ПАВИЉОН БР. 6

II

Прије једно дванаест до петнаест година живио је у својој кући у граду, у главној улици, чиновник Громов, човјек солидан и имућан. Имао је два сина: Сергеја и Ивана, Као студент четврте године Сергеј се разболи од галопирајуће туберкулозе и умрије; његова смрт као да бјеше почетак низа несрећа које наједном снађоше породицу Громових. На недјељу дана послије Сергејеве сахране отац-старац би изведен пред суд под оптужбом да је извршио фалсификате и проневјере, па ускоро умрије у тамничкој болници од тифуса. Кућу и цјелокупну покретну имовину продадоше на лицитацији, и Иван Дмитрич са својом мајком остаде без икаквих средстава за живот.

Раније, док је отац био жив, Иван Дмитрич је, живећи у Петрограду, ђе је студирао на универзитету, примао по шездесет-седамдесет рубаља мјесечно, па није ни појма имао о биједи, сада, пак, морао је из основа промијенити свој живот. Од јутра до мрака морао је давати часове по багателној цијени, бавити се преписивањем, па ипак гладовати, јер је цијелу своју зараду слао мајци за издржавање. Иван Дмитрич није могао дуго поднијети такав живот; клонуо је духом, ослабио, па је, напустивши универзитет, отпутовао кући. Овђе, у варошици, био је, по протекцији, постављен за учитеља среске школе, али се није слагао са колегама и није се допао ученицима, те је ускоро напустио службу. Mати је умрла. Он је једно шест мјесеци био без мјеста, на хљебу и води, па га најзад поставише за судског пристава. У тој служби је остао све док га не отпустише због болести.

Никад, чак ни кад је био млад студент, он није изгледао добро са здрављем. Увијек је био блијед, мршав, склон назебу, лоше се хранио, патио од несанице. Од једне једине чашице ракије хватала га је несвјестица и добијао је хистеричне нападе. Људи су га увијек привлачили, али пошто бјеше раздражљив и болећ, није могао ни с ким да се спријатељи, па није ни имао пријатеља. О варошанима је увијек говорио с омаловажавањем, тврдећи да се гнуша и да му је усканула њихова тотална непросвећеност и живот који проводе у спавању као животиње. Говорио је из тенора, громко, темпераментно, увијек негодујући и узрујавајући се, или с усхићењем и дивљењем, и то увијек искрено. Mа о чему с њим говорили, он је све сводио на једно исто: у вароши је тешко и досадно живјети, друштво нема идеала, оно води безбојан, бесмислен живот, уносећи у њега понекад разоноду у облику насиља, грубог разврата и улагивања; ниткови су сити и одјевени, а поштеном свијету остају мрве; потребне су школе, локалне поштене новине, позориште, јавна предавања, здруживање интелигенције; потребно је да друштво упозна себе и да се згрози. Говорећи о људима, он их је сликао оштрим потезима, само бијелим или црним, не признајући никакво нијансирање; човјечанство је дијелио на поштен свет и ниткове; средине код њега није било. О женама и љубави говорио је увијек страсно, с усхићењем, али никад није био заљубљен.

У вароши су га, без обзира на то што је био нервозан и оштар у оцјенама, вољели и звали од миља Вања. Његова урођена деликатност, услужност, честитост, морална чистота и његов излизани капут, нездрав изглед и породичне несреће изазивали су добра, топла и тужна оśећања; уз то је био темељно образован и начитан човјек, знао је, по мишљењу варошана, све и био је у граду нека врста приручног енциклопедијског рјечника.

Читао је он много. Śедио је често у клубу, па, чупкајући нервозно брадицу, прелиставао часописе и књиге; и по његовом лицу се виђело да он не чита толико колико гута, једва стижући да сажваће. Читање је било, ваљда, једна од његових нездравих навика, јер се подједнако жудно бацао на све што му је долазило до руку, чак и на лањске новине и календаре. Код куће је увијек читао лежећи.

III

Једног јесењег јутра, подигавши јаку на свом капуту и шљапкајући по блату, пробијао се Иван Дмитрич до некаквог мјештанина да нешто наплати од њега према извршеној пресуди. Бјеше туробно расположен, као и увијек ујутру. У једном сокаку срете двојицу затвореника с оковима на ногама у пратњи четири стражара с пушкама. И прије тога је Иван Дмитрич сретао више пута хапшенике и сваки пут би то изазивало у њему оśећање сажаљења и неке нелагодности, међутим, сад је овај сусрет направио на њега неки нарочит, чудноват утисак, Њему се наједном учини да и њега могу оковати и исто овако водити по блату у тамницу. Кад заврши посао код мјештанина, он на путу за кућу срете код поште познатог полицијског писара, који га је поздравио и ишао с њим улицом неколико корачаји, и њему се то однекуд учини сумњиво. Код куће цио дан му не избијаху из главе хапшеници и стражари са пушкама, па му је нека непојмљива душевна узнемиреност сметала и да чита и да се прибере. Увече није упалио свјетлост, ноћу, пак, није спавао и стално је мислио на то да га могу ухапсити, оковати и стрпати у затвор. Није оśећао никакву кривицу и бјеше сигуран да и убудуће никад неће бити убица, паликућа и крадљивац; али, зар је тешко учинити неки злочин нехотице, случајно, и зар није могућна клевета, па најзад и судска грешка. Заиста, не учи узалуд народно искуство да се нико није осигурао од проśачког штапа и тамнице. А судска грешка у садашњем судском поступку сасвим је могућна, и томе човјек не треба да се чуди. Људи који по званичној дужности имају посла са људским патњама, а то су, рецимо, судије, полицајци, љекари, с временом, усљед навике, отупе толико да се, кад би и хтјели, не могу понашати према својим клијентима другачије нако званично; у том погледу они се нимало не разликују од сељака који неђе у дворишту коље овна и телад, па и не примјећује крв. Код званичног, бездушног односа према човјековој личности, да би иначе невин чојек био лишен свих права и осуђен на робију, судији треба само једно: времена. И то толико времена да се испуне неке формалности, због којих судије и примају плату, па онда је — све свршено. Послије залуд тражи правду и заштиту у овој малој, прљавој варошици, која је удаљена двјеста врста од најближе жељезничке станице! Па и није ли смијешно, заиста, мислити на правду, кад у сваком насиљу друштво види паметну и потребну мјеру, док сваки гест хуманости, рецимо, ослобађање од оптужбе, изазива читаву експлозију незадовољног, осветљубивог оśећања?

Ујутру Иван Дмитрич устаде из кревета сав престрављен, са хладним знојем на челу, потпуно убијеђен да га сваки час могу затворити. Кад већ јучерање црне мисли нијесу могле тако дуго да га напусте — мислио је он — онда мора да у њима има нешто истине. Заиста, зар би могле оне, иначе, да му уђу у главу без икаквог повода?

Позорник, не журећи се, прође поред његових прозора: ни то није без разлога. Ево и два човјека се зауставише поред његове куће и ћуте. Зашто ли они ћуте?

За Ивана Дмитрича сад насташе мучни дани и ноћи. Сви који су пролазили поред његових прозора или су улазили у двориште, изгледали су му као жбири и агенти. У подне се обично шеф полиције возио у кочијама улицом; то је он из околине града са свога имања ишао у управу полиције. Али се сад Ивану Дмитричу причини да се он вози сувише брзо и са неким нарочитим изразом на лицу, по свој прилици хита да објави да се у граду налази неки велики злочинац. Иван Дмитрич се трзао на овако звонце или лупање у врата, мучно се оśећао кад код своје газдарице сретне неког непознатог човјека; а при сусрету са полицајцима или жандарима смјешкао се и звиждукао да покаже како се то њега ништа не тиче. Није спавао читаве ноћи, очекујући да га ухапсе, али је јако хркао и уздисао, као да је сањив, само да се газдарици учини како збиља спава; ако не спава, онда значи да га гризе савјест — па то је прави доказ! Чињенице и здрава логика убјеђивале су га да су сва његова страховања — глупости и психичка поремећеност, да и у хапшењу и у тамници, ако се ствар посматра са ширег гледишта, нема стварно ничега страшног — само кад је савјест мирна; али уколико је паметније резоновао и логичније размишљао, утолико је растао и постајао неподношљивили његов душевни немир. Све је то личило на случај са пустињаком који је у непроходној шуми хтио да себи раскрчи мјесто; уколико је марљивије радио śекиром, утолико је шума више и гушће расла. На крају крајева, Иван Дмитрич, видећи да је све залуд, напусти свако резоновање, па се сав предаде очајању и страху.

Почео је да се усамљује и крије од људи. Канцеларија му већ и раније бјеше сморна, али сад му је постала неподношљива. Плашио се да му некако не подвале, да му не убаце кришом мито у џеп, па послије да га ухвате на дјелу, или да не направе нехотице званичним актима неку грешку, која би се претворила у фалсификат, или, најзад, да не изгуби туђ новац. Чудно је то да никад прије овога његове мисли не бјеху тако еластичне и проницљиве као што су сад, кад он сваки дан измишља хиљаде разних разлога да не би само озбиљно страховао за своју слободу и част. Али зато је умногоме изгубио интересовање за спољни свијет, нарочито за читање, па и памћење му је јако попустило.

У прољеће, кад се окопни снег, у јарузи крај гробља пронађоше два леша увелико распаднута и са знацима насилне смрти — неке старице и малишана. У граду се причало само о тим лешевима и о непознатим убицама. Иван Дмитрич, да свијет не би мислио да је он убица, шетао је улицама и смјешкао се, а при сусрету са познаницима блиједио би, црвенио и говорио да нема одвратнијег злочина од убиства нејаких и незаштићених. Али та лаж му убрзо досади и он, послије неког размишљања, одлучи да ће за њега најбоље бити да се сакрије у газдаричин подрум. И ту остаде цио дан, затим ноћ и још један дан, па је јако назебао и у сутон кришом, као лопов, увукао се у своју собу. До сванућа стајао је насред собе, не мичући се и ослушкујући. Ујутру рано, још пре зоре, дођоше у кућу зидари. Иван Дмnтрич је одлично знао да су они дошли да поправе у кухињи зидану пећ, али од страха му се учини да су то полицајци преобучени у зидаре. Он полако изађе из стана и обузет страхом, без шешира и капута, потрча улицом. За њим су лајали пси и јурили га, неки сељак је викао нешто иза његових леђа, зујало му је у ушима, и чинило му се да су се иза њега скупили тирјани цијелог свијета и да га гоне.

Зауставили су га, одвели кући и послали газдарицу по љекара. Доктор Андреј Јефимич, о којем ће бити још говора, преписа му хладне облоге за главу и валеријанске капљице, сажаљиво климну главом и оде, рекавши газдарици да више неће доћи јер не треба људима сметати да луде. Пошто Иван Дмитрич није имао средстава за живот и лечење код куће, убрзо га упутише у болницу, ђе је смјештен у одјељење за венеричне болести. Читаве ноћи није спавао, прчио се и узнемиравао болеснике, и ускоро је, по наређењу Андреје Јефимича, премјештен у павиљон бр. 6.

Послије годину дана сви су у вароши заборавили Ивана Дмитрича, а његове књиге, које је газдарица смјестила у саонице под настрешницом, развукоше ђеца.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2001

Objavio Urednik dana sij 29 2015. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst