Ivanov
III
Isti, Šabeljski i Ljvov.
ŠABELJSKI (izlazi sa Ljvovom iz kuće): Ljekari su isto što i advokati, samo s tom razlikom što advokati samo pljačkaju, a ljekari i pljačkaju i ubijaju… O prisutnima ne govorim. (Sijeda u široku fotelju) Šarlatani, eksploatatori… možda u nekakvoj Arkadiji ima izuzetaka od opšteg pravila… ali sam ja, u toku svog života, valjda dvadeset hiljada potrošio na liječenje i nijesam sreo nijednog ljekara koji mi se ne bi učinio stoprocentnom varalicom.
BORKIN (Ivanov): Da, sami ništa ne radite i meni ne date da radim. Zato i nemamo novaca…
ŠABELJSKI: Ponavljam: o prisutnima ne govorim… Možda ima izuzetaka, ali, uostalom… (Zijeva).
IVANOV (zatvara knjigu): Šta mislite doktore?
LJVOV (pogleda u prozor): Ono što sam i jutros rekao: ona mora odmah na Krim. (Šeta po pozornici.)
ŠABELJSKI (prsne u smijeh): Na Krim!… Zašto je, Mišo, ja i ti ne liječimo? To je tako jednostavno… Kad počne da kašlje iz dosade neka madam Ango ili Ofelija, uzmi hartiju i piši po pravilima nauke: najprije mlad ljekar, zatim odlazak na Krim, na Krimu Tatrin…
IVANOV (grofu): Molim te, ne zanovijetaj! (Ljvovu.) Da pođe na Krim, treba novaca. Recimo daću ih naći, ali ona ni za živu glavu neće da ide. . .
LJVOV: Da, neće da ide…
Pauza.
BORKIN: Je l’ te doktore, zar je Ana Petrovna tako ozbiljno bolesna da mora na Krim?
LJVOV (pogleda na prozor): – Jeste, tuberkuloza…
BORKIN: Pst!… ne valja… Ja sam već odavno po njenom izgledu primijetio da neće dugo.
LJVOV: Govorite tiše,… u kući se sve čuje.
Pauza.
BORKIN(uzdiše): Šta je naš život… Život ljudski liči na cvijet koji bujno raste u polju: dođe jarac, izije ga i… nema cvijeta…
ŠABELJSKI: Sve su to gluposti, gluposti, gluposti!… (Zijeva.) Gluposti i marifetluci.
Pauza.
BORKIN: A ja, gospodo, stalno učim Nikolaja Aleskejeviča kako se zarađuju pare. Saopštio sam mu jednu divnu ideju, ali moj barut, kao obično, pao je na važno tle. Njemu se ne može dokazati… Pogledajte na šta liči: melanholija, splin, tuga, hipohondrija, śeta…
ŠABELJSKI (ustaje i proteže se): Za svakoga, genijalna glavo, nešto pronađeš i svakoga poučavaš kako treba živjeti, kad bi i mene tako bar jednom posavjetovao… Posavjetuj me, umna glavo, pokaži izlaz…
BORKIN (ustaje): Idem da se kupam… Zbogom, gospodo… (Grofu.) Vi imate dvadeset rješenja… Da sam ja na vašem mjestu, imao bih za neđelju dana dvadeset hiljada. (Polazi.)
ŠABELJSKI (grede za njim): Na koji način? Hajde, objasni mi.
BORKIN: Tu nema šta da se objašnjava. Sasvim prosto… (Vraća se.) Nikolaju Aleksejeviču, dajte mi rublju!
Ivanov mu ćutke pruža novac.
BORKIN: Merci. (Grofu.) Vi još imate mnogo aduta u rukama.
ŠABELJSKI (gredeći za njim): Koji su to aduti?
BORKIN: Da sam na vašem mjestu, ja bih za neđelju dana imao trideset hiljada, ako ne i više. (Razmine s grofom.)
IVANOV (poslije pauze): Suvišni ljudi, suvišne riječi, neizbježno odgovaranje na tuđa pitanja… sve me je to, doktore, zamorilo da sam se prosto razbolio. Postao sam razdražljiv, prijek, oštar i toliki sitničar da sam sebe ne mogu poznati. Danima me boli glava, patim od nesanice, zuji mi u ušima. I apsolutno nemam kud… Apsolutno…
LJVOV: Nikolaju Aleksejeviču, htio bih ozbiljno da razgovaram s vama.
IVANOV: Govorite.
LJVOV: Riječ je o Ani Petrovnoj. (Sijeda.) Ona ne pristaje da ide na Krim sama, a s vama bi pošla.
IVANOV (porazmislivši): Da pođemo zajedno, treba novca. Osim toga, ja ne mogu dobiti duže odsustvo. Ove godine sam već imao odsustvo…
LJVOV: Recimo da je to istina. Sada dalje. Najbolji lijek od tuberkuloze… apsolutni mir, a vaša žena nema ni trenutka mira. Nju stalno uzbuđuje vaš odnos prema njoj. Oprostite, ja sam uzbuđen i govoriću otvoreno. Vaše ponašanje nju ubija.
Pauza.
Nikolaju Aleksejeviču, učinite da o vama bolje mislim!…
IVANOV: Sve je to istina, istina… Ja sam, vjerovatno, strahovito kriv, ali su mi misli pometene, dušu mi je okovala nekakva ljenost i nijesam kadar da razumijem samog sebe. Ne razumijem ni ljude ni sebe… (Gleda kroz prozor.) Mogu nas čuti, ajde da prošetamo.
Ustaju.
Ja bih vam, prijatelju, sve od početka ispričao, ali je to duga priča i tako komplikovana da ni do zore ne bih završio.
Pauza.
Anjuta je divna, neobična žena.. Zbog mene je promijenila vjeru, napuštila roditelje, odrekla se bogatstva, i kad bih ja od nje tražio stotinu žrtava, ona bi ih prinijela, a ne bi ni okom trepnula. No, a ja niti sam neobičan čovjek niti sam išta žrtvovao. Uostalom, to je dugačka priča… Sva je stvar u tome, dragi doktore (snebiva se), da sam se… kratko i jasno, oženio iz strasne ljubavi i kleo se da ću je vječno voljeti, kad… prošlo je pet godina, ona me još uvijek voli… a ja… (Širi ruke) Vi mi, na primjer, kažete da će ona uskoro umrijeti a ja ne ośećam ni ljubav, ni sažaljenje, već nekakvu prazninu, zamor. Kad me sa strane neko posmatra, to mora izgledati strašno; a ja ni sam ne razumijem šta mi se dešava u duši…
Razminu alejom.
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=7777
Objavio Urednik
dana lis 24 2019. u kategoriji Biblioteka, Drama.
Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0.
Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst