјељење заједно са Јеврејином посматрајући час његову ћелу, час чланке. Кад доктор уђе, Никита устаде са гомиле старудија и заузе став „мирно”.

—  Здраво да си, Никита — рече благо Андреј Јефимич. — Како би било да овом Јеврејину дамо чизме, иначе ће назепсти?

—  Разумијем, ваше високоблагородство. Извијестићу надзорника.

—  Буди добар. Замоли га у моје име. Реци да сам ја молио.

Врата из тријема у одјељење бјеху отворена. Иван Дмитрич, лежећи у кревету и наслонивши се на лакат, узнемирено је слушао непознати му глас, али наједном препознаде доктора. Он поче сав да се тресе од гнијева, скочи и, црвеног и љутитог лица, избуљених очију, истрча насред собе.

—  Дошао је доктор! — викну он и засмија се. — Једва једном! Господо, честитам, доктор нас је удостојио својом поśетом!  Проклети гад! — цикну он и, сав избезумљен, каквог га још нијесу виђели у одјељењу, лупи ногом. — Ваља задавити тог гада! Не, мало га је задавити! Треба га удавити у нужнику!

Андреј Јефимич, који је све то слушао, провири из тријема у одјељење, па упита благо:

—  А зашто?

— Зашто? — викну Иван Дмитрич прилазећи му са претњом и умотавајући се грчевито у мантил.

— Зашто? Лопужо! — изговори он са гађењем, намјештајући усне као да би хтио да пљуне. — Шарлатане! Џелату један!

— Немојте да се узрујавате — рече Андреј Јефимич, смијешећи се као човјек који оśећа своју кривицу. — Будите увјерени да никад ништа нијесам украо, а што се тиче осталог, ви то, по свој прилици, одвећ преувеличавате. Видим да се љутите на мене. Смирите се, молим вас, ако можете, и реците ми хладно: због чега се срдите?

—  А зашто ме овђе држите?

—  Па ви сте болесни!

—  Да, ја сам болестан. Али десетине, стотине лудака шетају у слободи, јер ваше незнање није кадро да разликује болесне од здравих. Зашто ја и ови несрећници ту морамо śеђети овђе умјесто њих, као јарци одређени за жртву? Ви, ваш помоћник, надзорник и сав ваш болнички олош — сви сте ви у моралном погледу далеко испод сваког од нас, па зашто онда śедимо ми овђе, а не ви? Ђе је ту логика?

—  Mорални погледи и логика немају овђе никакве везе. Све зависи од случаја. Кога су стрпали, тај и śеди овђе, а кога нијесу, тај шета у слободи, па квит. У томе што сам ја љекар, а ви умоболник нема ни морала ни логике,  све је то чиста  случајност.

—  Такве глупости ја не схватам… — рече потмулим гласом Иван Дмитрич и śеде на свој кревет.

Mојсејка, кога се Никита устручавао да претресе у докторовом присуству, поређа по своме кревету комадиће хљеба, хартијице и кошчице, и поче, стално дршћући од хладноће, брзо и отегнуто говорити јеврејски. Вјероватно да је уобразио како је отворио радњу.

—  Пустите ме — рече Иван Дмитрич и глас му задрхта.

—  Не могу.

—  Али зашто? Зашто?

—  Зато што то није у мојој власти. Размислите и сами: какве ћете имати користи ако вас пустим? Одете. Вас ће одмах зауставити грађани или полиција, па ће вас вратити овамо.

—  Јесте, јесте, тако је . .. — рече Иван Дмитрич тарући чело. — То је грозно! Али шта онда да радим? Шта?

Глас Ивана Дмитрича и његово младо, паметно лице са гримасом свиђело се Андреју Јефимичу. Њега обузе жеља да помилује младог човјека и да га умири. Он śеде крај њега на кревет, замисли се и рече:

—  Питате:  шта да  се ради?  На  вашем мјесту било би најбоље да бјежите одавде. Али, на жалост, то нема смисла. Вас ће ухапсити. Кад се друштво ограђује од злочинаца, душевно болесних и уопште људи незгодних по њега, оно је непобједиво. Остаје вам једино: помирите се са мишљу да је ваш боравак овђе неопходан.

—  Ником он није потребан.

—  Кад већ постоје тамнице и луднице, мора неко да śеди у њима. Ако не ви, онда — ја, ако не ја — онда неко трећи. Чекајте, кад у далекој будућности не буде било више ни тамница ни лудница, неће онда бити ни решетака на прозорима ни лудачких кошуља. Сад или доцније, али то ће вријеме, збиља, доћи.

Иван Дмитрич се осмјехну подругљиво.

— Па ви се шалите — рече он зажмуривши. — Такве господе као што сте ви и ваш помоћник ништа се не тиче та будућност, али будите увјерени, уважени господине, да ће доћи боља времена! Ја се, можда, изражавам банално, смијте се, али ће и за нас осванути дани новог живота, побиједиће правда, па ће и нама гранути сунце! Ја то нећу дочекати, крепаћу, али ће зато нечији праунуци ипак то дочекати. Поздрављам их из свег срца и радујем се, радујем због њих! Напријед! Бог вам био у помоћи, пријатељи!

Иван Дмитрич се диже ужагрених очију и, испруживши руке према прозору, настави узбуђеним гласом:

— Кроз ове решетке шаљем вам свој благослов. Живјела правда! Радујем се!

—  Не видим неких нарочитих разлога за радост — рече Андреј Јефимич, коме се гестови Ивана Дмитрича учинише театралним, али му се истовремено и допадоше.  — Тамница и лудница неће бити, а правда ће, као што сте извољели рећи, побиједити, али се суштина ствари неће промијенити, па ће природни  закони  остати исти. Људи ће боловати старити и умирати као и досад. Mа колико дивна јутарња румен обасјавала ваш живот, ипак ће вас на крају крајева, стрпати у сандук и бацити у гроб.

—  А бесмртност?

—  Е, оставите ви то!

—  Ви не вјерујете, али ја вјерујем. Код Достојевског и Волтера неко каже да, кад и не би било бога, људи би га измислили. А ја сам дубоко убијеђен да, ако бесмртност не постоји, њу ће сад или доцније пронаћи величанствени  људски  ум.

—  Лијепо је казано — рече Андреј Јефимич смијешећи се задовољно. — Добро је кад вјерујете. С таквом вјером могло би се лијепо живјети, чак и кад би вас између зидова зазидали. Ђе сте извољели студирати?

—  Да, био сам на универзитету, али нијесам га завршио.

—  Ви сте човјек који мисли и размишља. У свакој ситуацији ви ћете наћи мир у самом себи. Слободна и дубока мисао, која тежи да схвати живот, а осим тога, и потпуно презирање глупе сујете свијета — то су два блага,  од којих човјек никад већа није познавао. И ви можете да их имате, ма śеђели иза три решетке. Диоген је становао у бурету, па је ипак  био  срећнији  од  свих  земаљских царева.

—  Ваш Диоген је био будала — суморно рече Иван Дмитрич. — Зашто ми то говорите о Диогену, и о некаквом схватању? — разједи се он наједном и скочи. — Ја волим живот, волим га страсно! Патим од маније гоњења, мучи ме стално страх, али има тренутака кад ме обузима жудња за животом, и онда се плашим да не полудим. Страшно ми се живи, страшно!

Узбуђен, он поче ходати по соби и рече утишавши глас:

—  Кад сањарим,  поśећују ме привиђења.  Код мене долазе некакви људи, ја чујем гласове, музику, па ми се чини да шетам по некаквим шумама, обалом мора, и онда страсно зажелим да будем сујетан,  брижан… Реците ми шта има тамо новог? — упита Иван Дмитрич. — Како је тамо?

—  Је л’  у вароши или уопште?

—  Па, ето,  испричајте ми прво о вароши, па послије и о свему уопште.

— Зашто не? У граду је чамотиња и досада… Нема човјек с ким ријечи да проговори нити да чује неког. Нема нових људи. Уосталом, дошао је ту скоро млади љекар Хоботов.

—  Он је дошао још за моје вријеме. Је л’ он прост?

—  Да,  човјек  без икакве културе. Чудно, знате… Судећи по свему, у нашим пријестоницама нема мртвила у интелектуалном смислу, живо је, дакле, ту би требало да буде и правих људи, али зашто нам увијек  оданде шаљу  неке  ликове  да их човјек очима не види. Несрећна нека варош!

—  Да, несрећна варош! — уздахну Иван Дмитрич и засмија се.  — А како је уопште? Шта пишу новине и часописи?

У одјељењу се већ смрачило. Доктор се диже и стојећи поче да прича шта све пишу у иностранству и у Русији, и који је сад правац мисли запажен. Иван Дмитрич је пажљиво слушао и постављао питања, али наједном, као да се śети нечег страшног, ухвати се за главу и леже у кревет, леђима окренут доктору.

—   Шта вам је? — упита Андреј Јефимич.

—  Ви од мене више нећете чути ни ријечи! — одговори Иван Дмитрич. — Оставите ме на миру!

—  Откуд то сад?

—  Кажем вам:  оставите ме!  Кога ђавола тражите?

Андреј Јефимич слеже раменима, уздахну и изађе. Пролазећи тремом рече:

—  Како би било, Никита, до почистиш овђе.. Страховито воња!

—  Разумијем, ваше високоблагородство.

„Баш је пријатан младић!” помисли Андреј Јефимич враћајући се кући. „За све вријеме откад живим овђе чини ми се да је он први с којим се може разговарати. Умије да размишља, па се и интересује баш за оно што вриједи.”

И док је читао, па затим лијегао у кревет, он је непрестано мислио на Ивана Дмитрича, и кад śутрадан ујутру устаде, śети се да се јуче упознао са једним паметним и интересантним човјеком, па одлучи да га поśети још једанпут, чим се за то укаже прилика.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2001

Objavio dana jan 29 2015. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

1 Komentar za “ПАВИЉОН БР. 6”

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV