Vrijeme gladnih i žrtvovanih
Četvrtoga dana donio sam lično majoru Vinjolu zatraženi raport. Prisutan bješe i kapetan Tiber. Davajući u ruke majoru Vinjolu odbranu svoju rekoh:
- Srbijanci tvrde, da sam im “dobro poznat” još od 1914. godine. Kako je onda moguće, da mi ti isti Srbijanci daju 1917. godine svoj diplomatski pasoš?
Vinjol zapita, đe mi je taj pasoš. Rekoh mu, da sam ga, na zahtjev srbijanske komande mjesta, predao u ruke komandantu pukovniku Tucakoviću.
Tucakovića pozove Vinjol telefonom k sebi. Kroz petnaest minuta Tucaković je bio tu. Vinjol mu su okrene riječima:
- Gospodine pukovniče, g. Bajković tvrdi, da je prije nekoliko dana predao Vama svoj srpski diplomatski pasoš. Molim Vas, da mi taj pasoš pokažete.
Tucaković se cinično nasmija i reče rđavim francuskim jezikom:
- A zar Vi, g. majore, možete vjerovati, da će ovakvoj sumnjivoj ličnosti naše vlasti dati takav dokumenat?! To je apsurd!
Ja viđeh kuđ se cilja. Dođe mi u śećanje što sam sve preživio, upoznadoh evo – i moral tipova, koji nose na sebi srbijansku oficirsku uniformu i odličja Karađorđevića.
Majora Vinjola zamolih, da mi dozvoli da se sa pukovnikom Tucakovićem objasnim na srpskom jeziku. Ovaj odmah pristade.
- Pukovniče, zar Vi, kao viši srbijanski oficir, možete poreći, da Vam ja nijesam predao svoj pasoš?
- Poznajemo mi tice Nikitine i znamo u kakvim se oblicima javljaju kod nas njegovi agenti. No, Vi ste poznati nama dobro još od 1914. godine, a znamo i čitav Vas rad! – odgovorio je Tucaković.
Bi mi jasno, da su i ovđe po srijedi nove informacije Andrije Radovića.
- Agent Nikitin ili ne, to se ovđe ne pita, no odgovorite Vi, da li sam ja pasoš svoj Vama predao ili ne! – opominjao sam ovoga nitkova.
Na ovo uđe u kancelariju đeneral Saraj. Ustadosmo svi i pozdravismo ga. Saraj, ne znajući što se sa mnom događa upita me čudeći se, zašto još nijesam u francuskoj uniformi?
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=6335