Ivanov
IV
Šabeljski, docnije Ana Petrovna.
ŠABELJSKI (Ulazi i smije se): Časna riječ, ovo nije varalica, nego mislilac, virtuoz! Treba mu podići spomenik! U njemu samom skupila se sva savremena prljavština u svim njenim oblicima: i advokata, i ljekara, i kukujevca[1] i blagajnika. (Sijeda na donji stepenik od terase.) I niđe, izgleda, nije diplomirao, to je najčudnije… Prema tome, kakav bi tek genijalan podlac bio da je savladao kulturu, humanitarne nauke! „Vi, veli, za neđelju dana možete imati dvadeset hiljada! Vi, veli, imate još u rukama adutskog aša – svoju grofovsku titulu (Smije se.) Za vas će poći svaka miradžika…“
Ana Petrovna otvara prozor i gleda dolje.
ŠABELJSKI: „Hoćete li, veli, da vam isprosim Marfušu?“ Qui est – ce que c’est Marfuša? Ah, pa to je ona Balabalkina… Babakalkina… ona što liči na pralju.
ANA PETROVNA: Jeste li to vi, grofe?
ŠABELJSKI: Šta je?
Ana Petrovna se smije
ŠABELJSKI (s jevrejskim akcentom): A zašto se vi smijete?
ANA PETROVNA: Śetila sam se jednog vašeg vica. Śećate li se šta ste rekli za ručkom? Robijašu otpuštenom, konju… Kako ono bješe?
ŠABELJSKI: Pokrštenom Čivutinu, otpuštenom robijašu, izliječenom konju… ista je cijena.
ANA PETROVNA (smije se): Čak ni običan vic ne možete da ispričate bez pakosti. Vi ste pakostan čovjek. (Ozbiljno.) Šalu na stranu, grofe, vi ste veoma pakosni. Pored vas je život dosadan i jeziv. Vi uvijek gunđate, za vas su svi hulje i nitkovi. Recite mi, grofe, otvoreno: jeste li ikad rekli za nekoga nešto lijepo?
ŠABELJSKI: Kakav je to ispit?
ANA PETROVNA: Ja živim s vama pod istim krovom već pet godina i još nijednom nijesam čula da ste govorili o ljudima mirno, bez žuči i bez ironije. Šta su vam ljudi učinili nažao? Zar zbilja mislite da ste vi najbolji?
ŠABELJSKI: To nikako ne mislim. I ja sam hulja i krme s kapom kao i svi ostali. Prostak i stara potirača. Ja uvijek sebe grdim. Ko sam ja? Šta sam ja? Bio sam bogat, slobodan, pomalo srećan, a sada… uljez, uhljeb, spadalo, bez svoje ličnosti. Ja negodujem, prezirem, a meni se na to smiju, ja se smijem, na mene tužno pokazuju glavom i govore: pošandrcao starac… A ponajčešće me ne slušaju i ne primjećuju…
ANA PETROVNA (mirno): Opet krišti…
ŠABELJSKI: Ko krišti?
ANA PETROVNA: Sova. Svako veče krišti.
ŠABELJSKI: Neka je, neka krišti. Gore od ovoga što je sada ništa ne može da bude. (Proteže se.) Eh, mila moja Saro, kad bih nešto dobio sto ili dvjesta hiljada na kartama, pokazao bih ja vama!… Odmah bih se izgubio. Pobjegao bih iz ove rupe, od besplatnog hljeba, i ne bih više ni nogom kročio ovamo sve do strašnog suda…
ANA PETROVNA: A šta biste uradili kad biste dobili?
ŠABELSKI (razmislivši): Najprije bih otišao u Moskvu da čujem Cigane. Zatim… zatim bih otišao u Pariz. Uzeo bih tamo stan, odlazio bih u rusku crkvu…
ANA PETROVNA: I šta još?
ŠABELJSKI: Danima bih śedio na ženinom grobu i mislio. Śedio bih na grobu dok ne bih crkao… žena mi je u Parizu sahranjena…
Pauza.
ANA PETROVNA: Strašno je dosadno. Da odsviramo opet duet, hoćemo li?
ŠABELJSKI: Dobro, spremite note.
V
Šabeljski, Ivanov i Ljvov
IVANOV (pojavljuje se u aleji s Ljvovom): Vi ste, dragi prijatelju, diplomirali tek prošle godine, još ste mladi i čili, a menije trideset pet godina. Ja imam pravo da vas savjetujem. Ne ženite se ni Jevrejkama, ni psihopatkinjama, ni učenim ženama; birajte nešto prośečno, sasvim obično, bez jakih boja, bez nepotrebnih zvukova. Uopšte, udešavajte svoj život po kalupu. Ukoliko je pozadina bezbojnije i monotonija utoliko bolje. Dagi moj, ne ratujte sami s hiljadama, ne borite se s vjetrenjačama, ne probijajte glavom zid… Neka vas bog sačuva od raznih racionalnih gazdinstava, neobičnih škola, vatrenih govora… Zavucite se u svoju školjku i radite svoj mali, bogomdani posao… To je prijatnije, poštenije i korisnije po zdravlje. A život koji sam ja proživio… kako je on zamoran! Ah, kako je zamoran! Koliko grešaka, nepravdi, koliko gluposti! (Opazivši grofa, nervozno.) Ujače, uvijek mi se ti vrtiš pred očima; ne daš mi ni sa kim da progovorim nasamo.
ŠABELJSKI (plačnim glasom): Đavo me izio, niđe nemam utočišta! (Skoči i strkne u kuću.)
IVANOV (viče za njim): Pa dobro, praštaj, praštaj! (Ljvovu.) Zašto sam ga uvrijedio? Zaista, ja sam potpuno izgubio živce. Mora se nešto učiniti. Mora…
LJVOV (uzbuđeno): Nikolaju Aleksejeviču, saslušao sam vas i… i, oprostite, govoriću otvoreno, bez uvijanja. U vašem gasu, u vašoj intonaciji, da ne govorim već o riječima, toliko je svirepog egoizma, toliko hladne bezdušnosti… Stvorenje koje vam je blisko umire baš zato što vam je blisko, dani su mu izbrojani, a vi… možete da ga ne volite, da se šetate, da dajete savjete, da se pravite interesantni… Ja ne mogu sve da vam iskažem, ne umijem da govorim, ali… ali vi ste mi duboko antipatični!…
IVANOV: Možda, možda… To vi sa strane bolje vidite… Veoma moguće da ste me razmjeli… biće da sam kriv, mnogo kriv… (Osluškuje.) Čini mi se da su stigla kola. Idem da se obučem… (Polazi prema kući i zastaje.) Vi me, doktore, ne volite i ne krijete to. To čini čast vašem srcu… (Ulazi u kuću.)
LJVOV (sam): Prokleta narav… Opet sam propustio priliku i nijesam govorio s njim kako treba… Ne mogu da razgovaram s njim hladnokrvno! Samo što otvorim usta i izgovorim jednu riječ, ovđe (pokazuje na grudi) nešto počinje da me guši, sve se u meni prevrne i veže mi se jezik. Mrzim ovog Tartifa, uzvišenog lupeža, svom dušom… Eto, sad on odlazi… Za nesrećnu ženu sva je sreća u tome da on bude pored nje, ona ga obožava, preklinje ga da ostane s njom bar jedno veče, a on… on ne može. Njega, znate, kod kuće nešto sputava i guši. Kad bi samo jedno veče ostao kod kuće, skresao bi sebi metak u glavu, jer ne može da izdrži ovu čamu. Jadnik… Njemu treba širine, da izmisli neku novu podlost… O, ja znam zašto svako vele odlaziš kod tih Lebedevih! Znam!
__________
[1] Kukujevci – krivci za željezničku katastrofu osamdesetih godina devetnaestog vijeka na Kukujevskom nasipu kod Mcenska.
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=7777
Objavio Urednik
dana lis 24 2019. u kategoriji Biblioteka, Drama.
Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0.
Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst