ПАВИЉОН БР. 6
XIII
Недјељу дана послије тога Андреју Јефимичу предложише да се одмори, другим ријечима, да поднесе оставку на службу, што је примио хладнокрвно, а још недјељу дана касније он и Mихаил Аверјанич већ су śеђели у поштанским колима и путовали у правцу најближе жељезничке станице. Дани бјеху хладни, ведри, небо плаво а ваздух прозиран. Тих двјеста врста пређоше за два дана, и на путу су двапут ноћили. Кад су им на поштанским станицама служили у рђаво опраним чашама чај или кад су дуго упрезали коње у кола, Mихаил Аверјанич би сав помодрио у лицу од љутине, дрхтао цијелим тијелом и викао: „Умукни! Без разшишљања!” А у кочијама је све вријеме, не престајући ни тренутка, причао о својим путовањима по Кавказу и Пољском Царству. Колико је само било разних авантура, и каквих све сусрета! Он је говорио гласно и при том су му очи изгледале тако чудне да се могло помислити како све то лаже. Уз то, причајући, дувао је Андреју Јефимичу у лице, и смијао му се на уво. Све је то сметало доктору, и није му дало да размишља и да се прибере.
Жељезницом су путовали, штедње ради, у трећој класи, у вагону за непушаче. Од путника, готово половина бјеху бољи људи. Mихаил Аверјанич се убрзо упознао са свима и, идући од клупе до клупе, говорио је гласно како не треба путовати овом одвратном жељезницом. Свуд је лоповлук! Сасвим је друга ствар кад си на коњу: превалиш за дан сто врста и послије се оśећаш здрав и бодар. А неродне године код нас бивају због тога што су исушили Пинске мочваре. Уопште, свуда је страховит неред. Он се узрујавао, говорио гласно и није давао никоме да отвори уста. То бескрајно лапрдање, уз гласко смијање и оштре гестове смори Андреја Јефимича.
„Ко ли је од нас двојице луд?” помисли он пун једа. „Да ли ја, који се трудим да ничим не узнемирујем путнике, или овај себичњак, који мисли да је овђе најпаметнији и најинтересантнији од свих, па зато ником не даје мира?”
У Mоскви Mихаил Аверјанич обуче војнички копоран без еполета и панталоне са црвеним лампасима. На улици је носио официрски качкет и шињел, па су му војници салутирали. Андреју Јефимичу се сад учини да је он човјек који је од цјелокупног господства што га је некад имао у себи проћердао све што је било добро и задржао само рђаво. Волио је да буде услужен чак и онда кад му то никако и не бјеше потребно. Шибице су стајале на столу пред њим, и он је то знао, али је наређивао келнеру да му их донесе; у присуству собарице није се женирао да буде само у доњем рубљу; послузи без разлике, чак и старијим људима, говорио је „ти”, а кад се наљути, називао их кретенима и будалама. То је, како се чинило Андреју Јефимичу, било господски, али ружно.
Прије свега, Mихаил Аверјанич одведе свог пријатеља у Иверску капелу. Mолио се тамо свесрдно, клањајући се до земље и сузних очију, а кад заврши с тим, дубоко уздахну и рече:
— Иако не вјерујем у бога, ипак је некако мирније на души кад се човјек помоли. Пољубите икону, соколе.
Андреј Јефимич се збуни и пољуби икону, док је Mихаил Аверјанич, напућивши усне и климајући главом, очитао молитву шапатом, па му опет навријеше сузе. Затим одоше у Кремљ да виде тамо цар-топ и цар-звоно, па их чак и прстима дотакоше, уживали су и у љепоти Замоскворјечја; обиђоше храм Спаситеља и Румјанцевски музеј.
Ручали су у кафани Тјестова. Mихаил Аверјанич дуго је разгледао јеловник, гладећи своје залиске, па рече тоном гурмана који се у ресторану оśећа као код своје куће:
— Да видимо чиме ћете нас данас почастити анђеле мој!
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2001
Objavio Urednik
dana sij 29 2015. u kategoriji Biblioteka, Proza.
Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0.
Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst