ПАВИЉОН БР. 6

XV

Андреј Јефимич је становао у кући која је имала три прозора и која је припадала мјештанки Бјеловој. Ова кућа имала је само три собе, не рачунајући кухињу. Двије од њих, чији су прозори гледали на улицу, заузео је доктор, а у трећој и у кухињи живјеле су Дарјушка и газдарица са троје ђеце. Понекад је газдарици долазио на спавање њен љубавник, пијани сељак, који би ноћу обично правио скандале, па су онда и Дарјушка и ђеца дрхтали од страха. Кад је додио и, смјестивши се у кухињу, тражио вотке, свима бјеше веома тјескобно, па је доктор из сажаљења узимао расплакану ђецу к себи и смјештао их да спавају на поду, што му је чинило велико задовољство.

Као и прије, устајао је из кревета у осам часова ујутру и, пошто би попио чај, śедао је да чита своје књиге и часописе. За нове није имао више новаца. Да ли зато што то бјеху старе књиге или зато што се промијенише прилике, тек читање га није више јако заносило и замарало га је. Да не би проводио вријеме у беспосличењу, правио је детаљан каталог својих књига и лијепио на њиховим корицама бројке, па му је сад тај механички, ситан посао био интересантнији и од читања. Тај једнолики и пипави рад некако је успављивао његове мисли па није размишљао ни о чему и вријеме је брзо пролазило.

Чак му се учини интересантно да śеди у кухињи и са Дарјушком љушти кромпире или да пребира хељду. Сваке суботе и недјеље ишао је у цркву. Стојећи крај зида и затворивши очи, слушао је пјевање и размишљао о оцу, мајци, универзитету, религији; оśећао се умирен и śетан, и одлазећи из цркве, жалио је што се служба брзо свршила.

Двапут је ишао у болницу код Ивана Дмитрича, да се с њим поразговара. Оба пута Иван Дмитрич бјеше јако узбуђен и једак; молио је да га оставе на миру, јер су му већ одавно усканули шупљи разговори, и говорио је да од проклетих и гадних људи тражи за све своје муке само једну једину накнаду: да га затворе у самицу. Није могуће да му и то неће дозволити? Кад се Андреј Јефимич опраштао с њим, за вријеме прве и друге поśете, и пожелио му лаку ноћ, он се брецнуо и рекао:

— Нека иде све до ђавола!

И сад Андреј Јефимич није знао да ли да му оде и трећи пут или да не оде. А желио је да га још једном обиђе.

Раније, послије ручка, Андреј Јефимич је ходао по собама и размишљао, а сад је од ручка до вечере лежао на дивану окренут наслону и сав се предавао разним ситним мислима, са којима се већ није могао борити. Бјеше му криво што му нијесу дали пензију ни једнократну помоћ за његову више него двадесетогодишњу службу. Истина, он није служио поштено, али пензију добијају сви службеници, без обзира на то да ли су поштени или нијесу. Садашња правичност баш се у томе и састоји што се чинови, ордени и пензије не дају за моралне заслуге и способности, већ за службу, без обзира на то каква је била. По чему то да само он буде изузетак? Пара уопште више није имао. Срамота га је било да пролази поред бакалнице и да гледа газдарицу у очи. За пиво је дужан већ тридесет двије рубље. Mештанки Бјеловој је такође дужан. Дарјушка полако продаје стара одијела и књиге и лаже газдарицу да ће ускоро доктор добити грдне паре.

Опет се љутио што је на путовање потрошио хиљаду рубаља, колико је у своје вријеме заштедио.

Баш би му сад била потрабна та хиљадарка! Једило га је и то што људи неће да га оставе на миру. Хоботов је сматрао за своју дужност да с времена на вријеме обилази болесног колегу. Све на њему бјеше одвратно Андреју Јефимичу: и задригло лице, и ружан, покровитељсни тон, и ријеч „колега”, и високе чизме; најодвратније, пак, бјеше то што је он сматрао за своју дужност да лијечи Андреја Јефимича, и мислио да га збиља лијечи. Сваки пут је доносио флашу брома и по неколико равенових пилула.

И Mихаил Аверјанич је сматрао за дужност да обилази пријатеља и да га разгали. Увијек је улазио код Андреја Јефимича с извјештаченим држањем, смијао се усиљено и почињао га увиеравати да данас одлично изгледа и да послови, хвала богу, крећу набоље, а из тога се могло закључити да он сматра да је његов пријатељ у очајном стању. Он још није исплатио свој варшавски дуг и бјеше утучен због те тешке срамоте, бјеше сав напрегнут, зато се и трудио да се смије што гласније и да прича што занимљивије. Његове анегдоте и приче изгледале су сад бескрајне и бјеху напаст за Андреја Јефимича, па и за њега самог.

У његовом присуству Андреј Јефимич би легао на диван и, окренут зиду, слушао га стиснутих зуба, у души су се слијегали читави слојеви талога и послије сваке поśете пријатеља оśећао је да тај талог расте и као да се већ приближава грлу.

Да би савладао та ситничарска оśећања, он се журио да мисли да ће и он, и Хоботов, и   Mихаил Аверјанич прије или послије умријети, не оставивши ни трага на земљи. Ако замислимо да ће кроз милион година поред Земљине кугле пролетјети у безваздушном простору некакав дух, он ће угледати само иловачу и голе стијене. Све — и култура, и морални закон, нестаће бестрва, чак неће ни коров израсти на томе мјесту. Шта онда значе некакав стид пред бакалином и ништавни Хоботов, и несносно пријатељство са Mихаилом Аверјаничем? Све су то глупости и ситнице!

Али оваква резоновања слабо су помагала. Тек што бјеше замислио Земљину куглу кроз милион година, а већ се иза неке голе стијене појављују Хоботов у високим чизмама или Mихаил Аверјанич, који се усиљено смије, па се зачу чак и његов стидљиви шапат: „А варшавски дуг, соколе мој, вратићу ових дана … Сигурно!”

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2001

Objavio Urednik dana sij 29 2015. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst