Луча микрокозма
Петар II Петровић Његош (1813-1851)
Прво издање је објављено у Београду, 1845.
ПОСВЕЋЕНО
Г. С. МИЛУТИНОВИЋУ
(На Цетињу 1. маја 1845)
1
Да, свагда ми драги наставниче,
српски пјевче небом осијани,
задатак је смијешни људска судба,
људски живот сновиђење страшно!
Човјек изгнат за врата чудествах,
он сам собом чудо сочињава;
човјек бачен на бурну брежину
тајном руком смјелога случаја,
сиромашан, без надзиратеља,
под влијањем тајнога промисла,
2
Он се śећа прве своје славе,
он снијева пресретње блаженство;
ал’ његови снови и śећања
крију му се јако од погледа,
бјеже хитро у мрачним врстама
у љетопис опширни вјечности;
само што му тамнијем проласком
траг жалости на душу оставе,
те се трза бадава из ланца,
да за собом проникне мрачности.
3
Човјек бачен под облачну сферу –
прима л’ овђе оба зачатија?
Је л’ му овђе двострука колијевка?
Је л’ му земља творцем одређена
за наказу какву таинствену,
ал’ награду бурну и времену,
ал’ расадник духовног блаженства?
Ах, ово је највиша таина
и духовне најстрашније буре –
овога су у гробу кључеви.
4
Колико сам и колико путах,
дубокијем заузет мислима
у цвијетно лоно природино,
хранећи се питателним соком
из ње сисе голе и прелесне,
матер штедру запитива смјело
рад чеса је творац сатворио:
ради л’ ђеце своје многобројне?
али ђецу за ње удовољства?
ал’ обоје једно рад другога?
5
Но времена питателница ми,
окићена цвијетним временом,
окруњена сунчаним зракама,
али власе цвијетне плетући,
бисерном их росом насипљући
при игрању свјетлокосих зв’јездах,
– да дичнија на јутро изиде
пред очима свога владаоца –
на сва моја жарка љубопитства
смијехом ми одговара њеним.
6
Колико сам и колико путах
свод плаветни неба свештенога,
брилијантним засијат śеменом,
заклињао душом запаљеном
да ми свету открије таину:
али га је творац украсио,
велику му књигу отворио,
да твар слави творца и блаженство
ал’ да човјек на ње листу чита
ништавило прекомјерно своје?
7
С внимањем сам земаљске мудраце
вопрошава о судби човјека,
о званију његовом пред Богом;
но њихове различне доказе
непостојност колеба ужасна:
све њих мисли наједно сабране
друго ништа не представљају ми
до кроз мраке жедно тумарање,
до нијемог једног нарјечија,
до погледа с мраком угашена.
8
Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привиђења,
и једва се опред’јелит може
да му биће у њима не спада.
Он помисли да је неке путе
од сна овог освободио се;
ах, његове преварне надежде:
он је тада себе утопио
у сна царство тврђе и мрачније
и на позор страшни сновиђења!
9
Хитрост му је и лукавство дато
само теке да је член достојни
на земаљски сајам несмислени;
воље му је основ положена
на крилима непостојаности;
жеља му је страстих ужаснијех
побудитељ, руковођа сл’јепи;
злоћа, завист, адско насљедије,
ово чојка ниже скота ставља, –
ум га, опет, с бесмртнима равни!
10
У временом и бурном жилишту
човјеку је срећа непозната –
права срећа, за ком вјечно трчи;
он јој не зна мјере ни границе:
што се више к врху славе пење,
то је виши среће непријатељ.
Наша земља, мати милионах,
сина једног не мож’ вјенчат срећом:
самовлацем кад постане њеним,
тад наздрави чашом Херкуловом.
11
Наше жизњи прољеће је кратко,
знојно љето за њиме сљедује,
смутна јесен и ледена зима;
дан за даном вјенчаје се током,
сваки нашом понаособ муком:
нема дана који ми желимо,
нит’ блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати?
ко л’ пучини забранит кипјети?
ко л’ границу жељи назначити?
12
У чојка је један храм воздвигнут,
зла обитељ туге и жалости;
сваки смртни на земљи рођени
овом мрачном обитељу влада
под које се сводом отровнијем
мученија времена гњијезде.
Ово грко насљедије људско
човјек чојку, човјек себи дава,
најсретњи га из ништа стварају
ради смртне тужне армоније.
13
Човјек орган доста слаби има
да изрази своје чувствовање,
зато знаке различите дава,
различита тјелодвиженија,
умна чувства да објелодани;
но сви наши слаби изговори
и сва наша слаба чувствовања,
спрам онога што би шћели казат,
нијемо су сплетно нарјечије
и клапњање душе погребене.
14
С точке сваке погледај човјека,
како хоћеш суди о човјеку –
таина чојку човјек је највиша.
Твар је творца човјек изабрана!
Ако исток сунце св’јетло рађа,
ако биће ври у луче сјајне,
ако земља привиђење није,
душа људска јесте бесамртна,
ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета.
15
О свевишњи творче непостижни!
У човјека искра беспредјелног
ума твога огледа се св’јетла,
ка свод један од твоје палате
што с’ огледа у пучину нашу;
дан ти свјетлост круне показује,
ноћ порфире твоје таинствене,
непоњатна чудества дивотах;
твар ти слаба дјела не постиже,
само што се тобом восхићава.
16
Питагоре и ти Епикуре,
зли тирјани душе бесамртне,
мрачан ли вас облак покријева
и све ваше посљедоватеље!
Ви сте људско име унизили
и званије пред Богом човјека
једначећ га са бесловесношћу,
небу грабећ искру божествену,
с којега је скочила огњишта,
у скотско је селећи мртвило.
17
Будалама кад би вјеровали,
поете су покољење лудо.
Нашу сферу да ноћ не полази,
би л’ овако лице неба сјало?
Без остријех зубах ледне зиме,
би л’ топлоте благост познавали?
Без будалах тупога погледа,
би л’ умови могли блистат св’јетли?
Свемогућство светом таином шапти
само души пламена поете.
18
Све дивоте неба и небесах,
све што цвјета лучем свештенијем,
мирови ли ал’ умови били,
све прелести смртне и бесмртне –
што је скупа ово свеколико
до општега оца поезија?
Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније,
луча св’јетла руководитељ му,
дијалект му величество творца.
19
Дивни пјевче српске народности,
бич си судбе веће испитао, –
свијет жељи не зна угодити.
Судба ти је и моја позната;
мислим, нејма подобне на земљи:
до вратах сам изника тартара,
ад на мене са проклетством ,
сва му гледам гадна позоришта;
ал’ на судбу викати не смијем –
надежда ми вољом творца блиста!
20
Ја од тебе јоште много иштем:
да поставиш у пламтеће врсте,
пред очима Српства и Славјанства,
Обилића, Ђорђа и Душана,
и јошт кога српскога хероја;
да прогрмиш хулом страховитом
на Вујицу, Вука, Вукашина,
богомрске Српства отпаднике –
злоћа њима мрачи име Срба,
тартар им је наказа малена!
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=3979
Objavio Urednik
dana kol 1 2015. u kategoriji Biblioteka, Poezija.
Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0.
Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst