Ivanov
VIII
BORKIN: Nikolaju Aleksejeviču, smijem li? (Spazivši Sašu.) Oprostite, ja i ne vidim… (Ulazi.) Bonžur! (Klanja se.)
SAŠA (zbunjeno): Dobar dan…
BORKIN: Vi ste se popravili i proljepšali…
SAŠA (Ivanovu): Dakle, ja odlazim, Nikolaju Aleksejeviču. (Odlazi.)
BORKIN: Čarobna vizija! Pošao sam zbog proze, a nabasao na poeziju… (Pjeva.) „Ti si dolećela kâ ptica na svjetlost…“
Ivanov uzbuđeno šeta po pozornici.
BORKIN (sijeda): A kod nje, Nicolas, ima nešto naročito, čega nema kod ostalih. Je l te da je tako? Nešto naročito, fantazmagorično… (Uzdiše.) I stvari, ona je najbogatija udavača u cijelom srezu, ali joj je majka takav otrov da niko neće da se nakači. Poslije majčine smrti Šuročka će sve dobiti, ali za života majka će joj dati možda nekih deset hiljada, viklere i peglu, i još će narediti na joj se mladenci do zemlje poklone. (Pretura po džepovima.) Da zapalim od ovih de-los-krdžos. Je li po volji (Pruža tabakeru.) Nijesu rđave… Mogu se pušiti.
IVANOV (prilazi Borkinu, gušeći se od ljutine.): Smjesta se gubite iz moje kuće! Smjesta!
Borkin se pridiže i ispušta cigaru.
IVANOV: Smjesta napolje!
BORKIN: Nicolas, šta to znači? Zašto se ljutite?
IVANOV: Zašto? A otkud vam ova cigare? Vi mislite da ne znam kuda i zašto svaki dan vučete onog starca?
BORKIN (sliježe ramenima): A šta se to vas tiče?
IVANOV: Vi ste nesoj! Vaši podli planovi koje prosipate po cijelom srezu učinili su me u očima ljudi nepoštenim čovjekom! Mi nemamo ničeg zajedničkog i ja vas molim da smjesta napuštite moju kuću. (Brzo šeta.)
BORKIN: Ja znam da vi sve to govorite u ljutini i zato se ne ljutim na vas. Vrijeđajte me kojiko god hoćete… (Diže cigaru.) A melanholiju treba već da ostavite. Vi nijeste gimnazijalac…
IVANOV: Šta sam vam rekao? (Drhteći.) Vi se igrate sa mnom?
Ulazi Ana Petrovna.
IX
BORKIN: Eto, došla je Ana Petrovna… Odoh ja. (Izlazi.)
Ivanov zastaje pored stola i stoji oborene glave.
ANA PETROVNA (poslije pauze): Zašto je ona maločas dolazila ovamo?
Pauza.
Ja te pitam: zašto je dolazila?
IVANOV: Ne pitaj, Anjuta…
Pauza.
Ja sam strahovito kriv. Izmisli kakvu god hoćeš kaznu, sve ću podnijeti, samo… ne pitaj… Nijesam u stanju da govorim.
ANA PETROVNA (ljutito): Zašto je ona bila ovđe?
Pauza.
Dakle, to si ti! Sada te razumijem. Najzad vidim šta si i ko si. Nepošten, nizak… Śećaš li se kad si došao i slagao me da me voliš… Ja sam ti povjerovala i napuštila oca, majku, vjeru i pošla za tobom… Ti si me lagao o pravdi, o dobru, o svojim poštenim planovima, i ja sam vjerovala svakoj tvojoj riječi…
IVANOV: Anjuta, ja te nijesam nikad lagao…
ANA PETROVNA: Živjela sam s tobom pet godina, mučila se i patila, ali sam te voljela i nijesam te napuštala ni za trenutak… T si bio moj idol… I šta je bilo? Za cijelo to vrijeme ti si me varavao na najbezočiniji način…
IVANOV: Anjuta, ne govori neistinu. Ja sam Te varavao, jeste, ali te nijesam slagao nijedanput u životu… To mi ne smiješ prebaciti.
ANA PETROVNA: Sada je sve jasno… Oženio si se mnome i mislio da će mi roditelji, da će mi dati novac… Ti si to mislio…
IVANOV: O bože moj! Anjuta, ovako kušati strpljanje… (Plače.)
ANA PETROVNA: Ćuti! Kad si vidio da nema ništa od novca, započeo si novu igru… Sad se ja sve śećam i sve razumije. (Plače.) Ti me nijesi nikad volio i nijesi mi bio vjeran… Nikad!…
IVANOV: Saro, to je laž! Govori šta hod hoćeš, ali me ne vrijeđaj lažlju…
ANA PETROVNA: Bijedniče… Ti si dužan Lebedevu i sada da bi izbjegao plaćaje duga hoćeš da zaludiš njegovu šćer, da je prevariš isto onako kao što si i mene prevario. Zar to nije istina?
IVANOV (gušeći se): Ćuti, tako ti boga! Ja za sebe ne jemčim… Gušim se od gnjeva… mogu te uvijrediti…
ANA PETROVNA: Uvijek si me bezočno varao, i ne samo mene… Sva tvoja prljava djela nabacivao si Borkinu, ali sada znam… čija su ona…
IVANOV: Saro, ćuti, miči se, inače će mi se oteti neka krupna riječ! Mene nešto goni da ti rečem nešto strašno, uvredljivo… (Viče) Ćuti, Čivutko!…
ANA PETROVNA: Neću da ćutim… Suviše si me dugo varao da bih da bih mogla ćutati…
IVANOV: Tim dakle, nećeš da ćutiš? (Bori se sa samim sobom.) Tako ti boga…
ANA PETROVNA: Sad idi i varaj Lebedevu…
IVANOV: Onda znaj… Ti ćeš skoro umrijeti… Doktor mi je rekao da ćeš uskoro umrijeti… Doktor mi je rekao da ćeš uskoro umrijeti…
ANA PETROVNA (sijeda, tihim glasom): Kada ti je to rekao?
Pauza.
IVANOV (hvata se za glavu): Kako sam ja kriv! Bože moj, kako sam ja kriv! (Jeca.)
Zavjesa.
Između trećeg i četvrtog čina prolazi godinu dana.
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=7777
Objavio Urednik
dana lis 24 2019. u kategoriji Biblioteka, Drama.
Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0.
Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst