ПАВИЉОН БР. 6

XVII

Спустио се већ сутон. Иван Дмитрич је лежао у својој постељи загњурившм лице у јастук; паралитичар је śедио непомично, тихо плакао и мљаскао уснама. Гојазни сељак и поштар су спавали. Била је тишина.

Андреј Јефимич је śедио на кревету Ивана Дмитрича и чекао. Али прође око пола сата и у павиљон, мјесто Хоботова, уђе Никита држећи у рукама мантил, некакво рубље и папуче.

—  Изволите се обући, ваше високоблагородство — рече он тихо. — Ево, ту вам је и креветац, изволите овамо — додаде он показујући празан, свакако, тек донесен кревет. — Ништа, даће бог, оздравићете.

Андреј Јефимич све схвати. Без иједне речи приђе кревету који му је показао Никита, и śеде; видећи да Никита стоји и чека, потпуно се свуче и би га срамота. Затим обуче болничко рубље; гаће бјеху врло кратке, кошуља дугачка, а мантил је заударао на сушену рибу.

—  Оздравићете,  ако бог да — понови Никита.

Он узе у наручје ствари од Андреја Јефимича, изађе и затвори за собом врата.

„Свеједно …” помисли Андреј Јефимич, огрћући се стидљиво мантилом и оśећајући да у новом одијелу личи на затвореника. „Свеједно … Свеједно … Свеједно… исто ти је, и фрак, и копоран, и овај мантил …”

А ђе је сат? Ђе ми је биљежница која се налазила у џепу са стране? А цигарете? Куд ли Никита однесе одијело? Сад, до краја живота нећу обући више панталоне, прслук и ципеле. Све је то, богме, некако чудновато, чак и несхватљиво у првом тренутку. Андреј Јефимич и сад бјеше потпуно убијеђен да између куће мјештанке Бјелове и павиљона бр. 6 нема никакве разлике, да је све на овоме свијету глупост и таштина над таштинама, па ипак руке су му дрхтале, ноге се кочиле од хладноће и страх га је хватао при помисли да ће Иван Дмитрич ускоро устати и спазити га у болничком мантилу. Он устаде, прошета се, па опет śеде.

Śедио је он тако већ пола сата, сат, па га поче морити туга; зар се може овђе живјети, као ови људи, цио дан, неђељу дана, чак читаве године? Ето, он śеди, шета па опет śеди; може поћи да гледа кроз прозор, па опет да прошета по соби тамо-вамо. А шта послије? Зар да śеди све вријеме као кип и да размишља? Не, то је немогућно.

Андреј Јефимич леже, али одмах устаде, обриса рукавом хладан зној са чела и оśети да му цијело лице заудара на сушену рибу. Опет се прошета.

—  Ово је некакав неспоразум… — проговори он ширећи руке у недоумици. — Треба се објаснити, овђе је некаква грешка …

У том тренутку пробуди се Иван Дмитрич. Он śеде и подними се. Пљуну. Затим лијено погледа у доктора и, чини се, у првом тренутку ништа није схватио; али ускоро његово сањиво лице постаде пакосно и иронично.

—  А-ха! И вас су стрпали овамо, голубе мој! — рече он гласом промуклим од спавања, жмурећи на једно око. — Баш ми је мило. Раније сте ви сисали људима крв, а сад ће вама други. Сјајно!

—  То је некакав неспоразум… — проговори Андреј Јефимич плашећи се ријечи Ивана Дмитрича; он слеже раменима и понови: — неспоразум некакав…

Иван Дмитрич опет пљуну и леже.

—  Проклети живот! — прогунђа он. — А најжалосније и најувредљивије у цијелој  ствари је то што ће се овај живот завршити не наградом за муке нити апотеозом, као у опери, него смрћу; доћи ће болничари и одвући ће леш за ноге и руке у подрум. Јој! Е, па, не мари!… Али ће зато на оном свијету бити за нас радости… Ја ћу са оног свијета долазити овамо као привиђење, па ћу плашити ове гадове … Осијеђеће они због тога ..,

Врати се Mојсејка, и кад угледа доктора, пружи руку.

—  Дај копејку! — рече.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2001

Objavio Urednik dana sij 29 2015. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst