Ivanov
II
LEBEDEV: Eksupaliji naše poštovanje… (Pruža Ljvovu ruku i pjeva.) „Spasite me doktore, jer se smrti bojim ja…“
LJVOV: Nikolaj Aleksejevič se još nije vrnuo?
LEBEDEV: Nije, i ja ga čekam više od jednog sata.
Ljvov nestrpljivo šeta po pozirnici.
Je l’ te, dragi moj, kako je Ani Petrovnoj?
LJVOV: Rđavo.
LEBEDEV (uzdiše): Mogu li da svratim do nje samo da se pozdravim?
LJVOV: Ne, molim vas, nemojte. Čini mi se da spava…
Pauza.
LEBEDEV: Simpatična, mila… (Uzdiše.) na Šuročkin rođendan, kad se kod nas prenijetila, pogledao sam je u lice i odmah shvatio da ona, sirotica, neće još dugo živjeti. Ne znam zašto joj je pozlilo? Kad sam dotrčao, imao sam šta da vidim: ona, blijeda, leži na podu, pored nje kleči Nikolaj, i on blijed. Šuročka sva uplakana. Ja i Šuročka još neđelju dana poslije toga nijesmo mogli doći k sebi.
ŠABELJSKI (Ljvovu): Recite mi, uvaženi žreče nauke, koji je to naučnih otkrio da kod grudnih bolesti damama dobro čine česte pośete mladih ljekara? To je veliko otkriće! Veliko! I u koju oblast ono spada: u alopapatiju ili homeopatiju?
Ljvov u prvi mah hoće da odgovori, ali samo napravi prezriv gest i iziđe.
ŠABELJSKI: Kakav prezriv pogled!
LEBEDEV: A koji te đavo vuče za jezik? Zašto si ga uvrijedio?
ŠABELJSKI (nervozno): A zašto on laže? Tuberkuloza, nema nade, umrijeće… Laže. Ja to ne mogu podnijeti!
LEBEDEV: Zašto misliš da laže?
ŠABELJSKI (ustaje i šeta): Ja ne mogu dopuštiti misao da živ čovjek ovako odjednom, iz čista mira, može da umre. Puštimo tu priču!
III
KOSIH (utrči): Ja li kod kuće Nikolaj Aleksejevič? Dobar dan! (Brzo se rukuje sa svima) Je li kod kuće?
BORKIN: Nije.
KOSIH (śedne i odmah skoči): Onda zbogom! (Popije čašicu rakije i nabrzinu zamezi) Idem dalje… Imam puno posla… Strašno sam se zamorio… Prostio sam spao s noga.
LEBEDEV: Koji vas je vjetar nanio?
KOSIH: Dolazim od Barabanova. Cijele noći smo se kartali, sad smo završili. Sve sam izgubio… Onaj Barabanov igra kao obućar! (Plačnim glasom.) Samo šjte: ja cijelo vrijeme odbarujem kupu… (obraća se Borkinu koji odmah ustukne.) On počinje dinarom, ja opet kupu, a on dinaru… I, narano, jedanput smo pali! (Lebedev.) Igramo četiri krste. Ja imam sedam komada s kecom i damom, četiti mače sa ašom i desetkom…
LEBEDEV (zapuši uši): Smiluj se, za ime božje, smiluj se!
KOSIH (grofu): Zamislite: sedam krstâ s ašom i damom, četiri mače s ašom i desetkom. . .
ŠABELJSKI (gura ga rukama): Idite, neću da slušam.
KOSIH: I zamislite, nesreća, sijeku mi aša mača od prve…
ŠABELJSKI (zgrabi sa stola revolver): Mičiite se, pucaću!
KOSIH (odmahne rukom): Bože me sačuvaj… Zar čovjek ne može ni s kim da porazgovara? Živiš kao u Australiji; ni zajedničkih interesa ni solidarnosti… Svako živi za sebe… Uostalom, vrijeme je da idem… (Zgrabi kapu.) Vrijeme je novac… (Pruža Lebedevu ruku.) Dalje!
Svi se smiju.
Kosih se na vratima sudara s Avdotjom Nazarovnom.
IV
AVDOTJA NAZAROVNA (vrisne): Đavo te ponio, zamalo me nijesi oborio!
SVI: A-a-a… svuđe prisutna!
AVDOTJA NAZAROVNA: Tu li ste vi, a ja vas tražim po cijeloj kući. Dobar dan, moji sokolovi, prijatno… (Rukuje se.)
LEBEDEV: Što si došla?
AVDOTJA NAZAROVNA: Poslom gospodine! (Grofu.) Stvar se tiče vas, vaša svjetlosti. (Klanja se.) Pozdravili su vas i pitaju za vaše zdravlje… I još vam je ona, moja lutkica, poručila ovo: ako večeras ne dođete, sve će očice isplakati. Veli mi, pozovi ga, draga moja, na stranu i šapni mu na uvo da niko ne čuje. A zašto da ne čuje? Ovđe su svi svoji. I stvar je lijepa, ne krademo kokoške, već po zakonu, iz ljubavi, sa uzajamnim pristankom… Nikad ja, grešnica, ne pijem, ali zbog ovakvog slučaja moram!
LEBEDEV: I ja ću da popijem. (Toči.) A tebi, stara svrako, ništa ne škodi. Već trideset godina te znam kao babu…
AVDOTJA NAZAROVNA: Ja sam već izgubila i račun koliko mi je godina… Dva muža sam sahranila, udala bih se i treći put, samo me niko neće bez miraza. Imala sam jedno osmoro đece… (Uzima čašicu.) E, daj bože, lijepu smo stvar započeli, daj bože i da je dovršimo! Oni će lijepo da žive i uživaju, a mi ćemo da ih gledamo i da se radujemo. Neka žive u slozi i ljubavi… (Pije.) Žestoka rakija!
ŠABELJSKI (smijući se, Lebedevu): Ali znaš šta je najsmješnije od svega: oni sasvim ozbiljno misle da ću ja… Čudna stvar! (Ustaje.) Nego ozbiljno, Pavle, kako bi bilo da učinim tu podlost? Za inat… eto tako, nȁ. Stara kučko glođi! Pavle, šta veliš?
LEBEDEV: Govoriš svašta, grofe. Naše je da mislimo na to kad ćemo da opružimo papke, a Marfutke i sterlinzi davno su već proši mimo nas… Bješe naše!
ŠABELJSKI: Ne, ja ću se riješiti. Časna riječ, riješiću se!
Ulaze Ivanov i Ljvov.
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=7777
Objavio Urednik
dana lis 24 2019. u kategoriji Biblioteka, Drama.
Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0.
Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst