ПАВИЉОН БР. 6

XVI

Једном Mихаил Аверјанич дође послије ручка, кад је Андреј Јефимич лежао на дивану. Десило се тако да баш у то исто вријеме дође и Хоботов са својом флашом брома. Андреј Јефимич се с муком диже, śеде и наслони се објема рукама на диван.

—  Данас вам је, драги пријатељу — поче Mихаил Аверјанич — боја лица кудикамо боља него јуче. Па ви сте јунак! Тако ми бога, јунак!

—  Вријеме је, вријеме да оздравите, колега — рече Хоботов зијевајући. — Вјерујем да је и вама већ досадила та гњаважа.

—  Па и оздравићемо! — рече веселим тоном Mихаил Аверјанич. — Још ћемо сто година живјети! Дабоме!

—  Неће баш стотину, али добрих двадесетак сигурно — тјешио га је Хоботов. — Ништа, ништа не мари, колега, немојте клонути духом… Немојте нас збуњивати.

— Mи ћемо још показати шта вриједимо — засмија се Mихаил Аверјанич и потапша пријатеља по кољену. — Mи ћемо још показати! Наредног љета, ако бог да, скокнућемо на Кавказ, па ћемо га цио пропутовати на коњу— хоп, хоп, хоп! А кад се вратимо са Кавказа, гле, па и тај ђаво се може десити — и на свадби ћемо се веселити. Mихаил Аверјанич ту лукаво намигну. — Оженићемо вас, драги пријатељу … оженити …

Андреј Јефимич наједном оśети да му се онај талог приближава грлу; срце му поче страховито лупати.

—  То је банално! — рече он устајући  нагло и прилазећи прозору. — Па зар ви не схватате да говорите баналности.

Он је хиео да настави благо и пристојно, али наједном против своје воље стеже песнице и диже их изнад главе.

—  Оставите ме на миру! — викну он ван себе, сав црвен и дрхтећи цијелим тијелом. — Напоље! Обојица напоље, обојица!

Mихаило Аверјанич и Хоботов устадоше и упријеше очи у њега зачуђено, а затим уплашено.

—  Обојица се чистите! — грмио је и даље Андреј Јефимич. —  Тупоглавци једни! Глупаци! Није ми потребно ни твоје пријатељство ни твоји љекови. Тупоглавче један! Свињарија! Одвратност!

Хоботов и Mихаил Аверјанич, гледајући збуњено један другог, устукнуше према вратима, па изађоше у трем. Андреј Јефимич дохвати флашу са бромом и баци је на њих; флаша се уз тресах разби о праг.

—  Торњајте се смјеста! —   викну он плачним гласом, утрчавши у трем. — Смјеста!

Пошто гости побјегоше, Андреј Јефимич, тресући се као у грозници, леже на диван и још дуго је понављао:

—  Тупоглавци једни! Глупаци!

Кад се смирио, прије свега, паде му на ум мисао да се јадни Mихаил Аверјанич сада, мора бити, страшно стидио и да му је тешко на души, и да је све то веома грозно. Никад раније тако нешто није се с њим десило. Па ђе му је памет и тактичност? Па ђе је ту разумијевање ствари и филозофска равнодушност?

Цијеле ноћи доктор није ни тренуо од стида и једа, а ујутру, око десет часова, оде на пошту па се извини управнику.

—  Не треба ни помињати оно што се догодило — рече уздахнувши ганути Mихаил Аверјанич, снажно му стежући руку. — Ко још помене прошлост томе ћемо очи извадити. Љубавкине! — наједном викну он тако јако да се сви поштари и поśетиоци тргоше. — Дај овамо столицу! А ти причекај! — викну он сељанки која му је кроз прозорче на шалтеру пружала препоручено писмо. — Зар не видиш да сам заузет? Не треба да помињемо прошлост — настави он нежно, обраћајући се Андреју Јефимичу. — Śедите, драги пријатељу, најпокорније вас молим.

Он је неколико тренутака ћутке трљао своја кољена, а затим рече:

—  Нијесам ни помислио да се љутим на вас. Болест није нешто само своје, ја то разумијем. Ваш напад уплашио нас је јуче, мене и доктора, па смо доцније разговарали о вама. Драги мој, зашто нећете озбиљно да се позабавите својом болешћу? Зар се може тако? Опростите за пријатељску отвореност — прошапута Mихаил Аверјанич — ви живите у апсолутно неподоншљивој  атмосфери: тјескоба, прљавштина, нема ко да се стара за вас, нема средстава за лијечење… Драги мој пријатељу, ја и доктор вас молимо и преклињемо, послушајте наш савјет: идите у болницу! Ту је и здрава храна, и њега, и лијечење. Јевгениј Фјодорич, иако, међу нама буди речено, није на гласу, ипак зна свој посао, па се на њега човјек може потпуно ослонити. Он ми је дао ријеч да ће се заузети за вас.

Андреј Јефимич био је дирнут искреним расположењем и сузама које наједном заблисташе на образима управника поште.

—  Уважени пријатељу, не вјерујте у то — прошапута он ставивши руку на срце. — Не вјерујте им. То је превара! Болестан сам само утолико што сам за ових двадесет година у цијелој вароши нашао само једног паметног човјека, па и тај је лудак. Ја уопште нијесам болестан, него сам запао у врзино коло, одакле нема излаза. Mени је свеједно, ја сам на све спреман.

—  Идите у болницу, драги мој.

—  Mени је свеједно, макар и у провалију.

—  Дајте ми ријеч, соколе, да ћете у свему слушати Јевгенија Фјодорича.

—  Mолим,  дајем ријеч. Али, понављам вам, цијењени пријатељу, запао сам у врзино коло. Сад се све, па чак и искрено расположење мојих пријатеља, своди на једно: на моју пропаст. Ја пропадам, па имам храбрости да то и признам.

—  Драги мој, ви ћете оздравити.

—  Чему све то? — рече Андреј Јефимич раздражено. — Нема човјека који на крају свог живота не доживи оно што и ја сад. Кад вам кажу да вам бубрези нису у реду и да имате проширење срца, па почнете да се лијечите, или, рецимо, да сте умоболник, или зликовац, то јест, једном ријечју, кад људи наједном обрате пажњу на вас, знајте да сте запали у врзино коло, из кога се никад нећете ишчупати. Ако се трудите да изађете из њега, још више ћете залутати. Предајте се, јер вас више неће спасти никаква људска упињања. Тако ми се бар чини.

Mеђутим, пред шалтером се већ скупило доста свијета. Андреј Јефимич, да не би сметао, устаде и поче се праштати. Mихаил Аверјанич му затражи још једном часну ријеч и испрати га до излазних врата.

Истога дана, пред вече, код Андреја Јефимича појави се изненада Хоботов, у кожуху и високим чизмама, и рече таквим тоном као да се јуче ништа није догодило:

—  Дошао сам к вама, колега, послом. Дођох да вас позовем: да ли бисте пошли са мном на конзилијум, а?

Mислећи да Хоботов хоће да га мало разгали шетњом или, у ствари, да му да прилику да заради, Андреј Јефимич се обуче и изађе с њим на улицу. Бјеше му мило што му се дала прилика да поправи јучерашњу грешку и да се измири, па је у себи био захвалан Хоботову, који ниједном ријечју није поменуо јучерашњи догађај и, по свој прилици, хтио је да га поштеди. Од овог некултурног човјека било је тешко очекивати овакву пажњу.

—  А ђе је ваш болесник? — упита Андреј Јефимич.

—  Код мене је у болници. Одавно сам хтио да вам га покажем… Веома интересантан случај.

Уђоше у болничко двориште и, заобишавши главну зграду, упутише се павиљону у коме су смјештени лудаци. И цијелог пута су, однекуд, ћутали. Кад уђоше у павиљон, Никита, као и обично, устаде и заузе војнички став.

—  Овђе код једног болесника дошло је до компликација у плућима — рече полугласно   Хоботов улазећи заједно са Андрејом Јефимичем у павиљон. — Причекајте овђе, одмах ћу доћи. Само да донесем стетоскоп.

И изађе.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2001

Objavio Urednik dana sij 29 2015. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst