ПАВИЉОН БР. 6

IV

Лијево од Ивана Дмитрича је, као што сам већ казао, Јеврејин Mојсејка, а десно, сав у лоју, сасвим буцмаст сељак тупог и потпуно безизразног лица. То је — непокретна, прождрљива и прљава животиња, која је давно изгубила способност да мисли и оśећа. Од њега се увијек шири оштар и загушљив задах.

Никита, који га је служио, туче га немилосрдно, из све снаге, не штедећи своје песнице; и није страшно то што су га тукли — човјек се може и навићи на то — већ што та тупоглава животиња никако не реагује на батине ни звуком, ни покретом, ни изразом очију, већ се само малко клати као тешко буре.

Пети и посљедњи становник павиљона бр. 6 био је грађанин који је некада картирао пошту, мали, мршав човкек плаве косе, са добродушним, али и нешто подмуклим изгледом. Судећи по његовим паметним и мирним очима, које гледају ведро и весело, он је човкек који зна себи цокену и који чува некакву врло важну и пријатну тајну. Под јастуком и под душеком он крије нешто што ником не показује, али не из страха да му то не отму или украду, већ из скромности. Понекад прилази прозору и, окренувши леђа друговима, ставља себи нешто на груди и гледа оборивши главу; ако му тада човкек приђе, он ће се збунити и скинути нешто са груди. Али прозрети његову тајну не бкеше тешко.

—  Честитајте ми — каже он често Ивану Дмитричу — предложен сам за одликовање   орденом Станислава другог реда са звијездом. Други ред са звијездом обично се даје само странцима,   али ја не знам зашто хоће да учине изузетак за мене — смијеши се он двоумећи се и слијежући раменима. — Право да вам кажем, тако нешто нијесам очекивао!

—  Ја се у томе ништа не разумијем — каже тужно Иван Дмитрич.

—  Али да ли можете погодити шта ћу сад или доцније добити? — наставља некдањи поштар жмирећи лукаво очима. — Mа шта било, али ја ћу сигурно добити шведску „Поларну звезду”. Орден је такав да се вриједи потрудити. Бијел крст и црна лента. То је врло лијепо.

По свој прилици, ниђе на свијету живот није толико једнолик као у овој кућици. Ујутру се болесници, осим паралитичара и дебелог сељака, умивају у трему из великог чабра и бришу пешевима мантила; затим из оловних шоља пију чај, који Никита доноси из главне болничке зграде. На сваког долази по једна шоља. У подне једу киселу чорбу од купуса и кашу, и вечерају кашу која је претекла од ручка. У међувремену леже, спавају, гледају кроз прозор и ходају по соби тамо-вамо. И тако сваки дан. Чак и бивши поштар говори непрестано само о тим орденима.

Нови људи ријетко се виђају у павиљону бр 6. Доктор одавно већ не прима нове лудаке, а оних који воле да пośећују луднице има врло мало на овом свијету. Свака два мјесеца долази у одјељење берберин Семјон Лазарич. Нећемо говорити о томе како он шиша лудаке, како му Никита помаже у том послу и како се болесници узнемире сваки пут кад виде пијаног и веселог берберина.

Осим берберина, нико ни да завири у павиљон. Болесници су осуђени да гледају из дана у дан само Никиту.

Уосталом, ту скоро је неко у болници пронио доста чудновату вијест.

Причало се да је у павшвон бр. 6 почео да долази доктор.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2001

Objavio Urednik dana sij 29 2015. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst