Antigona

oslobođen.

KREONT: Ti, nju dovodiš? Kako? Đe je uhvati?

STRAŽAR: Mrtvaca ona zakopa. Vidio sam je… Sad znaš sve.

KREONT: Govoriš li istinu?

STRAŽAR: Nju viđeh – mrtvom sprema zabranjeni grob. Ja mislim da jasno i razgovjetno govorim.

KREONT: Kako viđe je i kako uhvati?

STRAŽAR: Kad od tebe pođoh, a pošto čuh tvoje prijetnje strahotne, odmah sav s mrtvaca prah ometoh, i tako dobro otkrih tijelo natrulo, a onda u zavjetrinu śedoh sve da se smrad od njega k meni ne raširi. Vihor minu poslije dugo vremena, kad eto đevojke đe gorko zakuka k’o ptica glasom tananim, kad ugleda gnijezdo pusto, prazno bez mladih. I ona, kad mrtvaca gola primijeti, zajauče. Donese odmah suvog praha rukama, i trostruko ga na mrtvaca baci, pa ga posveti. A ja, kad sve viđeh, potrčah i uhvatih je, ali nju ništa nije bilo strah. Za prvi i za drugi psovah je čin, a ona stajaše baš ništa ne krijuć. A meni milo, ali malo i žao bješe to. Ipak, moja je takva priroda, da za sve druge i za sve drugo manje marim no za život svoj.

KREONT (Antigoni): Ti, da, ti, da li priznaješ da učini to, ili poričeš?

ANTIGONA: Da, priznajem, taj čin je moj, ne poričem.

KREONT (Stražaru): Ti možeš poći kuda god hoćeš, kuda te je volja od teške krivice oslobođen si sad. (Antigoni). A ti ne nadugo već kratko reci mi da li znala si da ja to zabranih naredbom?

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=1266