ПАВИЉОН БР. 6

VII

Испративши пријатеља, Андреј Јефимич је сио за сто и почео читати. Тишину вечерњу, затим ноћну није пореметио никакав шум, а и вријеме као да је застало и занијемило слично као доктор над књигом, и чинило се да ништа не постоји ано ова књига и лампа са зеленим абажуром. На докторовом простом, сељачком лицу лагано се појављивао осмијех задовољства и усхићења пред радом људског разума. О, зашто човјек није бесмртан? — мислио је он. Зашто постоје мождани центри и вијуге, нашто вид, говор, оśећање, геније, кад је свему томе суђено да се претвори и прах и, на крају крајева, да се охлади заједно са Земљином кором, а затим милионима година да се окреће, без икаква смисла и циља, са земљом око сунца? Да би се само охладио, а затим окретао, није уопште потребно извлачити из непостојања човјека са његовим узвишеним, готово божанским разумом, па да се, затим, као из шале, опет претвори у иловачу.

Размјена материје? Али откуд тај кукавичлук да се човјек тјеши тим сурогатом бесмртности! Несвјесни процеси који се догађају у природи имају мању вриједност чак од људске глупости, јер и ту ипак постоји извјесна свијест и воља, а у процесима баш ничег нема од свега тога. Само кукавица, у кога је више страха од смрти него достојанства, може се тјешити да ће његово тијело временом живјети у трави, у камењу, у жаби… Виђети бесмртност у размјени материје исто тако је чудно као и предсказивати будућност футроли кад се разбије скупоцјена виолина и постане неупотребљива.

Чим часовник почне откуцавати, Андреј Јефимич би се обично извалио на наслон фотеље и затворио очи да мало размисли. И као случајно, под утицајем лијепих мисли прочитаних у књизи, он тада почне разматрати цијелу своју прошлост и садашњост. Прошлост је одвратна, боље је и не śећати се ње! А садашњост је иста као и прошлост. Он зна да, док његове мисли са охлађеном Земљом круже око Сунца, ту одмах до докторовог стана, у великој згради пате људи од болести и физичке прљавштине; неко од њих, по свој прилици, не спава и бори се са инсектима, неко се инфицира црвеним вјетром или стење због јако стегнутоr завоја; можда се болесници картају са нудиљама и пију вотку. Прошле године је обмануто дванаест хиљада људи; цјелокупна болничка организација, као и прије двадесет година, почива на крађи, зађевицама, сплеткама, пријатељским везама, грубим преварама, па болница и даље остаје неморална установа, веома штетна по здравље становника. Зна он и то да у павиљоку бр. 6 иза решетака Никита туче болеснике и да Mојсејка сваког дана иде по вароши и скупља милостињу.

С друге стране, њему је врло добро познато да су за посљедњих двадесет пет година у медицини настали баснословни преокрети. Кад је он студирао на факултету, чинило му се да ће медицина ускоро имати судбину алхемије и метафизике, сад, пак, кад проводи ноћи у читању, медицина узбуђује и изазива у њему оśећање дивљења, чак и усхићења. Стварно, каква неочекивана велелелност, каква револуција! Захваљујући антисептици, сад се врше операције које велики Пирогов није сматрао за могућне чак ни in sре. Најобичнији самоуправни љекари сад се усуђују да врше ресекцију зглоба у кољену, на стотину отварања стомака долази тек један смртни случај, а камен у унутрашњим органима сматрају за такву ситницу да о њој не вриједи ни писати. Сифилис се успјешно лијечи. А теорија насљедности, хипнотизам, проналасци Пастера и Коха, хигијена са статистичким подацима, па најзад и наша руска медицина у самоуправним установама? Психијатрија са њеном садашњом класификацијом болести, са методама распознавања и лијечења — све је то, ако се упореди с оним што је било, велико као брдо Елборус. Сад лудацима више не сипају хладну воду на главу нити их облаче у лудачке кошуље; сад их третирају хумано, чак за њих, ако је вјеровати новинама, приређују представе и балове. Андреј Јефимич је знао да, при садашњим погледима и укусима, оваква ругоба, као што је павиљон бр. 6, може постојати само на двјеста врста од најближе железничке станице, у варошици ђе су предсједник и одборници — полуписмени грађани који сматрају да је љекар жрец коме треба вјеровати без икакве критике, па макар сипао у уста растопљено олово; неђе у другом свијету и публика и новине одавно би растргли на комаде ову малу Бастиљу.

„Па онда?” питао се Андреј Јефимич отварајући очи. „Шта би онда испало? Ту су и антисептика и Кох, и Пастер, а суштина ствари се ниуколико не мијења. Болести и смртности би и даље било. Лудацима приређују игранке и представе, али их на слободу ипак не пуштају. То значи да је све глупост и сујета и да, у ствари, нема никакве разлике између клинике и моје болнице.”

Али туга и оśећање које личи на завист њему сметају да буде равнодушан. То долази, по свој прилици, од замора. Отежала глава спуштала би се на књигу, он тада ставља руку испод образа, да буде мекше, и размишља:

„Ја служим некорисној ствари и примам плату од људи које обмањујем; ја нијесам поштен. Али сам за себе не представљам ништа, само сам дјелић неминовне социјалне неправде: сви су срески чиновници штетни и примају плату бадава… Дакле, за своје непоштење нијесам крив ја, већ моје вријеме… Да сам се родио двјеста година доцније, био бих други човјек.”

Кад избију три сата, он би гасио лампу и одлазио у спаваћу собу. Али му се није спавало.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2001

Objavio Urednik dana sij 29 2015. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst