ПАВИЉОН БР. 6

XVIII

Андреј Јефимич приђе прозору и погледа напоље. Већ се смркавало и на хоризонту с десне стране појављивао се хладан, црвени мјесец. Недалеко од болничке ограде, на једно сто хвати, не више, стајала је висока бијела кућа, са оградом од камена. То је била тамница.

„Ето, ово ти је стварност!” помисли Андреј Јефимич и обузе га страх.

Бјеше страшан и мјесец, и тамница, и шиљци на огради и велике ватре у фабрици за прераду костију. Позади неко уздахну. Андреј Јефимич окрену се и угледа човјека, са сјајним звијездама и ордењем на грудима, како се смијеши и лукаво намигује. И ово му се учини да је страшно.

Андреј Јефимич је убјеђивао самог себе да и мјесец и тамница немају у себи ништа нарочито, да и психички здрави људи носе ордење и да ће све с временом иструлити и постати иловача, али наједном га обузе очајање, он обијема рукама ухвати решетку и из све снаге задрма. Јако гвожђе не попусти.

Затим, да му не би било толико страшно, он пође постељи Ивана Дмитрича и śеде на њу.

— Клонуо сам духом, драги мој — промрмља он сав дрхтећи и бришући хладан зној. — Клонуо сам духом.

—  А ви онда филозофирајте — рече иронично Иван Дмитрич.

—  Боже мој, боже мој … Да, да… Ви сте једном приликом извољели рећи да у Русији нема филозофије, али да сви филозофирају, чак и мали људи. Али од тога што филозофира мали човјек нема никакве штете — рече Андреј Јефимич таквим тоном као да је хтио да заплаче и да се ражали. — Али нашто онда, драги пријатељу, тај ваш злуради смијех? И зашто да тај мали човјек не филозофира, кад није задовољан? За паметног, образованог и охолог човјека, који воли слободу и личи на бога, нема другог излаза него да буде љекар у прљавој, глупој варошици и да цијелог живота зна само за вантузе, пијавице и слачицу! То је шарлатанство, оrраниченост, баналност! О, боже мој!

—  Ви лапрдате. Ако вам је одвратно да будете љекар, зашто нијесте отишли у министре.

—  Не вриједи никуд да идеш. Сви смо ми слабићи, драги мој … Био сам равнодушан, размишљао сам лијепо и паметно, а чим ме живот свирепо дотакао, одмах сам пао духом… дошло је до потиштености… Сви смо ми слабићи, ништавила … Па и ви, драги мој. Ви сте паметни, племенити, посисали сте с мајчиним млијеком благородна одушевљења, али тек што сте ушли у живот,   одмах сте   се уморили, разбољели… Слаби смо, слаби!

Нешто још наметљивије од страха и оśећања увреде мучило је Андреја Јефимича све вријеме откако је пао мрак. Најзад схвати да га мори жеља за пивом и пушењем.

—  Идем мало одавде — рече он. — Наредићу да упале свјетлост … Не могу овако … нијесам у стању.

Андреј Јефимич пође вратима и отвори их, али одмах прискочи Никита и препријечи му пут.

—  Куда? Не може, не може! — рече он. — Вријеме је да се спава.

—  Али ја ћу само за тренутак, да прошетам по дворишту! — збуни се Андреј Јефимич.

—  Не може, не може, није наређено. И сами знате.

Никита залупи вратима и подуприје их леђима.

—  Али ако изађем одавде, зар ће неком нешто бити због тога? — упита Андреј Јефимич слегнувши раменима. — Не разумијем! Никита, али ја морам да изађем, — рече он дрхватим   гласом. —   Потребно ми је!

—  Немојте правити неред, не ваља то! — рече поучним тоном Никита.

—  Ђаво би га знао шта је ово! — узвикну одједном Иван Дмитрич и скочи. — Зар има право да не пушта? Ко их је овластио да нас држе овђе? У законима, колико ја знам,  речено је сасвим јасно да се нико не може лишити слободе без судске пресуде! То је насиље! Самовоља!

—  Дабоме да је самовоља! — рече Андреј Јефимич, осокољен виком Ивана Дмитрича. — Mени је потребно, и ја морам изаћи! Он нема никаква права! Пусти, кад ти кажем!

—  Чујеш ли, тупоглави скоте! — викну Иван Дмитрич и поче лупати песницом у врата. — Отварај, иначе ћу их разбити! Стрводеру један!

—  Отвори! — викну Андреј  Јефимич дрхтећи цијелим тијелом. — Ја то захтјевам!

—  Ае, причај ти само! — одговори иза врата Никита. — Причај!

—  Позови овамо бар Јевгенија Фјодорича! Реци му да га молим да дође… само на тренутак!

—  Śутра ће он ионако доћи!

—  Никад нас они неће пустити одавде! — настави Иван Дмитрич. — Упропастиће нас   овђе! О, господе, зар стварно на овом свијету нема пакла, па ће се ови ниткови извући од казне? Али ђе је онда правда? Отвори, ниткове, ја се гушим! — викну он промуклим гласом и навали на врата. — Разбићу себи главу! Убице!

Никита нагло отвори врата, грубо одгурну обијема рукама и кољеном Андреја Јефимича, затим подиже руку и удари га песницом у лице. Андреју Јефимичу се учини да га огроман слани талас запљусну све до главе и повуче кревету; и заиста, у устима се оśећала со: крв је, по свој прилици, потекла из зуба. Као да жели да исплива, он поче махати рукама и ухвати се за нечији кревет, и у том тренутку оśети да га Никита двапут удари у леђа. Гласно узвикну и Иван Дмитрич. Mора бити да су и њега тукли.

Затим се све стиша. Слаба мјесечева свјетлост пробијала се кроз решетке, а на поду се пружала сјенка која је личила на мрежу. Бјеше језиво. Андреј Јефимич леже и поче задржавати дах; с ужасом је чекао да га ударе још једанпут. Као да је неко дохватио срп, сручио га у њега и окренуо неколико пута у његовим грудима и цревима. Од бола он загризе јастук и стеже зубе, кад наједном у његовој глави, усред хаоса, јасно сину страшна, неподношљива мисао да су сличан бол морали оśећати годинама, из дана у дан, и ови људи који сад на мјесечини изгледају као црне сјенке. Како се то могло десити да он у току више од двадесет година није знао нити је хтио знати за то? Он није знао, нити појма није имао о болу, према томе, и није крив, али савјест, исто тако мало попустљива и свирепа као и Никита, натјера га да се охлади од главе до пете. Он скочи, шћеде да викне иза све снаге и да јурне што прије да убије Никиту, затим Хоботова, па надзорника и љекарског помоћника, најзад себе, али из грла не изађе ни звук, па и ноге му отказаше послушност; гушећи се, он зграби са груди мантил и кошуљу, поцијепа их и паде онесвијешћен на кревет.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2001

Objavio dana jan 29 2015. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

1 Komentar za “ПАВИЉОН БР. 6”

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV