Ivanov

 

IV

LEBEDEV (ulazi sa Sašom): Ovđe ćemo razgovarati. (Ljvovu i Kosihu.) Ajte, bušmani, u salu damama. Mi treba da razgovaramo nasamo.

KOSIH (prolazeći pored Saše, oduševljeno pukne prstima): Slika! Adutska dama!

LEBEDEV: Idi, pećinski čovječe, idi!

Ljvov i Kosih razminu.

LEBEDEV: Śedi, Šuročka, eto tako… (Sijeda i osvrće se.) Slušaj me pažljivo, s dužnim poštovanjem. Evo u čemu je stvar: tvoja mi je mati naredila da ti rečem sljedeće… Razumiješ? Ja ne govorim u svoje ime, nego ono što je meni mati naredila.

SAŠA: Tata, kraće!

LEBEDEV: Na im miraza određeno ti je petnaest hiljada u srebru. Eto tako… Pazi da poslije ne bude objašnjavanja! Stani, ćuti! To je još cvijeće, ima još nešto gore. Na ime miraza ti je određeno petnaest hiljada, ali s obzirom na to da Nikolaj Aleksejevič duguje tvojoj majci devet hiljada, to će se ta suma odbiti od tvog miraza… Eto tako, a osim toga…

SAŠA: Zašto mi sve to govoriš?

LEBEDEV: Mati mi je naredila!

SAŠA: Puštite me na miru! Kad bi ti makar malo poštovao i mene i sebe, ne bi nikada dozvolio sebi da govoriš sa mnom na ovaj način. Nije mi potreban vaš miraz! Ja ga nijesam tražila i ne tražim!

LEBEDEV: Zašto ste me svi vi napali? Kod Gogolja su ona dva pacova najprije ponjušili, a zatim otišli, a ti, emancipovana đevojka, nijesi ni pomirisala, nego odmah skočila na mene.

SAŠA: Puštite me na miru, nemojte vrijeđati moj sluh svojim petparačkim računima!

LEBEDEV (plane): Pi! Vi ćete me svi naćerati da sebe prosiječem ili nekog da zakoljem! Ona tamo cio dan prosto se ubi plačući, zvoca, grdi, broji par, a ovam pametna, humana, đavoli ga znali, emancipovana, ne može da shvati rođenog oca! Ja joj vrijeđam sluh! Ali prije nego što sam došao ovamo da ti vrijeđam sluh, mene su tamo (pokazuje na vrata) na komate śekli i rastrzali. Ne može ono da shvati! Potpuno ste me pomeli i zbunili… Idite svi bestraga! (polazi vratima i zastaje.) Ne dopada mi se, ništa mi se kod vas ne dopada.

SAŠA: Šta ti se ne dopada?

LEBEDEV: Ništa mi se ne dopada! Ništa!

SAŠA: A šta je to ništa?

LEBEDEV: Taman ću ja sad da śedem s tobom i razvezem nadugačko i naširoko. Ništa mi se ne dopada, a tvoje vjenčanje ne želim ni da vidim! (Prilazi Saši, nježno.) Oprosti mi, Šuročka, možda je tvoja udaja pametna, poštena, uzvišena, principijelna, pa ipak nešto tu nije u redu, nije u redu! Ne liči na ostale svadbe. Ti si mlada, svježa, čista kao kristal, lijepa, a on… udovac, istrošen i preživio. I ne razumijem ga ja, nega mu je bog u pomoć. (Ljubi šćer.) Šuročka, oprosti, nešto tu nije u redu. Suviše mnogo ljudi govore. Nekako mu je iznenada umrla ta Sara, zatim mu je odjednom palo na pamet da se oženi tobom… (Živo.) Uostalom, ja sam žena, žena. Postao sam krpa, kao stara krinolina. Ne slušaj me. Nikoga ne slušaj, samo sebe slušaj.

SAŠA: Tata, ja i sama ośećam da tu nešto nije u redu… Ne, ne, nije u redu. Kad bi ti samo znao kako mi je teško. Neizdržljivo! Stid me je i strah da to priznam. Tata, dragi moj, posokoli me, tako ti boga… nauči me šta da radim.

LEBEDEV: Šta ti je? Šta?

SAŠA: Strah me kao nikad dosad. (Okreće se.) Čini mi se da ga ne shvatam i da ga nikad neću shvatiti. Za sve ovo vrijeme otkako sam postala njegova vjerenica on se nije nijednom nasmiješio, nijednom mi nije pogledao pravo u oči. Vječito se nešto jada, kaje se zbog nečega, pravi aluzije na neku krivicu, sav drhti… Ja sam se iskidala. Ima čak trenutaka kad mi se čini da ga ja… da ga ja ne volim tako snažno kako bi trebalo. A kad dolazi kod nas ili govori sa mnom, meni je dosadno. Šta to znači, tata? Strah me je!

LEBEDEV: Zlato moje, dijete moje jedino, poslušaj starog oca. Raskini s njim!

SAŠA (uplašeno): Šta kažeš, šta kažeš!

LEBEDEV: Ozbiljno, Šuročka. Pući će bruka, cio srez će ispirati usta tobom, ali bolje je preživjeti bruku nego upropastiti sebe za cio život.

SAŠA: Ne govori, ne govori, tata! Neću ni da čujem. Treba se boriti s mračnim mislima. On je dobar, nesrećan, neshvaćen čovjek; ja ću ga voljeti, shvatiću ga, postaviću ga na noge. Ja ću izvršiti svoj zadatak. To je svršeno!

LEBEDEV: Nije to nikakav zadatak, nego psihopatija.

SAŠA: Dosta. Ja sam ti se ispovijedila, priznala sam i čak i ono što nijesam šćela da sebi priznam. Ne govori nikome o tome. Zaboravimo to.

LEBEDEV: Ništa ne razumijem. Ili sam ja otupio pod starost ili ste vi svi postali isuviše pametni, samo ja pod milim bogom ništa ne razumijem.

V

 

ŠABELJSKI (ulazi): Đavo ih ponio sve i mene zajedno s njima! Svinjarija!

LEBEDEV: Što se buniš?

ŠABELJSKI: Ne, ozbiljno, treba pošto-poto učinjeti neku gadost, podlost, da se svima, ne samo meni, zgadi. I ja ću učinjeti! Časnu riječ! Ja sam već rekao Borkinu da danas objavi moju vjeridbu (Smije se.) Kad su svi podlaci, biću i ja podlac.

LEBEDEV: Dosadio si mi! Čuj, Matveju, ako tako budeš pričao, može ti se desiti da te, izvini na izraz, strpaju u ludnicu.

ŠABELJSKI: A po čemu je ludnica gora od svake druge kuće? Samo izvoli, ako hoćeš vodi me smjesta tamo. Samo izvoli. Svi su podli, sićušni, ništavni, glupi, ja sam i sâm sebi odvratan, ne vjerujem ni jednoj jedinoj svojoj riječi…

LEBEDEV: Da ti nešto rečem! Uzmi u usta komat kučine, zapali je i duvaj na ljude. Ili još bolje: uzmi svoj šešir i idi kući. Ovđe su svatovi, svi se vesele, a ti grakćeš kao vrana. Taman tako, bogomi…

Šabeljski se naslanja na pijanino i jeca.

LEBEDEV: Gospode bože!… Matveju! Grofe!… Šta ti je? Matveju, rođeni moj… anđele moj… Jesam li te uvrijedio? Oprosti mi, starom psu… Oprosti pjancu… Popi malo vode…

ŠABELJSKI: Ne treba. (Diže glavu.)

LEBEDEV: Zašto plačeš?

ŠABELJSKI: Ništa, onako…

LEBEDEV: Ne, Matveju, nemoj lagati… Zašto? Koji je razlog?

ŠABELJSKI: Pogledao sam maločas violončelo… i śetio se Jevrejčice!

LEBEDEV: E baš si se u pravi čas śetio nje. Bog da joj dušu prosti, vječni joj pokoj, ali sad nije vrijeme spominjati je…

ŠABELJSKI: Ja sam s njom svirao duete… Divna, izvanredna žena.

Saša jeca.

LEBEDEV: Šta je sad, opet, tebi? Dosta! Gospode, oboje plaču, a ja… ja… Barem se mičite odavde, mogu gosti da vide…

ŠABELJSKI: Pavle, kad sunce sija, i na groblju je veselo… Kad čovjek ima nade, i u starosti mu je lijepo. A ja nemam nade, ni jedne jedine!

LEBEDEV: Da, zaista, tebi je zlo… Nemaš ni đece, ni novca ni posla… Ali šta može da se radi! (Saši.) A što ti plačeš?

ŠABELJSKI: Pavle, daj mi novaca. Obračunaćemo se na onom svijetu. Otišao bih do Pariza, vidio bih ženin grob. Ja sam u životu mnogo davao, podijelio sam pola svog imanja, zato imam prava da tražim od drugoga. Osim toga, ja tražim od svoga prijatelja…

LEBEDEV (zbunjeno): Dragi moj, ja nemam ni prebijene pare! Uostalom, dobro, dobro! Naime, ja ništa ne obećavam, nego razumiješ… odlično, odlično! (Na stranu.) Dušu ste mi izvadili.

 

VI

BABAKINA (ulazi): A đe je moj kavaljer? Grofe, kako ste smjeli da me ostavite samu? Uf, ala ste odvratni! (Udara grofa lepezom po ruci.)

ŠABELJSKI (s gađenjem): Ostavite me na miru! Ja vas mrzim!

BABAKINA (zabezeknuto): Šta? A?

ŠABELJSKI: Bježite od mene!

BABAKINA (klone na fotelju): – Ah! (Plače.)

ZINAIDA SAVIŠNA (ulazi plačući): Tamo je neko došao… Izgleda đever. Vrijeme je da te blagoslovimo. (Jeca.)

SAŠA (preklinjući): Mama!

LEBEDEV: Eto ti sad, svi plaču! Čitav kvartet! Prestanite da slinite! Matveju!… Marfa Jegorovna!… Ovako ću još i ja… zaplakati… (Plače.) Gospode bože!

ZINAIDA SAVIŠNA: Kad ti mati nije potrebna, kad ti bez pitanja… pa dobro, učiniću ti zadovoljstvo, blagosloviću te…

Ulazi Ivanov; on je u fraku i rukavicama.

Naredna stranica

 

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=7777

Objavio dana okt 24 2019. u kategoriji Biblioteka, Drama. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV