Devastacija crnogorskih manastira: Beška

Zaključak

 

O devastaciji crnogorskijeh manastira pisalo je nekoliko uglednih autora. Ne bi bilo zgorega da ovđe metnem prijevod na crnogorski jezik riječi devastacija: »uništit, rušit, razorit, pustošit« – jednom riječju rečeno – »bestragat«. Ipak, naški zvuči dosta jasnije i opipljivije, to jes – razumljivije i realnije. Radi se o naučno i/ili stručno napisanim studijama, elaboratima ili tekstovima.

Lično sam se odlučio, pišući o tome kako je devastirano pet našijeh manastira, liše struke i nauke i, nadam se, na osoben način sagledavanja prostora urađene prostorne analize za neke od manastira – da se »pozabavim« i – motivima, namjerama, ciljevima, načinom i okolnostima – zašto i kako se opisano i fotografijama dokumentovano izdešavalo. Sve napisano-iznešeno, glede ovijeh pet karakterističnih primjera, što je SPC zlaradice učinjela, čini i što će još činjet od našijeh manastirah – može se i mora nazvat samo jednom jedinom riječju-imenom, a to je: ZLOČIN!

Pobogu – pa, crkva ne bi smjela činjet zločine, zar ne!?!

Sporad česa SPC gore opisano učinje – dâ sam više odgovora (taman spram njezinija »zaslugah«), a biće ih i do kraja i na samom kraju ovoga teksta. Naglašavam, da su kod ovijeh manastira (i kod mnogih drugih po Crnojzi Gori) sve spomenute, opisane, prikazane i neprikazane »intervencije« – izvedene bez dobijanja-izdavanja zakonom propisanih saglasnosti i dozvola, od strane nadležnija institucija, to jes – bez sprovedenog upravnog postupka, što znači: nelegalno, na divlje ili na crno.  

Da »neimare« (mislim na korisnike-naručioce-finansijere i raznorazne izvođače) pobrojanih gradnji, dogradnji, nadgradnji, »rekonstrukcija« i »sanacija« manastirskih crkavah, kućah-konaka i ostalijeh građevina – pitamo:

»Kako im se čini njihova graditeljska rabota?« – siguran sam da bismo dobili odgovor poput

»Srećni smo i oduševljeni svim izgrađenim-izvedenim (»realizovanim-sprovedenim«), jer smo »estetski oplemenili« manastir i okolicu, jer smo …!«

Njihovojzi sreći vidim mjesta, jer čine što im drago i sve što im je nam palo, ali oduševljenju u stručnom, arhitektonsko-estetskom smislu – mjesta, nažalost, nimalo nema.

Moram opetovat: kad bi nekoji student arhitekture na bilo kojem uglednom evropskom fakultetu ka svoj rad-projekat predložio bilo što od prikazanog, ne samo da ne bi položio ispit (takvi student do diplomskog rada, naravno – ne bi ni stizâ) – no bi mu uljudno bilo śetovano da se prepiše na nekoji drugi fakultet i promijeni budući poziv.   

Dozvoliću sebe da napomenem – da studenti koji završe studije na arhitektonskom fakultetu u Titogradu, imaju:

  • relativno skromno znanje o našoj sakralnoj arhitektonskoj tradiciji (hrišćanskoj i islamskoj (stilovi, karakteristike, istorijske činjenice, osobenosti Zetske graditeljske škole, uplivi  Istoka i Zapada, …)) – može bit da se radi samo o otaljavanju ispita, bez želje po dubljem saznanju o svojem graditeljskom našljeđu (to im mora uđest profesor istorije arhitekture);
  • očigledno neznanje glede devastacija našijeh manastira (to im, istom, mora uđest profesor  istorije arhitekture);
  • apsolutnu nezainteresovanost spram učinjenijeh zločina nad našijema manastirima (i ovo im mora uđenut isti profesor – pod uslovom da on nije »učestvovâ u ovijema zločinima(!)«). 

Dakle – mladim kolegama i koleginicama su sve ove devastacije blaga crnogorske kulture nepoznate i tuđe, ka da se dešavaju tamo neđe drugo i daleko po svijetu bijelome, to jes – oni ne znaju da se iđe išta od ovijeh zločinah uopšte i zbilo! Ukupno gledano kod nas skoro da nema temeljite posvjećenosti crnogorskoj sakralnoj i vernakularnoj arhitekturi (čast izuzecima).

Ogromnoj većini arhitekata i arhitektica ova tema devastacija je ili nepoznata ili, očigledno, nije bitna. Ostalojzi pučini takođe. A država je (blago rečeno) »nezainteresovana«! Drugijema riječima rečeno – niđe niko ozbiljno, odgovorno, »došljedno i do kraja« ne vodi računa o ovom dijelu kulturnog našljeđa i istorije – tako da sve ide na ruku hordi vandala iz SPC. No, ne činim to ni ja »došljedno i do kraja«, jer da nije tako – barem bih pokrenuo organizovanje potpisivanja peticije da ova nesretnja država po ovom pitanju konačno »počne obavljat svoj posâ«, a to je:

  • da ukloni sve anticivilizacijski i na crno izgrađeno po našijem manastirskim kompleksima

i priđe toga

  • da pohapsi crnomantijašku zbojnu, smjesti u bajbok i privede k spoznaniju prava!

Ogromna većina njih boravi, to jes – »bezbrižno« je nastanjena i »komotno« živi u Crnojzi Gori, bez neophodnih papira za boravak, državljanstva, itd., a zna se – jedini »nezvani i ilegalni gosti« su – miševi i pacovi. Malo im je pustim »hrišćanima« i to, no još i po vrh svega – nesojski čereče i zapjenušano uništavaju kulturu zemlje u kojojzi horijatski iju koru leba, kupljenu od crkovne imovine krvnički i krvavo otete 1918. godine i potlje! Ma im na Kosovo, »tamo njihovu kol(ij)evku« svega i svačesa – ne basta turin nakvečit.

Samo su Crnu Goru unaviđeli, jer im može bit!

Dakle, skoro niko ne denja i ne brenuje arhitekturu manastira, no – svima je poznata recimo »problematika« projekta »Skadar Lake« i one staklene kule pri hotelu »Podgorica«. Možemo i treba i o tome, naravno, vodit stručnu i akademsku raspravu, ali devastacija medijalnog dijela crnogorske kulture je apsolutno zapostavljena tema – a neuporedivo značajnija od upravo spomenutih!

Samo da naglasim – da nikome vala ne nam pade da digne glas barem protiv onoga rugla od onijeh 10-tak na divlje sklepanih »vikendaško-ribarskih« straćara (od tvrdog materijala), pri mostu na Tanki rt – po sred Nacionalnog parka »Skadarsko jezero«, što je svima nama pred oči – a ne nekojizi tamo neđe manastiri.  

Za te manastire – ćemo lako!

Ima ko za njih da brine i da ih »dobro i zavazda zbrine«!

Svi manastiri na Skadarskom jezeru, kâ i ove kućarice pri samom magistralnom putu – liše drugih zakonskih akata koji obavezuju, shodno i Prostornom planu područja posebne namjene za Nacionalni park »Skadarsko jezero«, nalaze se u zoni strogog režima zaštite! Isto znači – da bez papira nema gradnje, rekonstrukcije i slično. Naravno, to važi – đe ima države!  Mene, kâ śedoku, nijesu etika do struke i ośećaj nacionalne odgovornosti dozvolili da obrnem glavu i ‘rbat ovojzi temi i mainam se (ostavim se, uklonim) – od učinjenijeh zločinah nad crnogorskom kulturom! Trenutak je i da kratko spomenem novoizgrađene hramove u Titogradu, Baru, Beranama, Mojkovcu, buduću gradnju hrama na Prevlaci kod Tivta, …! O istom neću mlogo zborit, jer ne zaslužuje potanko stručnu pažnju, osvrt i analizu.

Tu je sve tako jasno, očigledno i jednostavno. U pitanje su – nečesovi nazovi stilovi, arhitektonski sklopovi, proporcije, elementi, detalji, itd., koji su u najvećoj mjeri strani ovdašnjem podneblju i našem sakralnom graditeljskom našljeđu, kâ dijelu šireg mediteranskog arhitektonskog sakralnog korpusa. Radi se uglavnom o samo donekle i to jadno modifikovanoj srednjevjekovnoj »tamo njihovoj« raško-moravskoj arhitekturi i/ili (bolje reć) kumbulju (kompilaciji) svega i svačesa – koja ka takva, glede na to da je nastala na prijelomu dva milenijuma (nastaje i dalje) – nema ama baš ničesovu arhitektonsku vrijednost.

Drugijema riječima – to je arhitektura čije je mjesto i značaj u struci taman takav, da ću je mirne duše imentovat: »arhitektura zastiđa« ili »zastiđe u arhitekturi«. Ne želim propuštit da naglasim da za mene u istu »kategoriju«, glede arhitektonskih vrijednosti – spada i arhitektura nove (katoličke) katedrale u Baru. Kako gođ – i »intervencije« na postojećima manastirima i u njihovoj okolici, kâ i gradnja novijeh manastira, hramova, crkava – ima isto za cilj:

Nametnut nam tuđu i u XXI stoljeću davno već prevaziđenu »tamo njihovu« sakralnu arhitekturu, koja će vremenom, zbog neviđenog kvantiteta sadašnjeg graditeljskog zamaha SPC, ako ne – potpuno potrijet našu vaskoliku tradicionalnu sakralnu arhitekturu (što je eto nemoguće, samo sporad toga što su seocke crkve »sačuvane« (one im nijesu »interesantne« za »prepravke«, jer nemaju »snagu« manastirah, pa im njih nije »potrebito« ticat)) – ali će zato, arhitekturu našijeh manastira nepovratno: oskrnavit, zagušit, nadgornjat, uništit – i tako »nasilno« i time »neprirodno« – postat dominantna u ovdašnjem prostoru i na ovome podneblju.

Brojni manastiri su nam na taj način već nepovratno degradirani i devastirani.

U uvodnom dijelu sam spomenuo da su zločini ovakove sorte učinjeni i nad manastirima Orahovo, Ćelija Piperska, Sveti Arhanđel Mihailo na Prevlaci kod Tivta, a ovđe moram dodat i užas i katastrofu učinjenu od manastira Kom, Moračnik, Kosmača, lokaliteta Tophala, itd., itd., itd.  Crnogorska nekadašnja, a doskorašnja – dovoljno lijepa i kvalitetna slika, kad je sakralna arhitektura u pitanje, kojom dadosmo vrijedan doprinos široj mediteranskoj arhitekturi – ponos jednog malog naroda – biće nepovratno »skinuta« sa zida galerije evropskija naroda i zamijenjena nekom: drugom-prepravljenom-novom, tuđom i bezvrijednom.

Liše dijela konaka Manastira Ostrog, vaskolika pobrojana i ovđe opisana zlodjela (nečesovo drugo nazivalo za učinjeno – nema), nad našom sakralnom arhitekturom, izvršena su otkad je 1991. godine, na stolovač Svetog Petra Cetinjskog – zasio oni nepomenik i nekrst, koji onakav kakav je (nesretnji rob), taj nekad sveti stolovač, nažalost – zanavijek ošporka!

Istina je preča od svega!!!   

Međutijem – nije on jedini krivac.

Nad popom bi – mora bit pop!

 

Glavni krivac je država Crna Gora, to jes – njezina vlast. Kâ i svakoja država i naša je imala i ima svoje instrumente vladanja: zakone, inspekcijske službe, sudove, a bogomi i kazneno-popravne domove. Iako su ovizi spomenuti »neimari« po Crnojzi Gori – agresivna i primitivna uglavnom »uvezena« zbojna, država bi, da je šćela – lako ižljegla na kraj š njima!  

Ali, »naša crnogorska« vlast se igrala nečesove sopstvene tobož »pragmatične političke igre«, koju je sramno izgubila od istog nepomenika (što je njezin problem) – ali smo mi ka narod, zbog te njezine »igranke«, dočekali da danas imamo mnoga zanavijek devastirana dobra kulture!

Śedoci smo zločina nad našom kulturom – što je bolno, poražavajuće i ponižavajuće! To je naše zastiđe, koje nikad neće umrijet! Da su u nekoj zapadnoj evropskoj državi izliveni samo temelji u betonu onoga konaka ispred Manastira Dobrilovina (što je recimo ‘iljaditi dio svega »realizovanog«) – investitor bi, shodno zakonima, bio naćeran da u najkraćem roku i o svojemu trošku sve dovede u prvobitno stanje.

Državi Crnoj Gori, nepomenik iz Cetinjskog manastira – čak zabrani pristup na Bešku i DPS-SDP koaliciji ne basta poslat inspekciju (i ostale koga je trebalo) – da nogom kroče na tu istu okupiranu Bešku. Sve je to, naravno i već rečeno – bila stvar kukavičke, suludne i pogubne političke odluke. 

Povrh svega – nežnavena, autistična i neavizana ovdašnja vlast – okupatorskoj SPC u Crnoj Gori i nekrstu sa Cetinja, decenijama već sramno »oprašta« vaskoliki porez na njezine basnoslovne finansijske »marifetluke« (svakogodišnje mjereni silnijema meleonima eura), koji su javno i tajno i na »svemoguće« načine – »namijenjeni i upereni« upravo protivu Crne Gore i Crnogoraca!

No, u okviru istijeh pogubnih grešaka, dio ove sadašnje »ekipe« na vlasti je, još novembra mjeseca 1989. godine – dozvolio da plemenska crkva iz sela Građani bude uknjižena na SPC. Crkvu Svetog Jovana Krstitelja su 1708. godine, izgradili i tokom vremena održavali – preci svih nas plemenikah iz Građana i vjerovatno nekad nekizi pomeđu njih dali svoju zemlju (ili je to bila komunica – seocki pośed) – na kojoj je crkva podignuta.

Zaboga – đe tadijer i te 1708. godine – ono bješe SPC …?!? Naravno, spomenuta crkva je samo jedna od mnogih cnogorskih seockih crkavah koje su »završile« kâ »tamo njihov« okupirani pośed! I mimo drage volje da pokušam zaključit optimistički – ne mogu to učinjet, jer nije u pitanje recimo 55 stranicah papira ispisanija grafitnijem lapisom, pa da se to može gumicom izbrisat.

Radi se o građenim strukturama u fizičkom prostoru i nije realno očekivat da će ova država, koja nije spriječila izgradnju istih – smoć snage i:

  • uklonit oni konak ispred Manastira Dobrilovina (shodno elaboratu);
  • oburdat onu dogradnju pri onojzi manjoj crkvi Manastira Beška (shodno elaboratu);
  • otuć oni vaskoliki malter skupa sa fresko-slikarskom podvalom u Manastiru Starčevo

(shodno elaboratu), …

Riječ je o elaboratima koje je 2013/14 godine, izradila nadležna institucija Ministarstva kulture Crne Gore – to jes: riječ je o zaludnjoj raboti pri ovakvoj sadašnjoj vlasti u Crnojzi Gori i pri njezinim ovakvim »državnim« institucijama.  Od nečesa se mora počet – zato ona limena (nazovi) crkva sa vrh Rumije mora lepetnut ka što je »dolećela«, iako je to samo kap u moru. Na kraju, kâ nepokolebljivi ekumenist, tvrdim da su najuzvišenija civilizacijska dostignuća Crne Gore i nas Crnogoracah (pod Crnogorcima u ovom trenu podrazumijevam – sve nas stanovnike-državljane Crne Gore, ne glede na naciju i vjeru) – bila:

  • služenje liturđija i po pravoslavnom i po katoličkom obredu u crkvama sa dva oltara, na; našem južnom primorju

i

  • zajedničko iznošenje krsta Svetog Vladimira Dukljanskog na vrh Rumije od strane hrišćana  i pripadnika islamske vjere.

Naravno, svima vama, koji gornje upravo pročitaste, je isto poznato, ali spomenuh sporad podśećanja na to – kako bi priđe, a kako je potlje nepomenikovog dolaska u Crnu Goru! Zlehude li »sreće« š njim i od njegovog krakanja na Cetinje! Početkom decembra mjeseca 1991. godine, u zgradi Barske nadbiskupije (»Biskupadi«) primio me je u pośetu tadašnji, danas pokonji, nadbiskup barski Petar Perkolić.

Tokom razgovora od uru vremena i u četiri oka, gospodin nadbiskup mi je reka da je ovi nepomenik (napomena: ovako ga ja »krstim«), još te iste godine, išćera katoličke svještenike iz crkavah sa dva oltara i zabranio im pristup. Dok je to izgovara, nadbiskup Petar nije moga skrit svoju nemoć i tugu – ni u glasu, ni u izrazu lica, ni u očima.

Dakle, jedan od prvija »hrišćanskih poteza« nekrsta, teke se stanio na Cetinje – bio je uzet apsolutno »prvijenstvo« u ovijema crkvama i bit u njima »saaam« – bez brata hrišćanina! Ako već nijesmo na planetarnom nivou braća, sporad crkava kâ institucija i svega što one ka takve, »ljudskom prirodom« vođene, imaju u svojim pedigreima – barem se u maloj Crnoj Gori, a sa ovakvom nekadašnjom ovdašnjom tradicijom – ekumenizam mogâ iskreno i snažno prigrlit, ljubit i čuvat. Krst iznošen na Rumiju okuplja je i hrišćane (pravoslavce i katolike) i pripadnike islama, a to znači – sve narode u Crnoj Gori:

i Crnogorce i Muslimane i Bošnjake i Albance i Srbe i Hrvate!

Kuđ među narodima iskat višeg zajedništva, sloge i ponosa od toga – i više radosti od takve! Uljudno molim – zastanimo ovđe na tren i pomislimo: kako bi to samo Bogu bilo ugodno!!! Ni jednog ni drugog običaja više nema. Nijesu skapulali. Nit se više liturđije uz oba pojanja služe pod istijem crkovnijem šljemenom, nit nas više starostojni i slavni naš Dukljanski svetac okuplja! Oba ova naša najuzvišenija civilizacijska dostignuća nam je, s najprizemnijim ciljevima – agresivno, bezobzirno, bezočno i alaburde (na silu, silom) uništila-poništila i antihrišćanski otela Srpska pravoslavna crkva, odnosno, njezina filijala-ispostava-odbor u Crnoj Gori, to jes, nepomenik i nekrst na njezinom čelu!

Na sličan način, ali u krvavim okolnostima i pod strahovladom, ta ista SPC, u ondašnjoj »na bratcki način« okupiranoj Crnoj Gori – i uz prijetnje smrću starom crnogorskom mitropolitu Mitrofanu Banu (čiji je predak po ocu Ivo Bajković, iz mojija Građanah, sa tadijer našeg zajedničkog ognjišta, pasa put Grblja) – jednako učinje od naše svete i prečiste Crnogorske pravoslavne autokefalne crkve!

Od takozvane Srpske pravoslavne crkve, koja u svojem »arhivu« ima onu »pusulicu« (čitajte: anatemu) Dimitrija Homatijana iz maja mjeseca 1220. godine, i onu »pozdravnicu« (čitajte: prokletsvo) carigradskog patrijarha Kalista pomeđu 1350. i 1353. godine – nije se ni moglo očekivat: ništa drugo, ništa bolje, ni ljepše – a ni grđe!

 

 

 

1 2

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=6438

Objavio dana okt 13 2018. u kategoriji Arhitektura, Stav. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV