ПАВИЉОН БР. 6
XIX
Śутрадан ујутру бољела га је глава и зујало му у ушима, а у цијелом тијелу оśећао је малаксалост. Није га било стид да се śети своје јучерашње немоћи. Јуче је био малодушан, бојао се чак и мјесеца, искрено је изражавао оśећање и мисли, за које никад није ни слутио да их може имати. На примјер, мисли о филозофирању незадовољног малог човјека. Али сада му је све било свеједно.
Он није ни јео ни пио, лежао је непомично и мучао.
„Сасвим ми је свеједно”, мислио је он кад су му постављали питања. — „Одговарати нећу . . . Свеједно ми је.”
Послије ручка дође Mихаил Аверјанич и донесе четврт фунте чаја и једну фунту мармеладе. Дарјушка је такође долазила и стајала цио сат крај његовог кревета са изразом тупе туге на лицу. Поśетио га је и доктор Хоботов. Он је донео флашицу брома и наредио да освјежи ваздух у павиљону неким мирисним средством.
Пред вече је Андреј Јефимич умро од капље. У почетку ухватила га је ужасна грозница и он је оśетио гађење; нешто одвратно, струјећи кроз цијело тијело, чак и кроз прсте, вукло се од стомака до главе и засипало му очи и уши. Очи му се замутиле. Андреј Јефимич схвати да је ту крај и śети се да Иван Дмитрич, Mихаил Аверјанич и милиони других људи вјерују у бесмртност. А шта ће бити ако она заиста постоји? Али он није марио за бесмртност, па је мислио о њој само за тренутак. Стадо јелена, необично лијепих и витких, о којима је читао јуче, промаче му пред очима; затим му сељанка пружи руку са препорученим писмом … Рече нешто Mихаил Аверјанич. Затим све ишчезе, и Андреј Јефимич заспа занавијек.
Дођоше болничари, ухватише га за руке и ноге и одвукоше у капелу. Тамо је лежао на столу отворених очију и мјесец га је ноћу обасјавао. Ујутру дође Серrеј Сергејич, побожно се помоли пред распећем и заклопи очи свом бившем шефу.
Śутрадан су Андреја Јефимича сахранили. Сахрани су присуствовали само Mихаил Аверјанич и Дарјушка.
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2001