ПАВИЉОН БР. 6

XIV

Доктор је ишао, гледао, јео, пио, али је оśећао само једно: огорчење према Mихаилу Аверјаничу. Желио је да се одмори од пријатеља, да побјегне од њега, да се сакрије, док је овај, опет, сматрао за своју дужност да га не оставља самог ни за тренутак и да му створи што више могућности за разоноду. Кад није имало шта да се види, забављао га је причањем. Два дана је трпио то Андреј Јефимич, али трећег дана рече овом пријатељу да је болестан и да хоће да проведе цио дан код куће. Овај одговори да ни он, онда, неће никуда ићи. Заиста, треба се одморити, иначе ће и ноге отказати послушност. Андреј Јефимич леже на диван, па окренут зиду и стиснутих зуба, поче слушати свог пријатеља, који га је с одушевљењем увјеравао да ће Француска прије или послије сигурно побиједити Њемачку, да у Mоскви има врло много неваљалаца и да се по спољном изгледу коња не могу процијенити његове добре особине. Доктору је већ зујало у ушима и лупало срце, али се он из пристојности никако не усуђиваше да замоли пријатеља да га остави самог или да мало замучи. На срећу, Mихаилу Аверјаничу досади да śеди у хотелској соби, па послије ручка оде да се прошета.

Кад остаде сам, Андреј Јефимич се с оśећањем задовољства поче одмарати. Како је пријатно лежати непомично на дивану и бити сам у соби! Права срећа се не може ни замислити без самоће. Пали анђео издао је бога по свој прилици зато што се зажелио самоће, за коју иначе не знају анђели. Андреј Јефимич шћеде да размисли о свему што је посљедњих дана видио и чуо, али Mихаил Аверјанич му никако није избијао из главе.

„Па он је узео одсуство и пошао са мном на пут из пријатељства, из великодушности,” мислио је доктор зловољно. „Нема горе ствари од овога пријатељског туторства. Па он је, изгледа, добар, великодушан и весељак, али је досадан. Неподношљиво досадан. Има такође приличан број људи који говоре увијек исте паметне и најљепше речи, али човјек оśећа да су они ограничени.”

Наредних дана Андреј Јефимич се поче претварати да је болестан и није излазио из собе. Лежао је окренут наслону дивана и једио се кад га је пријатељ забављао разговорима, или се одмарао кад је овај био одсутан. Жалио је што је пошао на пут и љутио се на непријатеља који је сваког дана бивао све брбљивији и слободнији; мислити о нечем озбиљном и узвишеном никако му није полазило за руком.

„То дјелује на мене стварност о којој је говорио Иван Дмитрич,” мислио је љутећи се што је ситничар. „Уосталом, све су то глупости… Ето, вратићу се кући, па ће све ићи по старом…”

И у Петрограду бјеше исто: данима није напуштао собу, лежао је на дивану и устајао само да пије пиво.

Mихаил Аверјанич стално га је подстицао да отпутују што прије у Варшаву.

—  Драги пријатељу, шта ћу ја тамо? — говорио му је молећивим гласом Андреј Јефимич. — Путујте сами, а мени дозволите да идем кући. То тражим!

—  Нипошто! — протестовао је Mихаил Аверјанич. — То је дивна варош! У њој сам провео пет најсрећнијих година у животу!

Андреју Јефимичу недостајала је воља да све буде онако како је он хтио, па, с болом у души, пристаде да путује у Варшаву. Али ни овђе он није излазио из собе, лежао је на дивану и љутио се на себе, на пријатеља и послугу, која никако није шћела да га разуме кад је говорио руски, док је Mихаил Аверјанич, по своме обичају, здрав, бодар и весео, од јутра до мрака скитао по вароши и тражио старе познанике. Неколико пута није ноћио у хотелу. Послије једне такве ноћи, коју је провео незнано ђе, он се рано ујутру вратио јако узбуђен црвен у лицу и неочешљан. Дуго је ходао тамо-вамо по соби, мрџајући нешто као за себе, затим се заустави и рече:

—  Част изнад свега осталог!

Кад се прошетао још мало, ухвати се за главу и рече трагичним гласом:

— Да, част изнад свега! Нека је проклет час кад ми је први пут пало на ум да дођем у овај Вавилон! Драги мој — обрати се он доктору — презрите ме: све сам изгубио на картама! Дајте ми на зајам једно пет стотина рубаља!

Андреј Јефимич изброја пет стотина рубаља и ћутке их даде пријатељу. Овај, сав црвен од стида и гнијева, изговори неразговјетно некајкву непотребну клетву, дохвати капу и изађе. Послије два сата врати се, паде у наслоњачу, тешко уздахну и рече:

—  Част је спашена! Путујемо, пријатељу! Ни тренутка се више нећу задржати у овој проклетој вароши. Све саме лопуже! Аустријски шпијуни!

Кад се пријатељи вратише у свој град, бјеше већ новембар и велики снијег је покривао улице. Дужност Андреја Јефимича преузео је већ доктор Хоботов; он је још живио у старом стану, очекујући да се Андреј Јефимич врати и да испразни свој стан у болници. Ружна жена о којој је говорио да му је куварица, већ је становала у једном од павиљона.

По вароши су ширене нове сплетке на рачун болнице. Говорило се да се ружна жена завадила са надзорником и да ју је овај, тобоже, клечећи молио за опроштај.

Андреј Јефимич још истога дана по повратку мораде да потражи себи други стан.

—  Пријатељу драги — рече му опрезно управник поште — опростите за нескромно питање: са којом свотом новаца располажете за живот?

Андреј Јефимич ћутке преброја своје паре рече:

—  Са осамдесет и шест рубаља.

— Па ја не питам то — рече збуњено Mихаил Аверјанич, не схватајући доктора. — Ја питам колико уопште имате средстава за живот?

— Па кажем вам: осамдесет шест рубаља имам и ништа више.

Mихаил Аверјанич је сматрао доктора за поштеног и племенитог човјека, али је ипак рачунао да он има на располагању најмање двадесет хиљада рубаља. Сад, кад дознаде да је Андреј Јефимич сиромах, да нема од чега живјети, он се однекуд наједном заплака и загрли свога пријатеља.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2001

Objavio Urednik dana sij 29 2015. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst