ПАВИЉОН БР. 6

V

Чудноват глас!

Доктор Андреј Јефимич Рагин врло је интересантан човјек у извјесном погледу. Кажу да је у својој раној младости био врло побожан и спремао се за свештенички позив, и да је хтио 1863. године по свршеној гимназији да иде у Духовну академију, али га је његов отац, доктор медицине и хирург, заједљиво исмијао због тога, па је категорички изјавио да га неће више сматрати за сина ако оде у попове. Колико је све то тачно — не знам, али и сам Андреј Јефимич је више пута признавао да није никад волио медицину нити уопште науке уже специјалности.

Било како било, тек по свршеном медицинском факултету он није отишао у попове. Неку нарочиту побожност није испољавао, а на духовно лице је на почетку своје љекарске каријере исто тако мало личио као и сад.

Његова спољашњост бјеше трома, брутална, сељачка; својим лицем, брадом, зализаном косом, снажном а гломазном појавом, подсјећао је на друмског крчмара, задриглог, дрског и окрутног. Лице му је било сурово, са безброј плавкастих жилица, очи ситне, нос црвен, Уз високи раст и широка рамена ту су и огромне руке и ноге; изгледало је ако удари пескицом — и душа ће одмах излећети. Али корак му бјеше лак, и кретао се опрезно, прикрадајући се; кад се сретне са неким у узаном ходнику, заустављао се увијек први да би га пропустио, и не из бијеса, као што би човјек очекивао, већ танким и благим тенором говорио је: „Пардон!” На врату је имао мању гуку која му је сметала да носи круте крагне, и зато је увијек био у мекој платненој или цицаној кошуљи. Уопште, он се није носио као љекар. Један исти пар одијела вукао је по десетак година, а ново одијело, које је обично набављао по јеврејским телалницама, на њему је изгледало тако излизано и изгужвано као да је старо; у истом капуту је примао и болеснике, ручавао, ишао у поśете; али све је то чинио не из тврдичлука, већ из потпуне немарности према својој спољашности.

Кад је Андреј Јефимич стигао у варош да ступи на дужност, „хумана установа” се налазила у грозном стању. У павиљонима, ходницима и болничком дворишту није могло да се дише од воња. Болничари прави сељаци, нудиље, па и њихова ђеца, спавали су по собама заједно са болесницима. Жалили су се да се не може живјети од бубашваба, стјеница и мишева. У хируршком павиљону никад није престајала епидемија црвеног вјетра. Цијела болница није имала више од два скалпела и ниједног термометра, у кадама је чуван кромпир. Надзорник, магационерка и љекарски помоћник пљачкали су болеснике, а за старог љекара, претходника Андреја Јефимича, причало се да се, тобоже, кришом бавио продајом болничког алкохола, а да је од нудиља и болесница направио себи читав харем. У граду су врло добро знали за тај неред, па су га чак и преувеличавали, али су га мирно толерисали; једни су за њ налазили оправдање у томе што су у болници лежали само малограђани и сељаци који не могу да се буне, јер су код куће живјели још горе него у болници; неће их, ваљда, овђе хранити јаребицама! Други су, пак, налазили оправдање у томе што сам град, без помоћи мјесне самоуправе, не може издржавати боље уређену болницу; хвала богу што и оваква постоји. А скоро уведена мјесна самоуправа није хтјела да отвори другу болницу ни у вароши ни у околини, под изговором да град већ има своју.

Кад је прегледао болницу, Андреј Јефимич дође до закључка да је то неморална установа и веома штетна по здравље становника. По његовом мишљењу, најпаметније што би се могло урадити, то је — отпустити све болеснике а болницу затворити. Али он је схватио да за то нису довољне само његове жеље и да би то било и некорисно; ако се физичка и морална прљавштина одстране са једноr мјеста, оне ће прећи на друго; мора се чекати да оне саме по себи ишчезну. Осим тога, кад су већ људи отворили болницу и мире се с њом, значи да им је она потребна; предрасуде и све ове пакости и гнусобе живота потребне су, јер се с временом претварају у нешто разумно, као што од ђубрета постаје плодна земља. На том мјесту нема ничег тако чистог што не би у своме зачетку имало нечег прљавог у себи.

По ступању на дужност Андреј Јефимич се понио према нереду у болници, изгледа, доста равнодушно. Замолио је само болничаре и нудиље да не спавају по болесничким собама и набавио је два ормана за хирушке инструменте; што се тиче надзорника, магационерке, љекарског помоћника и црвеног вјетра послије операције, све је остало по старом.

Андреј Јефимич је високо цијенио памет и поштење, али за уређење свега унаоколо, да би се паметно и пристојно живјело, недостајала му је чврста воља и увјереност да је у праву. Наређивати, забрањивати и ћерати до краја апсолутно није умио. Све је то личило као да се завјетовао да никад не повиси глас и да у свом рјечнику не употреби заповједни начин. Веома му бјеше тешко да рече ,,дај” или „донеси”; кад је гладан, некако је неодлучно кашљуцао и говорио куварици: „Како би било да попијем чашу чаја…” или: „Да ли бих могао да добијем нешто за ручак?” А да рече надзорнику да више не краде или да га најури, или, најзад, да укине ову сасвим измишљену паразитску дужност — то је било изнад његове моћи. Кад варају Андреја Јефимича или му ласкају, или дају да потпише рачун за који се унапријед зна да је лажан, он поцрвени као рак и оśећа се као кривац, али ипак потписује; кад се болесници жале да су гладни или да нудиље грубо поступају с њима, он се збуни и мрмља као да се извињава:

— Добро, добро, ја ћу то послије извиђети… Овђе је, по свој прилици, неки неспоразум …

С почетка је Андреј Јефимич радио врло савјесно. Примао је болеснике од јутра до подне, вршио операције и практиковао као акушер. Даме су говориле да је пажљив и да одлично открива болести, нарочито дјечје и женске. Али с временом посао му је, чини се, постао јако досадан због једноликости и очевидне некорисности. Данас прими тридесет болесника, śутра ће их бити, вјероватно, више од тридесет и пет, прекоśутра четрдесет, и тако из дана у дан, из године у годину, а смртност се у граду никако није смањивала, и болесници нису престајали да долазе. Није постојала никаква физичка могућност пружити озбиљну помоћ четрдесеторици амбулантних болесника од јутра до ручка; значи, и нехотице је испадала само превара. Према прошлогодишњем извештају било је дванаест хиљада болесника, а то, на крају крајева, значи да је било дванаест хиљада људи. Смјештати, пак, у болницу тешке болеснике и лијечити их по правилима науке такође је немогућно, јер правила постоје, а саме науке нема; ако оставимо на страну филозофију и педантно се будемо држали правила, као што раде остали љекари, и за то је, прије свега, потребна чистоћа и вентилација, а не прљавштина, здрава храна, а не чорба од смрдљивог киśелог купуса, па и добри помоћници, а не лопуже.

Онда зашто сметати људима да умру, кад је већ за свакога смрт нормалан и природан крај? Каква корист од тога да некакав трговац или чиновник поживи још пет или десет година? Ако се сматра да је циљ медицине да се помоћу љекова ублаже болови, онда се к нехотице поставља питање: а зашто их ублажавати? Прије свега, каже се да човјек кроз патње иде ка савршенству, а затим, ако човјечанству заиста пође за руком да помоћу пилула олакша своје патње, оно ће онда потпуно заборавити на религију и филозофију, у којима је досад налазило не само заштиту од свих несрећа него чак и срећу. Пушкин је пред смрт оśећао страшне муке, сиромах Хајне је неколико година лежао одузет; зашто, онда, да не болује некакав Андреј Јефимич или Mатрјона Савишна, чији је живот безначајан, и био би потпуно празан и личио на живот амфибије, да не постоји патња?

Под утицајем таквих резоновања Андреј Јефимич је клонуо духом и престао да долази сваког дана у болницу.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2001

Objavio Urednik dana sij 29 2015. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst