ПАВИЉОН БР. 6

X

Иван Дмитрич је лежао у истој пози као и јуче, подупријевши главу рукама и подавивши ноге пода се. Лице му се није виђело.

—  Добар дан, пријатељу — рече Андреј Јефимич. — Ви не спавате?

—  Пре свега, ја вам нијесам пријатељ — рече Иван Дмитрич загњурен у јастук — а друго, ви се залуд мучите: нећете ми извући ни ријечи.

—  Чудновато…  — промрља збуњено Андреј Јефимич. — Јуче смо разговарали тако мирно, а сад наједном, ви се однекуд нађосте увријеђени и одмах прекидосте … Чини ми се да сам се некако незгодно изразио или сам, можда, изрекао неку мисао која се не слаже с вашим назорима…

—  Да, мислите да ћу вам повјеровати! — рече Иван Дмитрич придижући се и гледајући подругљиво и забринуто у доктора; очи му бјеху поднадуле. — Mожете да шпијунирате и истражујете на другом мјесту, али овђе немате шта. Ја сам још схватио зашто сте додили.

—  Чудна ми чуда!  — насмијеши  се  доктор. Ви сматрате, дакле, да сам ја шпијун?

—  Да, сматрам.. . Шпијун или доктор, коме су ме дали на посматрање — али то је сасвим свеједно.

—  Ала сте ви, опростите ми, неки … чудноват човјек!

Доктор śеде на столичицу крај постеље и прекорно одмахну главом.

—  Али допустимо да сте у праву — рече он. — Допустимо да вас као издајица хватам за ријеч да бих вас предао полицији. Вас ће, рецимо, ухватити и затим осудити. Али зар ће вам бити у суду или у тамници горе него овђе? А ако вас проћерају или чак осуде на робију, зар је то опет горе него śеђети у  овом  павиљону?   Mислим  да  неће  бити  горе… Шта се онда плашите?

Изгледа да су ове ријечи дјеловале на Ивана Дмитрича. Он умирен śеде.

Било је око пет часова увече — доба дана кад Андреј Јефимич обично хода по својој соби, и кад га Дарјушка пита да ли је вријеме за пиво. Напољу бјеше тихо, лијепо вријеме.

—  Ја сам изашао послије ручка да се мало прошетам, па,  ето, као што видите, свратио и до вас — рече доктор. — Право је прољеће!

—  Који је сад мјесец? Да није март? — упита Иван Дмитрич.

—  Да, крај марта.

—  Је л’ велико блато напољу?

—  Не, није баш велико. У башти се већ и стазице појавиле.

— Сад би лијепо било да се на кочијама извезем некуд ван вароши — рече Иван Дмитрич трљајући своје црвене очи као да се тек пробудио — па послије да се вратим кући у загријан, пријатан кабинет… и да се лијечим од главобоље код неког познатог љекара… Одавно већ нијесам живио као чојек. А овђе је гадно! Страшно гадно!

Послије јучерашњег узбуђења он се оśећао уморан и тром, па је разговарао без воље. Прсти су му дрхтали и по лицу се виђело да га много боли глава.

—  Између топлог, пријатног кабинета и овог павиљона нема никакве разлике — рече Андреј Јефимич. — Mир и задовољство нијесу изван човјека, већ у њему.

—  Како то?

—  Обичан човјек очекује добро или зло изван себе, то јест од кочија и кабинета, док човјек који мисли, очекује то од самог себе.

— Идите и проповиједајте ту вашу мудрост у Грчкој, ђе је топло и ђе мирише на поморанџе, а овђе та клима њој не одговара. С ким сам оно разговарао о Диогену? Да нијесам с вама?

—  Да, јуче, са мном.

—  Диогену није био потребан кабинет и загрејана соба; тамо је ионако топло. Требало је  само лећи у буре, јести поморанџе и маслинке. А да је живио у Русији, он би не само у децембру него и у мају затражио да га приме у собу. Вјероватно би се згрчио од хладноће.

—  Није тако. Хладноћу, као и сваки бол уопште,  човјек може и  да не  оśећа.  Mарко Аурелије рекао је: „Бол није ништа друго нако представа о болу; напрегни вољу да промијениш ту представу, одбаци је, престани да се жалиш, па и бола ће нестати.” То је тачно. Филозоф или, просто, човјек који мисли, који размишља, баш се и одликује тиме што презире бол; он је увијек задовољан и ничему се не чуди.

—  Ја сам  значи, идиот, јер патим, нијесам задовољан и чудим се људском неваљалству.

—  Залуд тако закључујете. Ако будете чешће размишљали, схватићете како је ништавно све ово спољно што нас узрујава. Треба тежити разумијевању живота, и у томе је права срећа.

—  Разумијевање — намршти се Иван Дмитрич — спољно, унутрашње. .. Опростите, али ја то не схватам. Знам само — рече он устајући и гледајући љутито у доктора — знам да ме је бог створио од вреле крви и нерава, дабоме! А органска материја, ако је само способна за живот, мора да реагује на сваки надражај. Па, и ја реагујем. На болове одговарам виком и сузама, на неваљалства — негодовањем, на пакост — гађењем. По мом мишљењу, то, у ствари, и јесте живот. Уколико је организам нижи, утолико мање оśећа и мање одговара на надражај, а уколико је виши, утолико је оśетљивији и енергичније реагује на стварност. Зар вам није то познато? Гле, доктор, а не зна овакве ситнице! Да би човјек могао презирати патње, да буде увијек задовољан и да се ничему не чуди, треба да се нађе у оваквом стању — и Иван Дмитрич овђе показа прстом у гојазног, зараслог у сало сељака — или да се, пак, научи на патње толико да изгуби сваку оśетљивост према њима, то јест, другим ријечима, да раскрсти са животом. Опростите, нисам мудрац нити филозоф — настави раздражено Иван Дмитрич — па се у томе баш ништа не разумијем. Ја нијесам кадар да резонујем.

— Напротив, ви баш лијепо резонујете.

— Стојици, које ви пародирате, били су дивни људи, али се њихова теорија замрзла још пре двије хиљаде година и ни за длаку није кренула напријед, а неће ни кренути, јер није практична и не одговара животу. Она је имала успјеха само код мањине, која проводи свој живот у студирању и уживајући у разним теоријама, а већина је није ни схватила. Теорија која проповиједа равнодушност према богатству и задовољству у животу, презирање патње и смрти, одавно је непојмљива огромној већини људи, јер они никад нијесу ни знали шта је то богатство или задовољство у животу, док презирати патње значило би за њих презирати сам живот, јер се цијело људско биће састоји од оśећања глади, хладноће, увреда, губитака и хамлетовског страха од смрти. У тим оśећањима је цио живот: он може бити несносан, можете га мрзјети, а никако презирати. Да, тако је. Понављам, теорија стојицизма не може имати никада будућности, а напредује, као што и сами видите, и то од постанка свијета до данас, само борба, оśетљивост према болу и способност реаговања на надражај …

Иван Дмитрич наједном изгуби везу мисли, застаде и љутито протрља чело.

—  Хтио сам да кажем још нешто  важно,  али сам се збунио — рече он. — Та о чему сам оно хтио? Ах да! Хтио сам рећи: некакав стојик продао се у ропство да би откупио свог ближњег. Ето, видите, чак и један стојик је реаговао на надражај, јер да би се направио тако великодушан гест као што је самоуништење ради ближњег свог, потребно је да постоји душа која се буни и сажаљева. Ја сам заборавио овђе, у овој тамници, све што сам некада научио, иначе бих се још нечега śетио. Али зашто не узети Христов случај? Исус је реаговао на стварност тиме што је плакао, смјешкао се,   жалостио, љутио се, па чак и туговао; он није ишао с осмјехом на лицу у сусрет патњама и није презирао смрт, него се молио у Гетсиманском врту да га мимоиђе та горка чаша.

Иван Дмитрич се насмiја и śеде.

—  Допустимо да мир и задовољство ниjeсу изван човјека, већ у њему самом — рече он. — Допустимо, даље, да треба презирати патње и да се не треба ничему чудити. Али на основу чега ви то тако проповиједате? Јесте ли мудрац?  Филозоф?

—  Не, ниjeсам филозоф,  али то треба свако да проповиједа, јер је то разумно.

—  Не, хтио бих да знам зашто ви у смислу разумијевања, презирања патњи и свега осталог сматрате себе компетентним? Зар сте ви икада патили. Имате ли ви представу о патњама? Допустите: јесу ли вас тукли у ђетињству?

—  Не, моји родитељи су оśећали одвратност према батинама.

—  Е, а мене је отац страховито тукао. Био је то суров човјек, чиновник, болестан од хемороида, дугачкоr носа и жутог врата.  Али да  говоримо о вама. Цијелог вашег живота нико вас ни прстом није такао, нико вас није застрашивао нити тукао; здрави сте као бик. Одрасли сте под окриљем родитеља, који су вас о свом трошку школовали, а послије сте се одмах дочепали синекуре. Више од двадесет година живјели сте у бесплатном стану, са огријевом, освјетљењем, послугом, имајући права да радите како и колико год хоћете, па и да ништа не радите. По својој природи ви сте лијен човјек, слабић, зато сте се трудили да живот удесите тако да вас ништа не узнемирује и не покреће с мјеста. Послове сте пренијели на љекарског помоћника и на остали олош, док śедите у топлој соби и тишини, штедите новац, читате књиге, уживате у размишљањима о свакојаким узвишеним глупостима, па (Иван Дмитрич погледа ту у црвен докторов нос) и пијуцкате. Једном ријечју, ви живот нијесте ни виђели нити га уопште познајете, и стварност знате само теоријски. А патње презирете, и ничему се не чудите из врло простог разлога: таштина над таштинама, споља и унутра презирање живота, патњи и смрти, а разумијевање свега и права срећа — све је то филозофија, врло блиска руским бадаваџијама. Ви видите, рецимо, сељака да туче жену. Зашто да се мијешамо? Нека је туче, свеједно, обоје ће умријети раније или касније; уз то онај који туче, он не вријеђа батинама онога кога бије, већ самог себе. Пијанчити је глупо, непријатно, али и ако пијете, умријећете, и ако не пијете, опет ћете умријети. Дође сељанка, боле је зуби… Па шта? Бол није ништа друго до представа о болу, осим тога, без болести се не живи на овом свијету, сви ћемо умријети, па зато губи се ти, сељанко, што прије, не сметај ми да мислим и да пијем вотку. Неки младић тражи савјет шта да ради, како да живи; прије но што ће одговорити, свако би се замислио, а овђе одговор је већ готов: тежи да разумијеш или тражи праву срећу. Али какво је то чудо „права срећа”? Стварног одговора нема, дабоме. Нас овђе држе иза решетке, трулимо, муче нас, али све је то лијепо и паметно, јер нема никакве разлике између овог павиљона и топлог, пријатног кабинета. Згодна је то филозофија: нема се куд, мирна је и савјест и оśећаш да си мудрац… Не, господине, то није филозофија, није ни мишљење, нити ширина погледа, већ само љеност, опсена, поспаност… Тако је то! — опет се нарену Иван Дмитрич. — Патње презирете, а да вам човјек вратима пригњечи прст, урлали бисте наглас.

—  А можда се и не бих драо — рече Андреј Јефимич смијешећи се благо.

—  Да, хтио бих то да видим! А, узмимо, да вас тресне парализа, или да вас, рецимо,  некаква будала или дрзак човјек, користећи свој положај или чин, увриједи јавно, а ви знате да ће му то проћи некажњено, онда бисте разумјели шта то значи упућивати друге да теже разумијевању и правој  срећи.

—  То је оригинално — рече Андреј  Јефимич, смијући се задовољно и трљајући руке. — Пријатно ме изненађује ваша љубав према уопштавању, а мој портрет, који сте извољели малочас насликати, заиста је сјајан. Mорам признати да је за мене разговор с вама велико задовољство. А сад, пошто сам вас слушао, будите добри па и ви саслушајте мене.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2001

Objavio Urednik dana sij 29 2015. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst