Ivanov
IV
Isti, Ivanov i Šabeljski.
ŠABELJSKI (ulazi s Ivanovim na desna vrata): Ko ovđe deklamuje? Vi, Šuročka? (Smije se i steže joj ruku.) Čestitam vam, anđele moj, daj bože da što kasnije umrete i da se rodite po drugi put…
ZINAIDA SAVIŠNA (obradovana): Nikolaj Aleksejevič! Grof!
LEBEDEV: A! Koga vidim… grof! (Polazi mu u susret.)
ŠABELJSKI (spazivši Zinaidu Savišnu i Babakinu, pruža ruke prema njima): Dvije banke na jednom divanu!… Milina je pogledati! (Rukuje se; Zinaidi Savišnoj.) Dobro veče, Zuzice! (Babakinoj) Dobro veče, krofnice!
ZINAIDA SAVIŠNA: E baš se radujem. Vi ste, grofe, tako rijedak gost kod nas!. . . (Viče.) Gavrilo, donesi čaja! Izvolite śesti! (Ustaje, izlazi na desnu stranu i odmah se vraća; neobino je zabrinuta.)
Saša sijeda na svoje mjesto. Ivanov se ćutke rukuje sa svima.
LEBEDEV (Šabeljskom): Otkud ti? Šta te donijelo ovamo? Ovo je baš iznenađenje! (Ljubi ga.) Grofe, ti se pravi lupež. Tako ljudi od reda ne rade. (Vodi ga za ruku ka rampi.) Zašto nikako ne dolaziš? Ljutiš se, valjda?
ŠABELJSKI: A kako da dođem? Da uzjašem svoj štap pa da dođem? Ja nemam svojih konja, i Nikolaj neće da me vodi sa sobom, naređuje mi da śedim sa Sarom, da joj ne bi bilo dosadno. Pošalji ti svoje konje po mene, ja ću uvijek doći…
LEBEDEV (odmahne rukom): Taman! Zuzica bi prije pukla nego što bi dala konje. Dragi moj prijatelju, ti si mi bliži i draži od cijele familije! Od stare garde ostali smo samo nas dvojica! „U tebi volim svoje stare patnje i mladost svoju koje nema više…“ Šalu na stranu, ja samo što ne plačem… (Ljubi ga.)
ŠABELJSKI: Mak’ se tamo! Smrdiš na rakiju. . .
LEBEDEV: Dušo moja, ti ne možeš ni zamisliti kako mi je dosadno bez prijatelja! Prosto da se čovjek objesi. (Tiho.) Zuzica je svojim zelenaštvom rašćerala sve pristojne ljude, ostali su, kao što vidiš, sve sami bušmani… razni Durkini, Butkini. . . Ajde, pij čaj.
Gavrilo služi grofa čajem.
ZINAIDA SAVIŠNA (zabrinuto Gavrilu): Kako to služiš: Što ne doneseš neko slatko?… Možeš od ogrozda…
ŠABELJSKI (prsne u smijeh; Ivanovu): Šta sam ti rekao? (Lebedevu.) Ja sam se usput s njim kladio da će nas Zuzica, čim stignemo, ponuditi slatkim od ogrozda…
ZINAIDA SAVIŠNA: Vi ste, grofe, pravi šeret… (Sijeda.)
LEBEDEV: Skuvali smo dvadeset buradi tog slatka, pa đe ćeš sa s njim?
ŠABELJSKI(sijeda za sto): A vi, Zuzice, gomilate paru na paru? Ajde, recite, imate li već miliončić?
ZINAIDA SAVIŠNA (uzdiše): Kad sa strane pogledaš, čovjek bi rekao da nema većih bogataša od nasa, a otkud nama pare? Nego svijet priča…
ŠABELJSKI: Bogomi, bogomi, znamo mi!… „Znamo mi kako vi rđavo igrate dame…“ (Lebedevu.) Pavle, reci po duši: jeste li nakupili milion?
LEBEDEV: Ne znam. Pitaj Zuzicu.
ŠABELJSKI (Babakinoj): A debeljušna krofnica skoro će imati miliončić! Sve je ljepša i punija iz dana u dan! To znači da ima mnogo para…
BABAKINA: Veoma sam vam zahvalna, vaša svjetlosti, ali ja ne volim viceve na moj račun!…
ŠABELJSKI: Draga moja banko, zar su to vicevi? Ovo je prosto vapaj iz dubine duše, od prevelike ljubavi progovorila su usta… Vas i Zuzicu volim beskrajno… (Veselo.) Milina!… Divota!… Vas dvije ne mogu da gledam ravnodušno.
ZINAIDA SAVIŠNA: Vi ste uvijek isti. (Jegoruški.) Jegoruška, ugasi svijeće! Što da gore kad nio ne igra?
Jegoruška se trgne, ugasi svijeće i śede
(Ivanovu.) Nikolaju Aleksejeviču, kako je vaša gospođa sa zdravljem?
IVANOV: Rđavo. Danas je doktor sasvim određeno rekao da ima tuberkulozu…
ZINAIDA SAVIŠNA: Ozbiljno? Kakva šteta!… (Uzdiše.) A mi svi toliko je volimo…
ŠABELJSKI: Gluposti, gluposti i ništa više!… Kakva tuberkuloza! To su ljekarski trikovi, šarlatanstvo. Prohtjelo se doktoru da dolazi kod nje i zato je izmislio tuberkulozu. Srećom, muž nije ljubomoran.
Ivanov hoće da ga prekine.
Što se tiče same Sare, ja ne vjerujem nijednoj njenoj riječi. Nijednom njenom gestu. U svom životu nikad nijesam vjerovao ni ljekarima, ni advokatima ni ženama. Gluposti, gluposti, šarlatanstvo i marifetluci!
LEBEDEV: Čudan si ti čovjek, Matveju!… Uzeo čovjek da izigrava mizantropa i paradira s tim kao budala sa šarenom torbom. Ovako si… čovjek kao čovjek, a kad god otvoriš usta, kao da imaš plik na jeziku ili katar…
ŠABELJSKI: Pa šta da radim? Da se grlim i ljubim s lupežima i podlacima?
LEBEDEV: A đe vidiš ti lupeže i podlace?
ŠABELJSKI: Ja, naravno, ne govorim o prisutnima, ali…
LEBEDEV: Nema tu ali, sve je to izvještačeno…
ŠABELJSKI: Izvještačeno… Lako je tebi kad nemaš nikakvog pogleda na svijet.
LEBEDEV: Kakav je moj pogled na svijet? Śedim i svakog trenutka čekam kad ću da lipšem. To je moj pogled na svijet. Za nas je, brate, kasno da mislimo o pogledima na svijet. Tako ti je to… (Viče.) Gavrilo!
ŠABELJSKI: Dosta tog Gavrila, već si se nagavrilio… Pogledaj kakav ti je nos!
LEBEDEV (pije): Ništa dragi moj… ne idem na vjenčanje.
ZINAIDA SAVIŠNA: Odavno doktor Ljvov nije bio kod nas. Sasvim nas je zaboravio.
SAŠA: Moja antipatija. Oličenje poštenja. Neće vode zatraćutu, neće cigaretu zapaliti dok najprije ne istakne svoje neobično poštenje. Hoda ili govori, a načelu mu piše: „Ja sam pošten čovjek!“ Dosadno je s njim.
ŠABELJSKI: Uzak, pravolinijski ljekar! (Podražava ga.) „Sklanjajte se s puta poštenom radniku!“ Dere se na svakom koraku kao papagaj i misli o sebi da je zaista drugo Dobroljubov. Ko se ne dere, taj je nitkov. A njegove ideje su neobično duboke. Ako je seljak imućan i hoće da živi kao čovjek, znači da je nitkov i kulak. Ja nosim somotski kaput i mene oblači lakej… ja sam nitkov i feudalac. Toliko je pošten, toliko je pošten, samo što ne pukne od poštenja. Niđe ne može da se skrasi. Ja se njega čak i pribojavam… Bogomi!… Šta mu ga znam, može iz ośećanja dužnosti da te raspali po nosu ili da te izgrdi paśa usta.
IVANOV: On me strašno zamara, ali ipak mi je simpatičan; on je vrlo iskren čovjek.
ŠABELJSKI: Lijepa iskrenost! Sinoć mi priđe i tek će iz čista mira: „Grofe, vi ste mi strašno antipatični!” Hvala lijepo! I sve to nije tek onako, nego s tendencijom: i glas mu podrhtava, i oči mu se sijaju i svi mišići igraju na licu… Neka ga đavo nosi s tom njegovom drvenom iskrenošću! Sobro, recimo da sam mu mrzak i odvratan, to je prirodno… i ja sam toga svjestan, ali zašto da mi to reče u lice? Ja nijesam nikakav čovjek, ali kakav sam da sam, ja imam sijedu kosu… Idiotsko, nemilosrdno poštenje!
LEBEDEV: Ajde de!… I ti si bio mlad, možeš da razumiješ.
ŠABELJSKI: Jeste, bio sam mlad i glup, izigravao sam u svoje vrijeme Čackog, otpuživao hulje i lupeže, ali nijesam nikad lopovu rekao u oči da je lopov i u kući obješenog nijesam govorio o konopcu. Ja sam bio vaspitan čovjek. A ovaj vaš glupi ljekar ośetio bi se na visini svog zadatka i na sedmom nebu kad bi mu se dala prilika da me u ime principa i opštečovječanskih ideala javno raspali po nosu ili pesnicom u slabinu.
LEBEDEV: Mladi ljudi svi imaju prijeku narav. Imao sam jednog strica, hegelovca… taj, obično, pozove punu kuću gostiju, napije se, popne se na stolicu i počne: „Vi ste neznalice! Vi ste mračnjaci! Zora novog života…“ Ta-ta, ta-ta, ta-ta… Pa grdi li – grdi.
SAŠA: A šta gosti vele?
LEBEDEV: Ništa… Slušaju i piju. Uostalom, jednom sam ga ja pozvao na dvoboj… svog rođenog strica. Sve zbog Bekona. Śedio, daj bože da se śetim, evo ovako, kao Matvej, a stric je s pokojnim Gerasimom Niličem otprilike tu, đe je Nikolaj. Nu, Gerasim Nilič, brate moj, pita ga…
Ulazi Borkin
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=7777
Objavio Urednik
dana lis 24 2019. u kategoriji Biblioteka, Drama.
Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0.
Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst