Ivanov

VI

Ljvov, Ivanov sa šeširom na glavi i u kapotu, Šabeljski i Ana Petrovna.

ŠABELJSKI (izlazi s Ivanovim i Anom petrovnom iz kuće): Najzad, Nicolas, to je bezdušno!… Sâm odlaziš svako veče, a mi ostajemo sami. Iz dosade odlazimo na spavanje u osam sati. To više nije život, nego robija! I zašto ti možeš da odlaziš a mi ne? Zašto?

ANA PETROVNA: Grofe, puštite ga! Nek ide, neka. . .

IVANOV (ženi): Pa kud bi ti, ovako bolesna? Ti si bolesna, ti ne smiješ biti napolju kad zađe sunce… Pitaj doktoro. Nijesi dijete, Anjuta, treba da budeš pametna… (Grofu.) A šta ćeš ti tamo?

ŠABELJSKI: Ja bih i u đavolu pakao, krokodilu u čeljust, samo da ne ostanem ovđe. Dosadno mi je! Otupio sam od dosade! Svima sam dojadio. Ti me ostavljaš ovđe da joj ne bi bilo dosadno, a ja sam je izmučio, izvadio sam joj dušu!

ANA PETROVNA: Ostavite ga, grofe, ostavite! Neka ide ako mu je tamo prijatno.

IVANOV: Ana, čemu taj ton? Ti dobro znaš da ja ne idem tamo da se zabavljam. Treba da razgovaram o mjenici.

ANA PETROVNA: Ne razumijem zašto se pravdaš! Idi! Niko te ne zadržava!

IVANOV: Gospodo, nemojmo da jedemo jedno drugo! Zar se bez toga ne može?

ŠABELJSKI (plačnim glasom): Nicolas, dragi moj, molim te povedi i mene! Viđeću tamo lupeže i budale i možda će me to razveseliti. Pa ja od Vaskrsa nijesam niđe bio!

IVANOV (osorno): Pa dobro, ajmo! Kako ste mi svi dosadili!

ŠABELJSKI: Dakle, idemo? E, merci, merci… (Uzima ga veselo pod  ruku i odlazi s njim na stranu.) Mogu li da uzmem tvoj slamni šešir?

IVANOV: Možeš, samo požuri, molim te!

Grof trči u kuću.

Kako ste mi svi dosadili! Uostalom, bože moj, šta ja to govorim? Anja, ja govorim s tobom nemogućiim tonom. To mi se ranije nikad nije dešavalo. Ajde, zbogom. Anja, vratiću se za jedan sat.

ANA PETROVNA: Kolja, dragi moj, ostani kod kuće!

IVANOV (uzbuđeno): Mila moja, ođena, jadnice moja, preklinjem te, ne zadržavaj me uveče kod kuće. To je svirepo s moje strane, nije pravo što to činim, ali dopušti mi to! Kod kuće mi je strahovito teško! Čim zađe sunce, dušu mi obuzima čama. Još kakva čama! Ne pitaj otkud to… Ne znam ni sam. Kunem ti se da ne znam! Ovđe čama, a kad odem kod Lebedevih, tamo je još gore; kad se vratim kuće, ovđe opet čama i tako cijelu noć… Prosto očajanje!…

ANA PETROVNA: Kolja… što ne ostaneš! Razgovarćemo kao nekad… Večeraćemo zajedno, čitaćemo nešto… Ja i ona grinja naučili smo mnogo dueta za tebe… (grli ga.) Ostani!

Pauza.

Ne razumijem te. Evo već godinu dana kako to traje. Zašto si se prmijenio?

IVANOV: Ne znam, ne znam…

ANA PETROVNA: A zašto nećeš da i ja uveče idem s tobom?

IVANOV: Ako baš hoćeš, mogu da ti kažem. Malo je sviremo reći to, ali bolje je da ti rečem… Kad me obuzme čama, ja… počinjem da te ne volim. Onda i od tebe bježim. Jednom riječju, moram da odlazim od kuće.

ANA PETROVNA: Čama? Razumijem, razumijem… Znaš šta, Kolja? Probaj, kao prije, da pjebaš, da se smiješ, da se ljutiš… Ostani, smijaćemo se, pićemo liker, i tvoju ćemo tugu rašćerati za tili čas. Hoćeš li da ti pjevam? Ili ajmo u tvoj kabinet, da śedimo u mraku, kao prije, i ti ćeš mi pričati o svojoj čami. Ti imaš tako paćeničke oči! Ja ću te gledati u oči i plakaću i biće nam obojema lakše… (Smije se i plače.) A možda je, Kolja, ovo tačno: cvijeće se obnavlja svakog proljeća, a radost… ne? Je li tako? Ajde, idi, idi…

IVANOV: Pomoli se za mene bogu, Anja! (Polazi, zastaje i premišlja) Ne, ne mogu! (Odlazi.)

ANA PETROVNA: Idi… (Sijeda za sto.)

LJVOV (šeta po pozornici): na Petrovna, zapamtite: čim izbije šest, treba da uđete u kuću i da ne izlazite sve do jutra. Večernja vlaga vam škodi.

ANA PETROVNA: Razumijem.

LJVOV: Šta „razumijem”! Ja govorim ozbiljno.

ANA PETROVNA: A ja neću da budem ozbiljna. (Kašlje.)

LJVOV: Eto vidite, već kašljete. . .

VII

Ljvov, Ana Petrovna i Šabeljski

ŠABELJSKI (u kapotu i sa šeširom na glavi izlazi iz kuće): A đe je Nikolaj? Jesu li kola došla? (Brzo prilazi Ani Petrovnoj i ljubi joj ruku) Laka noć, ljepotice! (Krevelji se, s jevrejskim akcentom.) Upomoć! Žvinite, molim vas! (Brzo razmine.)

LJVOV: Spadalo!

Pauza; iz daljine se čuje harmonika.

ANA PETROVNA: Kako je dosadno!. . . Eno, kočijaši i kuvarice priređuju bal, a ja… ja sam kao napuštena Jevgenije Konstantnoviču, đe ste vi? Dođite ovamo, śedite!…

LJVOV: Ne mogu da śedim.

Pauza

ANA PETROVNA: U kuhinji sviraju „čiža“ (?) (Pjeva.) „Čižu, čižu, đe si bio? U šumi sam votku pio.“

Pauza.

Doktore, imate li vi roditelje?

LJVOV: Otac mi je umro, a mater je još živa.

ANA PETROVNA: Tugujete li za majkom?

LJVOV: Nemam kad da tugujem.

ANA PETROVNA (smije se): Cvijeće se obnavlja svakog proljeća, a radost… ne. Ko li je to rekao? Daj bože da se śetim… Čini mi se baż da je Nikolaj to rekao. (Osluškuje.) Opet sova krešti!

LJVOV: Neka je, neka krišti.

ANA PETROVNA: Ja doktore, počinjem da mislim da mi je sudbina mnogo zakinula. Ima mnogo ljudi koji su, možda, i gori od mene, ali su srećni i niżta ne plaćaju za svoju sreću. A ja sam za sve plačala, apsolutno za sve!… I te kako skupo! Zašto da mi se uzima tako veliki kamatu?… Dragi moj, svi se vi obazrivo ophodite sa mnom, ustručavate se, bojite se da mi kažete istinu i mislite da ja ne znam od čega bolujem. Vrlo dobro znam. Uostalom, dosadno je o tome govoriti… (S jevrejskim akcentom.) Žvinite, molim vas! Umijete li da pričate smiješne anegdote?

LJVOV: Ne umijem.

ANA PETROVNA: A Nikolaj umije. Ja počinjem takođe da se čudim nepravičnosti ljudi: zašto na ljubav ne odgovaraju ljubavlju i za istinu plaćaju lažlju. Recite, dokle će me roditelji mrzjeti? Oni žive nekih pedeset vrsta odavde, a ja i danju i noću, čak i u snu, ośećam njihovu mržnju. A kako da shvatim Nikolajevu melanholiju? On kaže da me ne voli samo uveče, kada ga obuzme čama. Ja to razumijem i dopuštam, ali zamislite ako me on uopšte prestane voljeti! Naravno, to je nemoguće, ali recimo? Ne, ne, ne, o tome ne treba ni misliti… (Pjeva.) „Čižu, čižu, đe si bio?…“ (Trgne se.). Kako su mi strašne misli!… Vi, doktore, nemate porodicu i mnogo štošta ne razumijete. . .

LJVOV: Vi se čudite… (Sijeda pored nje) Ne, ja, ja se čudim vama! Hajde, objasnite, rastumačite mi kako ste vi tako pametna, tako čestita žena, gotovo svetice, dozvolili da vas tako drsko prevare i uvuku u ovo gnijezdo ćukova? Šta ćete vi ovđe? Čega imate zajedničkog s tim hladnim, bezdušnim… ali ostavimo vašeg muža!… čega imate zajedničkog s ovom praznom, trivijalnom sredinom? Ovaj uvijek grinjavi, olinjali, ludi grof, ovaj probisvijet, lupež nad lupežima, Miša, sa svojom gnusnom fizionomijom… Objasnite mi, šta ćete vi ovđe? Kako ste se ovđe obreli?

ANA PETROVNA (smije se): Tako mi je i on nekad govorio… Baš tako… Ali on ima krupne oči, i kad nešto priča i padne u vatru, one mu se sijaju kao žeravice… Pričajte, pričajte!…

LJVOV(ustane i odmahne rukom): šta da pričam? Idite u kuću…

ANA PETROVNA: Vi kažete da je Nikolaj i ovo i ono. Otkud ga vi poznajete? Zar se za pola godine može upoznati čovjek? To je, doktore, divan čovjek, i ja žalim što ga nijeste poznavali prije dvije-tri godine. On je sad mrzovoljan, ćuti, ništa ne radi, ali prije… Kako je bio divan!… Zavoljela sam ga na prvi pogled. (Smije se.) Samo što sam ga pogledala, a mišolovka… tap! Rekao mi je: „Pođimo…“ Ja sam preśekla sve spone, kao što se, znate, makazama odsijeca trulo lišće, i prošla…

Pauza.

Sad je sve drugačije… Sad on odlazi kod Lebedevih da se zabavlja s drugim ženama, a ja… śedim i slušam kako krešti sova…

Noćni čuvar lupa u dasku.

Doktore, imate li braće?

LJVOV: Nemam.

Ana Petrovna  jeca.

LJVOV: Još i to… Što vam je?

ANA PETROVNA (ustaje): Ne mogu, doktore, idem tamo…

LJVOV: Kamo ćete?

ANA PETROVNA: Tamo đe je on… Idem… Naredite da upregnu konje. (Trči u kuću.)

LJVOV: Ne, ja apsolutno odbijam da liječim u ovakvoj situaciji! Nije ni to dosta što mi ništa ne plaćaju, još mi i dušu vade!. . . Ja odbijam! Dosta je bilo! (Ulazi u kuću.)

Zavjesa.

Naredna stranica

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=7777

Objavio Urednik dana lis 24 2019. u kategoriji Biblioteka, Drama. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst